DOMAĆIN BEZ PREDRASUDA

  IN MEMORIAM- 2.11.2014.
   

Ovo je priča o tome šta sve može neko da uradi sa svojih deset prstiju. Ako ima dovoljno volje da radi, stvara, stiče, malo se nečega i  odriče, da uči, prikuplja znanja i iskustva, rizikuje,ustaje i pada, da kreće iz početka pod stare dane, oprobava novine, eksperimentiše, uzima i daje...

      Čovek iz ove priče u životu je , kao sva seoska deca,  najpre bio vodonoša, pa stočar, kopač kukuruza, užar, potkivač... žetelac, kalemar... ni pletenje mu nije bilo strano...Preduzetnik i kafedžija, u prestonioci.  Pa voćar, proizvodjač rakije, traktorista, zidar... seoski političar u pokušaju...Entuzijasta ...Sanjar. Surovi realista, koji lomi svoja ledja da mu se ne bi polomile šljive, povijene od prevelikog roda. Onaj koga ne mrzi da gradi seoske vodovode, da traži nove izvore kada stari presuše ili ih nema odvoljno za sve u selu. Pa na kraju, da ne bi digao ruke od svega, sam, svojim rukama i znojem, gradi lični vodovod dužine preko pet kilometara... I tako, nabrajanje njegovih zanimanja može da se otegne u nedogled....



  Zove se Mirko Randjelović, bliži se sedamdesetoj, a sem uspešnog ugostiteljskog iskustva u prestonici, nekoliko godina, najveći deo života proveo je u zaplanjskom selu Donji Prisjan. Gde i sada, sit velegradskog stresa i stalne tenzije, ne miruje i ne staje. Penzija je za  njega samo pojam kakve-takve egzistencije, ali ne i razlog da se sedi i skrštenih ruku čeka odmicanje preostalog zivota.

    Od kako je penziji i opet u rodnom selu, obnovio je svoje voćnjake, samo sa onolikim rodom šljiva ne zna šta će,  sagradio vikendicu pored voćnjaka, da ne kisne i ne beži od nevremena, napravio čak i kulu-osmatračnicu pored, kako bi imao kontrolu nad neželjenim posetama svom imanju. Podigao zasad lešnika, pošumio sve što se od njegovog, ali i tudjeg imanja moglo pošumiti, odlazio redovno na sve manifestascije gde se može naučiti nešto zarad unapredjenja voćarstva.



      I uz sve to, pomaže ženi oko bašte i kuće, ume da siri sir,mesi hleb, pravi pekmez i džem. Da čeprka oko traktora, kad se pokvari, da raspali roštilj kad naidju gosti...
     Kao retko ko iz sela obezbedio je decu, sina i kćer koji žive u Beogradu, ne tražeći zauzvrat baš ništa. Ni pomoć kad se sadi i bere, ni reč saveta ili podrške ... on je taj koji samo pruža, ne tražeći i ne očekujući ništa .
     Znam samo da mu lepa reč puno znači. Da neko primeti to što on radi, da pokaže interesovanje...da se on sam uveri kako sav trud i muka nisu uzaludni... Ubedjujući moju gošću da primi kesu šljiva iz njegovog voćnjaka, iako ih imamo u dvorištu, na pretek, rekao je i ovo ... Uzmi, ja volim kad se ljudima svidja to što radim, znam da će nekad da me pomenu.

     Mirka Randjelovića, Mitu mog detinjstva kada sam njega i njegovog brata bliznaka  Marinka zvala  zbirnim  imenom Mito i Manito,  pominjem ne samo reda radi ... o njemu bi, svakako, trebalo da se priča.

8 коментара

  1. Ovakvi ljudi su obično crne ovce u svakom selu. Ili ih mrze ili im zavide ili bi da se svako od takvoga ogrebe, ili sve zajedno. Dobro je, ipak, da ih ima,da pokazuju kako se može drugacije i kako ne moze da se samo sedi i kuka.

    ОдговориИзбриши
  2. Kada bi svako selo imalo bar po petoricu ovakvih domaćina, naša sela bi cvetala. Na žalost, ona se gase i umiru, a oni koji u njima ostaju preživljavaju u oskudici i siromaštvu, za koje nije samo država kriva.

    ОдговориИзбриши
  3. Postovanje za gospodina Randjelovica i zasad lesnika:)

    ОдговориИзбриши
  4. Dokle bi nasa Srbija dogurala kad bi svako selo ili mestasce imalo barem po jednog ovakvog radisu? Bravo i hvala za ovu reportazicu. O ovakvim ljudima treba pricati na tv a ne koliko su pismene starlete, jesu li grudi pojedinki silikonske ili prave...
    Od malena se uci biti domacin. Nedavno sam razgovarala sa jednom Japankom. Kaze da su oni mala i siromasna zemlja i da zato moraju da puno rade.A tek sto stedi?Nakon polusatnog razgovara sa njom, trebalo mi je celo popodne da dodjem sebi.Nasi gradovi puni nezaposlene omladine, kafici i splavovi prebukirani a predivna sela prazna.Ovde, u bogatoj zemlji, ziveti u samom gradu nije osnovni cilj. Uglavnom ljudi teze ka zivotu u manjim erijama sa puno zelenila...Avaj, ja se raspisala...Duga je to prica, forsirana vekovima: "Selo hvali a u gradu zivi."

    ОдговориИзбриши
  5. Moguće da je to stoga što oni iz grada misle da onima sa sela sve pada s neba, a oni sa sela misle da onima u gradu cvetaju samo ruže. Hvala Vam.

    ОдговориИзбриши
  6. Čovek je odavno spoznao da nema ničeg bez rada i odavno je spoznao da, čak i nije važno šta radiš već da to što radiš voliš da radiš, a onda je uspeh tu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. znaš onaj vic- radi, trči, radiš, trčiš, ponedeljak-petak, ponedeljak-petak... i tako dođe prva subota

      Избриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email