KAKO SAM PRESTALA DA BRINEM O TOME ŠTA SVET MISLI

     Odrasla sam u sredini u kojoj su važila tradicionalna poluseoska-poluvaroška pravila ponašanja . Baš kao što je izgledao i život naših roditelja, doseljenih u blato prigradskog naselja sa utabanog makadama seoskih puteva. Sve do  mog polaska u gimnaziju i  gradjanskog samoinicijativnog asfaltiranja prilaznih staza do naših kuća , prala sam obuću onoliko puta dnevno koliko puta sam odlazila iz kuće i vraćala se, kad je padala kiša ili se topio sneg. Kad je bilo suvo, malo redje, jer se prašina skidala četkom.

     Majke su nas učile svemu što su one naučile od svojih majki , pa smo tako letnje raspuste , nas, desetak i više devojčica iz komšiluka, provodile sedeći ispred kuće neke od nas i takmičeći se u tome koja će da isplete , ishekla ili izveze najviše i najlepše.Možda bi se mi i igrale s lutkama ili loptama, ali su naši roditelji u to vreme pravili kuće, samo svojim znojem , radom i štednjom, pa para za luksuz bilo koje vrste nije bilo. Na more su, redom, išle samo tri sestre iz najsiromašnije porodice, preko Crvenog krsta, a mi bismo ih, kada se vrate, preplanule i pune utisaka, sa zanimanjem slušale i zamišljale to brčkanje u slanoj vodi kao nešto nedostožno i nemoguće za nas.

     Vaspitavali su nas da budemo vredne, poslušne, kulturne, ljubazne, čiste, uredne, smerne, da svakome kažemo dobar dan, nikoga nikada ne uvredimo, onome ko nosi pune torbe, pomognemo... Da nikada, sačuvaj Bože, ne uradimo bilo šta što se kosi sa strogim moralnim principima naše male zajednice doseljenika iz istog kraja, sa mestimičnim došljacima iz nekih dalekih mesta.

     Jer, šta će svet da kaže, ako slučajno iskoračiš iz moralnog kodeksa svoje sredine ? Nema veze, neka može i drugačije i pametnije i bolje i lakše, ako komšiluk to ne odobrava, ne ide... 

     Ma koliko, kasnije, sa odrastanjem ,obrazovanjem, druženjem sa drugim i drugačijim ljudima, putovanjima, iskustvima, pročitanim knjigama, odgledanim filmovima  i  naučenim lekcijama, shvatala da  mnoga pravila na kojima sam vaspitavana i nisu najbolja rešenja, i ma koliko ja izlazila iz njih, ona nisu iz mene.Predugo sam bila pritisnuta njima i nekako su se uvek našla, negde oko mene ili u meni, da bi me ometala u situacijama kada bih pokušavala da se uklopim u ta novootkrivana pravila .

     A onda sam , posle tridesete , upoznala Milu. Nisam imala sreću da se mnogo družim sa njom, budući da se već predugo borila sa teškim bolestima, koje su se zlokobno nizale jedna za drugom. Previše, čak i za više osoba, a ne samo za nju jednu.

    Pokazujući mi fantastične fotografije sa putovanja oko sveta , na kojem je bila tokom jednog od retkih perioda kada se činilo da joj bolest ne može ništa, rekla mi je - Doživela sam sve što sam želela. I zato, ne žalim, šta god da mi se desi. Niti me je briga o tome šta će ko da misli o meni. Kad god da umrem, već za par godina niko se više neće ni sećati , ne samo pojedinosti iz mog života, nego i mene same. Pa i moje majke, da mene nije, niko se ne bi setio. Brata svake godine moram da podsetim na godišnjicu njene smrti. 

     Ni jedna ni druga, u tom trenutku , nismo znale da ću, ako ne drugi, ja da je pamtim mnogo duže nego što sam je poznavala. Te njene reči, izrečene sasvim smirenim glasom, kao da je bila zdrava i kao da će živeti najmanje još onoliko koliko je proživela, izbrisale su  misao " šta će svet da kaže " iz moje podsvesti, zauvek.

     Mile dugo već nema. Ugasila se, nekako nečujno i tiho. Ne znam da li je se u njenom mestu neko još seća. Ali, ja je pomenem u mislima ne tako retko. I ne samo onda kada sebe opomenem - nije te briga šta će svet da kaže.
   

Ilustracija - fotografija Matije Davidovića