Zadnji put u životu zaspala sam bez boli koja nikada neće da prestane 26. septembra 1989. godine. Toga dana, bio je utorak, doktor mi je rekao da se mama oporavlja i da će je pustiti u petak. Da joj je srce oštećeno, znala sam da je to zbog kortikopreparata kojima su joj lečili trombocitopeniju, i da ne sme da se zamara.
Nikada nisam ljubila majku, dok je bivala u bolnici, a za tih nekoliko godina bolovanja odlazila je tamo često. Bilo me je strah, nekako sam potajno, mada to nikada nisam htela da priznam, shvatala da joj bolest krati život i da se pred nama gasi, pa sam se ustručavala da je poljubim, svaki put strepeći da time ne prizivam zlo.
Tog Krstovdana, izlazeći iz njene bolesničke sobe, prvi put toga dana, osetila sam strahovitu želju da je poljubim i istovremeno još veći strah, da time... Pružila sam joj samo mali prst desne ruke. I ona meni svoj. I tako, vezana za nju samo tim najmanjim prstom, odgledala sam je zadnji put živu. Videla sam, prvi put, suzu u njenom oku, koja me proganja svaki put kada mi pred oči dodje ova slika, zajedno s pitanjem - da li je predosećala.
Jedino toga dana sam, zbog obaveza, preskočila podnevnu posetu.Kada sam, žureći ispred oca, popodne ulazila u njenu sobu, nije mi bilo jasno zašto me bolesnice koje su me susretale, gledaju čudno. I što niko neće da mi odgovori na pitanje zašto je mamin krevet prazan, i gde...
Svako ko izgubi nekoga, uvek se , češće ili redje, pita,da li je učinio sve da ga spase, šta je još moglo da se učini, gde smo pogrešili, šta nismo uradili... stotine pitanja vrzmaju se po glavi. Danima, godinama, decenijama...
I nikada ti nije savest mirna. Možda je trebalo..ovo, ono, ovde, onamo ... nekud...
Govorili su, trombocitopenija je benigna bolest, nju imaju i deca i dočekaju starost. Pa opet, kada sam videla kako se gasi pred našim očima, tragala sam za nekim lekom koji je neće samo održavati u životu, već i izlečiti. Govorili su da takvog leka nema... Pa sam , čim je objavljen neki tekst o travaru koji jedini u zemlji leči tu bolest, sela u avion za Split.
Dugo, posle, u ogromnom koferu sam čuvala čajeve, donete iz Splita, za godinu dana unapred. Verovatno sam ih još čuvala, kako bih sebe samu uverila u to da sam činila sve što se moglo. Ne znam. Samo znam da sam ih jednog dana bacila u kantu za smeće, jer sam počela sebe da optužujem kako su joj upravo oni prekratili život, a ne bolest sama.Mada mi je tada čuveni travar objasnio da te čajeve mogu da piju i bebe.
A opet, možda bi me savest isto, a možda i više, pekla da nisam ni otišla u Split.
Ne znam. Samo znam da je laž kako vreme leči. Boli uvek isto.
A najviše, kad dodje Krstovdan.
Nikada nisam ljubila majku, dok je bivala u bolnici, a za tih nekoliko godina bolovanja odlazila je tamo često. Bilo me je strah, nekako sam potajno, mada to nikada nisam htela da priznam, shvatala da joj bolest krati život i da se pred nama gasi, pa sam se ustručavala da je poljubim, svaki put strepeći da time ne prizivam zlo.
Tog Krstovdana, izlazeći iz njene bolesničke sobe, prvi put toga dana, osetila sam strahovitu želju da je poljubim i istovremeno još veći strah, da time... Pružila sam joj samo mali prst desne ruke. I ona meni svoj. I tako, vezana za nju samo tim najmanjim prstom, odgledala sam je zadnji put živu. Videla sam, prvi put, suzu u njenom oku, koja me proganja svaki put kada mi pred oči dodje ova slika, zajedno s pitanjem - da li je predosećala.
Jedino toga dana sam, zbog obaveza, preskočila podnevnu posetu.Kada sam, žureći ispred oca, popodne ulazila u njenu sobu, nije mi bilo jasno zašto me bolesnice koje su me susretale, gledaju čudno. I što niko neće da mi odgovori na pitanje zašto je mamin krevet prazan, i gde...
Svako ko izgubi nekoga, uvek se , češće ili redje, pita,da li je učinio sve da ga spase, šta je još moglo da se učini, gde smo pogrešili, šta nismo uradili... stotine pitanja vrzmaju se po glavi. Danima, godinama, decenijama...
I nikada ti nije savest mirna. Možda je trebalo..ovo, ono, ovde, onamo ... nekud...
Govorili su, trombocitopenija je benigna bolest, nju imaju i deca i dočekaju starost. Pa opet, kada sam videla kako se gasi pred našim očima, tragala sam za nekim lekom koji je neće samo održavati u životu, već i izlečiti. Govorili su da takvog leka nema... Pa sam , čim je objavljen neki tekst o travaru koji jedini u zemlji leči tu bolest, sela u avion za Split.
Dugo, posle, u ogromnom koferu sam čuvala čajeve, donete iz Splita, za godinu dana unapred. Verovatno sam ih još čuvala, kako bih sebe samu uverila u to da sam činila sve što se moglo. Ne znam. Samo znam da sam ih jednog dana bacila u kantu za smeće, jer sam počela sebe da optužujem kako su joj upravo oni prekratili život, a ne bolest sama.Mada mi je tada čuveni travar objasnio da te čajeve mogu da piju i bebe.
A opet, možda bi me savest isto, a možda i više, pekla da nisam ni otišla u Split.
Ne znam. Samo znam da je laž kako vreme leči. Boli uvek isto.
A najviše, kad dodje Krstovdan.
Svakoga svoja tuga boli najviše. I svako se iznova pita, jesam li mogao još nešto , na žalost.
ОдговориИзбришиDa, čak i onda kada si činio sve što je bilo u tvojoj moći.
ОдговориИзбришиUh Neg, dobro znam kako ti je :( Ne leči vreme ove rane, nikad. Samo prihvatiš da ih nema, živiš dalje jer i život ide dalje :(
ОдговориИзбриши