DOMAĆIN BEZ PREDRASUDA

  IN MEMORIAM- 2.11.2014.
   

Ovo je priča o tome šta sve može neko da uradi sa svojih deset prstiju. Ako ima dovoljno volje da radi, stvara, stiče, malo se nečega i  odriče, da uči, prikuplja znanja i iskustva, rizikuje,ustaje i pada, da kreće iz početka pod stare dane, oprobava novine, eksperimentiše, uzima i daje...

      Čovek iz ove priče u životu je , kao sva seoska deca,  najpre bio vodonoša, pa stočar, kopač kukuruza, užar, potkivač... žetelac, kalemar... ni pletenje mu nije bilo strano...Preduzetnik i kafedžija, u prestonioci.  Pa voćar, proizvodjač rakije, traktorista, zidar... seoski političar u pokušaju...Entuzijasta ...Sanjar. Surovi realista, koji lomi svoja ledja da mu se ne bi polomile šljive, povijene od prevelikog roda. Onaj koga ne mrzi da gradi seoske vodovode, da traži nove izvore kada stari presuše ili ih nema odvoljno za sve u selu. Pa na kraju, da ne bi digao ruke od svega, sam, svojim rukama i znojem, gradi lični vodovod dužine preko pet kilometara... I tako, nabrajanje njegovih zanimanja može da se otegne u nedogled....



  Zove se Mirko Randjelović, bliži se sedamdesetoj, a sem uspešnog ugostiteljskog iskustva u prestonici, nekoliko godina, najveći deo života proveo je u zaplanjskom selu Donji Prisjan. Gde i sada, sit velegradskog stresa i stalne tenzije, ne miruje i ne staje. Penzija je za  njega samo pojam kakve-takve egzistencije, ali ne i razlog da se sedi i skrštenih ruku čeka odmicanje preostalog zivota.

    Od kako je penziji i opet u rodnom selu, obnovio je svoje voćnjake, samo sa onolikim rodom šljiva ne zna šta će,  sagradio vikendicu pored voćnjaka, da ne kisne i ne beži od nevremena, napravio čak i kulu-osmatračnicu pored, kako bi imao kontrolu nad neželjenim posetama svom imanju. Podigao zasad lešnika, pošumio sve što se od njegovog, ali i tudjeg imanja moglo pošumiti, odlazio redovno na sve manifestascije gde se može naučiti nešto zarad unapredjenja voćarstva.



      I uz sve to, pomaže ženi oko bašte i kuće, ume da siri sir,mesi hleb, pravi pekmez i džem. Da čeprka oko traktora, kad se pokvari, da raspali roštilj kad naidju gosti...
     Kao retko ko iz sela obezbedio je decu, sina i kćer koji žive u Beogradu, ne tražeći zauzvrat baš ništa. Ni pomoć kad se sadi i bere, ni reč saveta ili podrške ... on je taj koji samo pruža, ne tražeći i ne očekujući ništa .
     Znam samo da mu lepa reč puno znači. Da neko primeti to što on radi, da pokaže interesovanje...da se on sam uveri kako sav trud i muka nisu uzaludni... Ubedjujući moju gošću da primi kesu šljiva iz njegovog voćnjaka, iako ih imamo u dvorištu, na pretek, rekao je i ovo ... Uzmi, ja volim kad se ljudima svidja to što radim, znam da će nekad da me pomenu.

     Mirka Randjelovića, Mitu mog detinjstva kada sam njega i njegovog brata bliznaka  Marinka zvala  zbirnim  imenom Mito i Manito,  pominjem ne samo reda radi ... o njemu bi, svakako, trebalo da se priča.

Follow by Email