SVETE KRAVE JAVNIH PREDUZEĆA

     Dugo već imam ideju da napišem tekst o  balastu javnih preduzeća koja su prava burad bez dna i  koja će jednog dana , nastave li ovakvo  poslovanje,progutati i sebe same.   Od pisanja na tu temu uvek me razmaši  uverenje o tome da su mi potrebni  konkretni podaci, precizne analize i svakojaka statistika,  zbog čega ga svaki put odložim za neko dogledno vreme.
     Onda sam na jednom blogu naišla na ovaj tekst    http://www.tezaantiteza.net/2012/08/prvi-odlican-potez-vlade-srbije-nakon.html . Autor  pozdravlja odluku Vlade Srbije da otpusti 1658 agronoma, čiji je zadatak bio da obilaze seoska imanja i poljoprivrednicima pomažu u unapredjenju proizvodnje. Nešto kao lični trener za poljoprivredu. Promašena investicija u startu, kao nekada, davno , gradnja onih pravih malih hotela za ovce, krave i svinje, radi unapredjenja nedovoljno razvijenih područja. Koji odavno zvrje prazni.
     Doduše, ovu meru nisam pozdravila tako zdušno kao autor pomenutog teksta, s opravdanjem da je zahvaljujući njoj i jedan član moje familije ostao bukvalno bez egzistencije.
    Ali mi se zato  nametnulo pitanje, gde bi nam bio kraj kada bi nova vlast u svim oblastima bila tako energična i preduzimljiva kao u slučaju otpuštanja  agronoma i poljoprivrednih inženjera.
     Da se vratim na temu balasta javnih preduzeća. Ona većinom zapošljavaju relativno mali broj ljudi, medju kojima je najmanje onih usko stručno vezanih za njihovu delatnost. Zamislite pozorište u kojem 17 glumaca opslužuje bezmalo 130 uposlenika svih fela. Ili galeriju savremene likovne umetnosti u kojoj platu prima skoro tridesetoro ljudi, a zaposlenih kustosa i ostalih  iz umetničke struke  jedva petoro-šestoro.



   Do većine zaposlenih u ovakvim javnim preduzećima još nije stigla  ni vest o tome da nam je zemlja u krizi, a o tome da joj preti bankrot , oni verovatno neće ni čuti. Sem ako se bankrot i ne desi. Oni i dalje , s najvećim mogućim pravom koje im daje njihovo, efektivno jedva tročasovno radno vreme, traže svoje prinadležnosti tačno u minut. I to sve, bez izuzetka.
     Zbog previše slobodnog vremena na poslu, budući da ono malo obaveza   za koje je svako ponaosob zadužen smandrljaju za tili čas, imaju sasvim dovoljno mogućnosti za intrige tipa - kakvi su pa stručnjaci ti što ih zovu stručnjacima i zašto oni imaju tolike plate, zašto oni ne moraju da dodju rano ujutro na posao posle sinoćne izložbe,a mi moramo da dolazimo svaki dan, zašto oni mogu da idu na službena putovanja i kakva su im to usavršavanja koja mi plaćamo,  zašto neko ne može da bude šef ako nema najmanje desetoro podredjenih,  zašto se meni ne da veći koeficijet kada sam doneo diplomu o završenoj visokoj školi, i šta ako taj profil nije potreban našoj firmi, diploma je diploma...


     Svete krave javnih preduzeća su zaštićene sa svih strana - kao po pravilu, na ta radna mesta su ih dovele rodbinske ili političke veze i vezice, a direktori takodje  po pravilu ne smeju ni da pomisle o kažnjavanju ili otpuštanju zabušanata, foliranata,  nesposobnih i ostalih koji ništa ne rade, jer ih sudovi, da,  po pravilu ,vraćaju na posao. Sa sve obavezama da im se isplate zaostala primanja.Koja ne zarade ni kada su na radnom mestu.
     Gde je rešenje?
     Računica je jako prosta - svako javno preduzeće ima bar po dva zaposlena u računovodstvu. Rekoh, za posao od jedva sat-dva dnevno. Ne zalažem se za njihovo otpuštanje. Ali, ako bi se u svakom gradu ova služba objedinila i ako bi ona radila na tržišnom principu, ne dakle na budžetu, garantujem da bi za kraće od pola radnog vremena završili sve obaveze prema javnim preduzećima, a ostatak vremena  bi mogli da  pružaju računovodstvene usluge spoljnim komitentima.
     Slično je i sa tehničkom službom, a pravna bi mogla da se objedini na nivou neke zajedničke opštinske službe. Ka tržištu bi mogle da se usmere i služba obezbedjenja , održavanja, kafe-kuvarice i ostali...
     Možda je prerano da pomenem temu profesionalizacije većine pozorišta? Pa u najvećem broju njih, bilo velikih bili lutkarskih, tokom čitavog leta se ne radi ništa. Kad dodje jesen,  počnu pripreme novih predstava, koje se otegnu unedogled zbog  garantovanog prava nabedjenih prvaka drame da odbijaju uloge, da su nezadovoljni, da glume proganjane i neshvaćene veličine... A da nije ono malo školovanih mladih glumaca, prosek  glumačkih godina škole po glavi bio bi  im negde oko deset. Tako je bar u unutrašnjosti. A uz to, zamislite zaposlenog u marketingu pozorišta, koji primi punu platu,  a za mesec dana nije prodao ni jednu jedinu kartu, iako mu je to glavna obaveza.
     Naravno da se za ove predloge može naći milion protiv-argumenata. Ne verujem u to da u javnim preduzećima neće doći i do daljeg zapošljavanja, iako su davno već prebukirana. Partijski aktivisti moraju negde biti uhlebljeni, inače neće više biti aktivisti. Bar ne te partije.
    No, malu dozu verovatnoće da će se nešto ipak promeniti, kada je status prekobrojnih u javnim preduzećima u pitanju, uliva mač već pomenutog bankrota, koji se opasno nadvio nad Srbijom.


Ovaj tekst je od danas i na ovom linku     http://www.tezaantiteza.net/2012/08/svete-krave-javnih-preduzeca.html


slike...Ivana Kovalčik
     

Follow by Email