ŠTA VIDIM U OČIMA LJUDI KOJE SREĆEM

     Rekoh vam već, danima se zabavljam pišući pismene zadatke na zadate teme, koje nalazim u upitima sa pretraživača, koji su čitaoce doveli na moj blog, tj jedan od njih, budući da ih, nadam se da vam još nisam dosadila tim informacijama, imam dva.
     Ne mogu a da se ne pohvalim - danas sam dobila jednu peticu, čistu, od osobe kvalifikovane za to, budući da je jedna od onih koji po službenoj dužnosti čitaju i ocenjuju zadatke koje pišu mame, tate, strine, tetke i ostali komšiluk. Dobro, i poneko dete . U koje mame imaju poverenje, mislim, da neće zabrljati i našvrljati nešto jedva za trojku, kada već gorepomenuti to mogu i za peticu.

Elem, večerašnja tema me je baš inspirisala, pa žurim sve u šesnaj'st da je elaboriram, sve se plašeći da mi inspiracija ne odleprša. U vazduh.

naslov gorepomenutog pismenog zadatka , koji se priprema u domaćoj radinosti zvanoj - ko ovde ume najbolje da niže prideve, po meni, mogao bi da glasi

VREME U KOJEM SU LJUDI OKO MENE IZGUBILI OSMEH


     Slušao sam neke ljude koji su sa mojim roditeljima evocirali uspomene na svoje detinjstvo i mladost i pri tome više puta  ponovili kako je narod izgubio poštovanje, veru i nadu, poštenje, optimizam, saosećanje... pa i  osmeh . To je tako, zaključili su, zato što  već dugo traje kriza , što niko ne vidi skoriji izlazak iz nje i što niko od njih nije verovao da će ovoliko da se muči za golu egzistenciju. Samo da se preživi.

     Dok su govorili o tome, a bio je dan i ja sam zbunjeno gledao u njihova lica, iz očiju im je izbijala neka  tuga , koja  ne bila tako duboka da je od juče,  niti bi im se čela onako namreškala pod borama.
Pa me , sve to zajedno, ti ljudi i moji roditelji, njihove reči i lica bez osmeha dok pričaju kako neki drugi  ljudi kroz život koračaju lišeni osmeha, navelo na razmišljanje o ljudima koje i sam srećem, na ulici, u školi, kod drugara, u gradu...


     Ne pamtim kada sam na ulici video nasmejane ljude. Ono, kako se smeju neki drugi ljudi koje gledam na televiziji, kada se repriziraju serije koje govore o ranijem životu. Ide , recimo, ulicom neki čovek, pa sretne prijatelja ili drugara, pa se pozdrave, podgurkuju, smeju i zavitlavaju.

     Toga , više, jednostavno nema. S gubitkom posla, sigurnosti, a narastanjem neizvesnoti, besparice, briga za danas i sutra, lica ljudi postala su najpre tužna i zabrinuta, pa gnevna, pa je srdžbu zamenio očaj. Strah od onoga što donosi već naredni dan. Bezbroj uzaludnih pitanja .Tapkanje u mestu.

     Najgore od svega je to što se, zbunjeni u tom tužnom svetu odraslih, i mi smejemo sve manje. Jednostavno, nemamo od koga da naučimo kako se i čemu se smejati.  Čime izazvati smeh medju drugarima , kako nasmejati roditelje ...

     Imamo u komšiluku jednu gospodju koja nam se uvek nasmeši kada je sretnemo. I kada idemo zajedno i kada sam sam. Voleo sam da je sretnem baš zbog tog osmeha koji mi je ulivao onu nadu, nedostajuću na licima ljudi koji se ne smeju.
     Jutros , iako je granulo proleće, praćeno vedrinom lepog dana u nagoveštaju, pri susretu sam primetio da je smrknuta , a izostao je i smešak kada mi je odgovila na - dobardan .

     Posle sam čuo tatu, kako priča da je ostala bez posla i da sada nema neke velike šanse da se opet zaposli, jer, kako kaže tata, ko će nju u tim godinama...