ŽENE ĆE PONOVO DOBITI CVET, ALI IM U BUSU OPET NIKO NEĆE USTUPITI STOLICU

     Ovih dana, a počelo je  još prekjuče i završiće se negde s vikendom , većina žena će, ponovo, dobiti cveće. Ili bar cvet. Nekima od njih to će biti prvi put posle lanjskog osmomartovskog podsećanja na to da žena zaslužuje cvet. I da zaslužuje mnogo više od toga. I mnogo češće nego na taj, jedan jedini dan u godini.
     Za koje, mnoge od njih, sate i sate provode u kuhinji, kako bi se svojim ukućanima odužile za tu veličanstvenu pažnju iskazanu kroz cvet, a možda i  dezodorans, parfem, činiju, knjigu ..



      Frizerke radnje, po starom, a saloni sa etiketom akademija i bogtepita kakvim još titulama, i juče-danas-sutra biće prebukirani. Mnoge žene će "praznik" iskoristiti kao alibi za novu stavku spiska troškova, u ionako okrnjenom kućnom budžetu.
     Iskupiće se , tradicionalno, kolačima,  podrazumevajućom ljubaznošću prema mužu koji dolazi kasno, jer je slavio sa koleginicama, ako još ima sreće da ima posao , popustljivošću prema detinjim propustima, bar na ovaj dan, kupovinom poklona majci, svekrvi, ćerki ...


     Po kafanama će treštati muzika, umorne žene će se hvatati u kolo još pre aperitiva, željne veselja  , opuštanja... Nazdravljaće se ... U ime  toga što smo još medju zaposlenima, medju onima koji još mogu da slave, koji umeju da se vesele, koji su još medju živima ...
     U ime toga što naša firma još postoji, što direktor - još- nije zabranio proslave, što nismo pali u malodušnost pa nam nije ni do čega, što ... naši platni spiskovi još funkcionišu stvarno, a ne samo fiktivno, što smo medju srećnicima koji primaju čak i 13. platu,  što nismo na spisku prekobrojnih, što nas niko ne tera  da prihvatimo otpremninu i biro rada pet meseci pre penzije...
     Praznik, za koji su se izborile žene , pritisnute pitanjima istinskog preživljavanja , emancipacije i prosperiteta, postao je, tako, dan koji slave muškarci. Žene im, tu, dodju samo kao dekoracija. Još neizduvane od djuskanja, još pre okončanja svečanosti, one skaču na noge lagane, sve u šesnaest, žureći kući, da nadoknade  izgubljeno vreme. Da podgreju ručak, isfiluju tortu, prostru veš , pospreme kuću i - sačekaju muževe,  koji se obavezno duže od nje zadržavaju  u kafani . Pa,  nije ni  red da bilo koji muškarac ode s proslave pre nego što i poslednja koleginica to ne učini.
     A šta je sa ženama koje nisu dobile ili su izgubile posao, pitaće neko. U njihovom Danu sve je isto . Osim što nemaju kafansku proslavu. Inače, kolači, supica, veš....sve po protokolu. Možda cvet dobiju i neke od njih

     Ali, u nečemu  su apsolutno jednake  - ni jednima ni drugima niko, ni taj dan, kao ni pre ni posle, ama baš niko u gradskom  prevozu neće ustati.
     Živeo 8. mart, Medjunarodni Dan žena.

     

Follow by Email