KUĆA DOBRIH VESTI KAO POVOD

     Ne mogu da rečima iskažem koliko me je obradovalo saznanje  ( http://www.draganvaragic.com/weblog/index.php/4275/novi-portal-dnevnih-novosti-dobrevesti-rs/?fb_action_ids=472024176163267&fb_action_types=og.likes&fb ) o tome da je jedna novinarka osnovala sajt http://www.dobrevesti.rs/ , čiji naziv sve kazuje sam.



Njegov osnivač i glavni i odgovorni urednik je novinarka Agneza Trpkovski , koja sloganom "naše je samo ono što drugome damo " najbolje objašnjava svoje ideje i zamisli, toliko suprotne od aktuelne medijske prakse, svedene na to da se ova teška vremena prežive senzacionalističkim naduvavanjem svake informacije za koju se proceni da će zagolicati pažnju sve oskudnije čitalačke publike. Volela bih da i ova moja informacija pomogne širenju popularizacije jednog ovakvog sajta, sa željom da opstane i bude stub emitovanja dobrih vibracija i podstrekivanja na iste.
     Kao novinaru stare škole novinarstva, stare u onom finom smislu učenja  i poštovanja obaveze novinarskog i svakog tipa etičkog kodeksa,  koji podrazumeva  poštovanje, pre svega. ČOVEKA, u poslednje vreme mi se bukvalno okrene utroba prilikom čitanja većine domaćih novina.  To jest, onoga što se ovde naziva novinama. A kada kažem , čoveka, mislim i na onoga o kojem se piše, posebno kada je ŽRTVA , na onoga koji to čita, ali i na članove porodice žrtve, koji su  u ovo naše  (ne)vreme , ne retko to isto i počiniocu zlodela.
     Kada su novine u kojima sam radila, pre jedno dve decije objavile fotografiju tela  nastradalog preko kojeg je prešao autobus, i to pokrivenog, bez i kapi krvi okolo, u Nišu se digla tolika kritizerska halabuka , koje danas nema ni povodom najmorbidnijih slika, posle kojih normalan čovek danima ne može da zaspi .Podrazumevalo se da se samobistva i ne pominju,a i prilikom pisanja o zločinima maksimalno se vodilo računa o zaštiti integriteta žrtve.

      Danas, kamere gotovo da zaviruju u utrobu žrtve. Urednici,  sa brojačem tiraža i gledanosti pred očima, verovatno,  od fotoreportera i snimatelja traže što detaljnije snimke krvavih tragedija , kojima će zaseniti konkurenciju. I navući još kojeg čitaoca baš na kupovinu tog lista ili baš na njegovo elektronsko izdanje. Posebna priča su potresne reportaže iz kuća nastradalih, sa sve izjavama uplakanih ukućana i njihove rodbine i komšija, o tome kako je ubica bio surov i kako je žrtva bila dobra. I, možda najmorbidnije, bar meni tako deluju, su one ogavne reportaže sa sahrana, u kojima je prenesena svaka  reč majke koja sahranjuje svoju nastradalu decu, jauk bake,  odslikan pogled oca zanemelog u bolu.

     Ne znam  da li ti ljudi dozvoljavaju da se od njihove tuge i nesreće prave ti, sramni prilozi, zato što su pod  dejstvom bola i lekova i nesvesni toga šta se dogadja . Ili , možda, neuko misle da i time odaju poslednju  počast izgubljenom članu porodice. Ili  se, pak, još neukije, boje da naprosto moraju da budu kooperativni, čak i dok im se srce cepa i ne znaju kud će od bola, kako bi u javnosti ostala što lepša slika o preminulom i kako, u suprotnom, " novine" ne bi pisale ružno o pokojniku.
     A onda, te iste novine, koje su na svojim stranicama danima razvlačile tragediju, sa sve slikama počinitelja , žrtve, srodnika , sahrane, obogaćene izjavama najrodjenijih, dozvoljavaju da ispod takvih tekstova  zblanuti čitaoci pljuju po ožalošćenima, sumnjajući u njihovu bol "ako već imaju snage i volje da pozivaju ili primaju novinare i sa njima pričaju dok sahranjuju svoje dete".

 U zemlji u kojoj većina novinara ima na jedvite jade sklepanu diplomu neke srednje školice uskog porofila, a direktori najvećih medija se kite gimnazijskom diplomom i studijama prekinutim negde posle drugi put obnovljene prve godine, od novinarstva se i ne može očekivati ništa bolje.  Priučeni novinarčići, željni , za njih lako zaradjenog hleba, koje ne omogućuje rintanje sa diplomom koju su stekli  , kao i slikanja i jeftine popularnosti, prihvatiće svaki zadatak. Pa i taj da ulaze u kuću  punu bola . Da majci , kojoj je srce već slomljeno, vade iz usta poslednju reč nad odrom deteta. Da skrhanom  ocu prebrojavaju suze. Da ožalošćenom, osramoćenom i izgubljenom u očaju, dedi , hvataju reči osude sina koji je pobio svoju porodicu.
                                                                                                               
     Nikada čovek ne zna da li će ga, i kada, zadesiti neka muka. Ali neko mora da objasni ovom narodu, kojem su vidici odavno zamagljeni svom nesrećom koja ga snalazi decenijama, kako  je sasvim normalno, čak najpristojnije,  da novinare koji im zakucaju na vrata kada im je najteže, najljubaznije zamole da se udalje.






OBJAŠNJENJE


  Svi oni koji su hteli da pročitaju na ovom blogu tekst pod naslovom " Kuća dobrih vesti kao povod" ,naišli su na informaciju  Жао нам је, страница коју сте тражили на блогу не постоји. 
   Verujem da  administratori imaju obrazloženje ovakvog postupka i nadam se da će ga neko i meni proslediti. Nikada na ovom blogu, kao i u životu, nisam pisala ništa što bi nekoga vredjalo, nanosilo mu bilo kakvu bol ili štetu. Svi oni koji su imali prilike da pročitaju sporni tekst na ovom blogu, a njih je tek  24-voro, kao i oni kojima sam to omogućila kopirajući ga na fejsbuku, pitaju se, zajedno sa mnom, šta je  u tome  što kritikujem jednu ružnu pojavu da novinari zaviruju u ljudske duše, reči i oči dok sahranjuju najmilije, sporno.
     Ne želim da  više raspravljam na temu zloupotrebe tudje nesreće, tuge i boli od strane onih koji sebe nazivaju novinarima,kako bi jeftinim tekstovima podigli čitanost svojih medija,niti, pak,da se mešam u uredjivačku politiku sajta na kojem sam počela svoje blogovanje i kojim sam izuzetno zadovoljna tokom ova četiri meseca. Znam da mogu da me blokiraju i obrišu kad god žele i da mi zabrane pristupanje blogu, što je i sastavni deo uslova koje sam prihvatila otvarajući ga.
     Znam i to da mi je pri ruci otvaranje bloga na drugoj adresi, da mi ono što imam u glavi i u prstima niko ne može oduzeti, kao i to da mačem seče onaj u čijim je rukama mač . U iščekivanju odgovora koji bi meni i posetiocima mog bloga razjasnio šta je to sporno u jednom sasvim običnom tekstu gde se kritikuje jedna ružna pojava,smatram da je najbolje da  privremeno prestanem  ovde da pišem.
     Ne bih , naime, volela da se još nekom mom tekstu desi ovo  - Жао нам је, страница коју сте тражили на блогу не постоји.


     

Follow by Email