KLAKER

     Jedna od mojih prvih asocijacija na detinjstvo je - klaker.  Kako i ne bi bila, kada je više od pola familije po maminoj liniji bilo iz redova sodadžija - proizvodjača klakera i sode-vode .  Bavili su se time u Beogradu, Ćupriji, Nišu, Požarevcu, Zvečanu,Mojkovcu i ko zna gde još . I to na onaj pravi, poluindustrijski način, a ne kao ovi, neki, moderni proizvodjači , čije se minijaturne nazovi-mašine vuku po podu, flaše pune ručno, a  o samom zanatu znaju manje nego ja.

     Sodara - sodadžijska radnja, kakvu ja pamtim, je ogromna prostorija s velikim mašinama, sličnim   onim bocama za autogeno zavarivanje, kojom se širi sladunjavi miris klakera i stalno nešto zuji i zvecka, što zbog  same proizvodnje, što zbog detaljnog pranja flašica u koje se klaker sipao.

     Kao dete, svraćala sam ponekad  sa majkom u sodaru njenog oca, jer nam je bila na putu do grada. Ne pamtim da smo ikada otišle tamo ciljano, da posedimo sa njim, popričamo, da nas pita kako smo i ... Ne pamtim ni da me je ikada pomazio po kosi, o poljupcu već i da ne pričam - neka mu je laka zemlja, pa  ga pamtim kao hladnog stranca od kojeg nikada ništa lepo nisam doživela. Pa i te ogromne mašine, kakve su u mom sećanju, možda i nisu bile baš tolike. Možda ih je predimenzioniralo moje sećanje na jednu epizodu zbog koje, verovatno - ili bi  bolje bilo reći, i zbog koje, oca svoje majke ne pamtim ni po čemu lepom.

     Preko puta njegove radnje u Dušanovoj ulici, koja je bila otprilike na mestu sadašnjih apoteka, nalazi se čuvena Jankova poslastičara, sa tada najboljim sladoledom. Prilikom jednog od svraćanja, taj moj solidnostojeći deda koji mi nikada ništa nije dao niti kupio, dao mi je  banku, šta god to značilo,   za sladoled. Iako mala, znala sam da je za MOJ sladoled ( oduvek sam ga obožavala i jedna kugla mi nije značila ništa)  potrebno mnogo više od bedne parice kojom je, verovatno, želeo da umiri sopstvenu savest. Pa sam je, onako mala,  bacila na pod, a ona je počela da skakuće izmedju onih mašina, nadjačavajući svojim odzvanjanjem njihovu lupnjavu. I eto, ostade meni u sećanju slika sodadžijske radnje u kojoj moja nesudjena banka skakuće izmedju mašina, zauvek.

     Naravno, kupila je meni mama sladoled kakav mi je oduvek kupovala, a prilikom prisećanja na ovu dedinu bruku uvek smo se smejale, sa onim delom familije prema kojem je bio jednako darežljiv kao prema nama.

   No, kako ništa u životu nije slučajno, tako nije ni svestrana  bezosećajnost oca moje majke. Zahvaljujući njoj, bila sam lišena one ogromne boli, kakvu sam osetila kada je umrla njegova predobra mučena žena, moja mučena baba Ljubica. Prvu pravu fizičku bol za nekim osetila sam kada je  ona umrla. Čak sam je i sanjala, negde na grčkom moru, šaleći se ujutro, jer sam verovala u onu narodnu - kad sanjaš da je neko umro, to samo znači da mu je umrla smrt. Sve dok uveče nisam saznala...
  

     I tako, pod naletom sećanja na ljude koji se ne mogu zaobići na pomen klakera, ja zaboravih da neupućenima kažem o čemu je reč. Klaker je bezalkoholono gazirano  piće s ukusom kruške - pa je žuto , jagode ili maline - pa je crveno, a sad ima i nekih novokomponovanih varijanti u drugim bojama. Pravi se od šećera ( kažu da su nekada stavljali veštačke, jeftinije, zasladjivače umesto njega, pa je i inspekcija imala posla ), vode i   te baze koja mu daje boju i aromu.

     Danas u manjim mestima još poneki sodadžija obraduje svoje sugradjane ovim osvežavajućim napitkom, a ima ga i na vašarima . Samo se više ne hladi u ogromnim koritima izmedju dve debele ledene ploče.

    E, taj klaker, kabeza kako ga neki zovu, preteča je današnjih gaziranih pića, onih koja su, kažu, jako štetna i treba ih izbegavati ako vam je zdravlje milije od bolesti. A kome nije ?