Ovih dana, a počelo je još prekjuče i završiće se negde s vikendom , većina žena će, ponovo, dobiti cveće. Ili bar cvet. Nekima od njih to će biti prvi put posle lanjskog osmomartovskog podsećanja na to da žena zaslužuje cvet. I da zaslužuje mnogo više od toga. I mnogo češće nego na taj, jedan jedini dan u godini.
Za koje, mnoge od njih, sate i sate provode u kuhinji, kako bi se svojim ukućanima odužile za tu veličanstvenu pažnju iskazanu kroz cvet, a možda i dezodorans, parfem, činiju, knjigu ..
Frizerke radnje, po starom, a saloni sa etiketom akademija i bogtepita kakvim još titulama, i juče-danas-sutra biće prebukirani. Mnoge žene će "praznik" iskoristiti kao alibi za novu stavku spiska troškova, u ionako okrnjenom kućnom budžetu.
Iskupiće se , tradicionalno, kolačima, podrazumevajućom ljubaznošću prema mužu koji dolazi kasno, jer je slavio sa koleginicama, ako još ima sreće da ima posao , popustljivošću prema detinjim propustima, bar na ovaj dan, kupovinom poklona majci, svekrvi, ćerki ...
Po kafanama će treštati muzika, umorne žene će se hvatati u kolo još pre aperitiva, željne veselja , opuštanja... Nazdravljaće se ... U ime toga što smo još medju zaposlenima, medju onima koji još mogu da slave, koji umeju da se vesele, koji su još medju živima ...
U ime toga što naša firma još postoji, što direktor - još- nije zabranio proslave, što nismo pali u malodušnost pa nam nije ni do čega, što ... naši platni spiskovi još funkcionišu stvarno, a ne samo fiktivno, što smo medju srećnicima koji primaju čak i 13. platu, što nismo na spisku prekobrojnih, što nas niko ne tera da prihvatimo otpremninu i biro rada pet meseci pre penzije...
Praznik, za koji su se izborile žene , pritisnute pitanjima istinskog preživljavanja , emancipacije i prosperiteta, postao je, tako, dan koji slave muškarci. Žene im, tu, dodju samo kao dekoracija. Još neizduvane od djuskanja, još pre okončanja svečanosti, one skaču na noge lagane, sve u šesnaest, žureći kući, da nadoknade izgubljeno vreme. Da podgreju ručak, isfiluju tortu, prostru veš , pospreme kuću i - sačekaju muževe, koji se obavezno duže od nje zadržavaju u kafani . Pa, nije ni red da bilo koji muškarac ode s proslave pre nego što i poslednja koleginica to ne učini.
A šta je sa ženama koje nisu dobile ili su izgubile posao, pitaće neko. U njihovom Danu sve je isto . Osim što nemaju kafansku proslavu. Inače, kolači, supica, veš....sve po protokolu. Možda cvet dobiju i neke od njih
Ali, u nečemu su apsolutno jednake - ni jednima ni drugima niko, ni taj dan, kao ni pre ni posle, ama baš niko u gradskom prevozu neće ustati.
Živeo 8. mart, Medjunarodni Dan žena.
Za koje, mnoge od njih, sate i sate provode u kuhinji, kako bi se svojim ukućanima odužile za tu veličanstvenu pažnju iskazanu kroz cvet, a možda i dezodorans, parfem, činiju, knjigu ..
Frizerke radnje, po starom, a saloni sa etiketom akademija i bogtepita kakvim još titulama, i juče-danas-sutra biće prebukirani. Mnoge žene će "praznik" iskoristiti kao alibi za novu stavku spiska troškova, u ionako okrnjenom kućnom budžetu.
Iskupiće se , tradicionalno, kolačima, podrazumevajućom ljubaznošću prema mužu koji dolazi kasno, jer je slavio sa koleginicama, ako još ima sreće da ima posao , popustljivošću prema detinjim propustima, bar na ovaj dan, kupovinom poklona majci, svekrvi, ćerki ...
Po kafanama će treštati muzika, umorne žene će se hvatati u kolo još pre aperitiva, željne veselja , opuštanja... Nazdravljaće se ... U ime toga što smo još medju zaposlenima, medju onima koji još mogu da slave, koji umeju da se vesele, koji su još medju živima ...
U ime toga što naša firma još postoji, što direktor - još- nije zabranio proslave, što nismo pali u malodušnost pa nam nije ni do čega, što ... naši platni spiskovi još funkcionišu stvarno, a ne samo fiktivno, što smo medju srećnicima koji primaju čak i 13. platu, što nismo na spisku prekobrojnih, što nas niko ne tera da prihvatimo otpremninu i biro rada pet meseci pre penzije...
Praznik, za koji su se izborile žene , pritisnute pitanjima istinskog preživljavanja , emancipacije i prosperiteta, postao je, tako, dan koji slave muškarci. Žene im, tu, dodju samo kao dekoracija. Još neizduvane od djuskanja, još pre okončanja svečanosti, one skaču na noge lagane, sve u šesnaest, žureći kući, da nadoknade izgubljeno vreme. Da podgreju ručak, isfiluju tortu, prostru veš , pospreme kuću i - sačekaju muževe, koji se obavezno duže od nje zadržavaju u kafani . Pa, nije ni red da bilo koji muškarac ode s proslave pre nego što i poslednja koleginica to ne učini.
A šta je sa ženama koje nisu dobile ili su izgubile posao, pitaće neko. U njihovom Danu sve je isto . Osim što nemaju kafansku proslavu. Inače, kolači, supica, veš....sve po protokolu. Možda cvet dobiju i neke od njih
Ali, u nečemu su apsolutno jednake - ni jednima ni drugima niko, ni taj dan, kao ni pre ni posle, ama baš niko u gradskom prevozu neće ustati.
Živeo 8. mart, Medjunarodni Dan žena.
Probala sam da ti ostavim komentar, ali me nesto odbija sa ovim mojim wordpress nalogom. Elem htela sam reci sledece.
ОдговориИзбришиUpravo tako. Zato se moj voljeni i ja taj dan dobro izljubimo i izgrlimo, kao da se ostalim danima ni ne vidjamo. Na 8. mart ne kuvam, sujeverna sam , nego nesto narucimo, idem do kozmeticarke ili sta mi je gust i to je to. Nema cveca, odlazaka u kafanu, frizura, glazura i ostalih ludorija iz Titinog vremena.
Одговор
Negoslava каже:
март 8, 2013 у 6:46 pm
Da onda i ja, na tvom blogu, odgovorim na komentar za moj blog – apsolutno si u pravu. Srećni ti svi dani u životu.
Neco, sto posto si u pravu. Savršen post za ovaj dan.
ОдговориИзбришиViše bih volela da imaš argumente za demanti - nažalost, ovako je kako je.
ОдговориИзбришиNego,nešto se promenilo.Frizerski saloni nisu prebukirani,u kafanama neće treštati muzika a i sve je manje žene koje prolaze ulicom i nose cvet.Samo će kod kuće možda da obeleže ovaj dan i spreme neki jeftin kolač.
ОдговориИзбришиI već te komšija demantovao :)
Избриши