BALKANSKI BANKROT

          Vlada Srbije će, prema najavi premijera Ivice Dačića, naredne nedelje predložiti  antikrizne mere, koje podrazumevaju rebalans budžeta i  donošenje zakona koji će smanjiti nepotrebne troškove države , sprečiti recesiju i pad društvenog bruto proizvoda. Cilj je ušteda milijardu evra. I sprečavanje dužničke krize i dužničkog ropstva , nemogućnosti isplate plata i penzija i normalnog funkcionisanja države.

     Ustvari, paketom antikriznih mera i najavljenim novim zaduživanjem kod Medjunarodnog monetarnog fonda i " svih koji imaju interesa  da daju novac" , kako je to formulisao premijer, Vlada pokušava da spase zemlju od gotovo izvesnog bankrotstva. A to je ono stanje koje sledi kada ne mogu da se otplaćuju krediti - u našim uslovima, situacija kada  procenjena stopa zaduženosti od 50 odsto DBP  može da poraste u čitavih 60 odsto.Pa onda svi poverioci mogu da zatraže urgentno vraćanje datih nam kredita i da nam zaplenjuju imovinu u svetu. Uz konstataciju, ne interesuju nas vaše teškoće, tražimo da nam vratite naše pare, a vi se snalazite kako god...

      Premijer priznaje da je Srbiji potrebno više milijardi evra. I da imamo najveću cenu kapitala u regionu, najnestabilniju valutu , najniže plate i uslove poslovanja koji se ne mogu porediti čak ni sa  zemljama u regionu. Za koje, dakako, znamo da nemaju čime da se pohvale. Pa je čak i jedna Slovenija, nama oduvek pozitivni primer za poredjenje, nedavno najavila bankrot, odnosno, takodje izvesnu mogućnost  nemogućnosti vraćanja kredita. Ni Hrvatskoj, a pogotovo bosanskoj Federaciji, ne cvetaju ... dospevajuće rate otplate kredita.

     Kada je počela grčka kriza,  malo čudno nam je zvučala preporuka onih od kojih je ova zemlja očekivala razumevanje i  pomoć, pritisnuta nemogućnošću  servisiranja  svojih dugovanja - prodajte ostrva. Godinama uvlačeći Grčku u kandže dužničkog ropstva, institucije medjunarodnog kapitala su se, naravno, debelo obezbedjivale za svaki dati dolar, računajući na prodaju svega onoga čime ova zemlja raspolaže, u slučaju očekivane i, svakako priželjkivane, nemogućnosti vraćanja olako uzetih i još lakše potrošenih para.  Pa je Grčka , na kolenima, počela da prodaje šećerane, naftne i gasne kompanije, sve ono što je u državnom vlasništvu.

       Da se razumemo - retko koja zemlja danas nije zadužena. Balkanske i sve ostale zemlje sveta  kojima preti dužničko ropstvo, razlikuju se od onih koje nisu u toj situaciji, po tome što nemaju dovoljnu proizvodnju koja bi finansirala nesmetano vraćanje pozajmica. Na to su i računale medjunarodne finansijske institucije kada su , temeljno i studiozno, omogućavale takvim zemljama basnoslovne pozajmice .
     Pod, razume se, rigoroznim uslovima. Koji podrazumevaju isključivanje bilo kakve opasnosti od nemogućnosti naplate potraživanja. U medjunarodnim finansijskim odnosima nema ni ljubavi ni prijateljstva-postoje samo interes, profit, zarada, provizija, a kome se to ne svidja, neka se ne zadužuje. Ili, možda, ni ta varijatna nije moguća, ako se podsetimo pada Čaušeskua , za kojeg mnogi tvrde da je mrtav  ne zato što je bio diktator, nego zato što je otplatio sve rumunske dugove i rekao stop daljem zaduživanju svoje zemlje.

      Kada su  se mnogi gradjani osvestili posle saznanja pod kakvim uslovima su uzeli dugoročne kredite koje su im mnoge banke nesebično uvaljivale, nudeći im ih čak i na kućnu adresu, vajkali su se - nismo videli ono što piše  sitnim slovima. ( Ruku na srce, Narodna banka je tada, jasno i glasno, upozoravala gradjane da razmisle pre nego potpišu kredit, navodeći primer hrvatskih gradjana, od kojih je 30 odsto bankrotiralo jer nisu mogli da vraćaju  kredite.) Izgleda da sitna slova državnih kredita nisu videli ni svi oni političari koji su u ime  zemlje  olako potpisivali pozajmljivanje  ogromnih suma novca, kasnije tako lako potraćenih i  potrošenih, ko da smo ih dobijali za džabe.
     I te strane banke, koje smo dočekali širom otvorenih vrata, uništavajući prethodno gotovo sve ono što je u domaćem bankarskom sistemu vredelo, obezbedile su se od rizika svake vrste.Baš kao i sve one medjunarodne bankarske institucije oko čijeg vlasništva smo decenijama držani u zabludi, čak i na ekonomskim fakultetima.Priznajem, mnogo posle polaganja ispita iz finansija, saznala sam da je i MMF privatna svojina. I da joj je prevashodni ( podrazumeva se, prikriveni)  cilj, uz dakako, ostvarenje što većeg profita, uspostavljanje novog kolonijalnog sistema, uz pomoć prezaduživanja siromašnih zemalja.

   I baš zato , sasvim je jasno, posle malo  ograničavajućih i ucenjivačkih zatezanja, MMF će Srbiji nastaviti da odobrava kredite.Sve dok njihova precizna evidencija  pokazuje da  država ima šta da rasproda, kako bi im njihove pare bila vraćene.
      Možda bi situaciju , bar malo,  mogle da ublaže  one zemlje koje smatramo prijateljskim , a koje naši političari u poslednje vreme označavaju kao poželjne kreditore. Da li će?

ilustracija - ikone Ivane Kovalčik