Баба-Грозда: Вадодушник

 

     Идо у Росуљу да докопам компири, јучер ми остаде малечко парченце, докопала би га да сам запела, ал не мога се више обносим па реко, ајд јутре ћу, немам голему работу овија дани, а млого ми је се досадило овуј недељу, несам седла колко сам се наработила. Кад се врну дом, она седи куде сам ју и остајила, на крај двор, пода онуј будинку ене онде, тој ни је једина будинка од сва дрвја остала, све се остале ишушише, а и овај ће, како ми се чини, неце ни она одржи, такво време некво дошло, све ји мана уништи.

     ''Мајке''- каза ми кад ме чу да отклапам капију па се обрну накуде мен - ''Мајке, ти ли си? Ја, еве, набра коприву, сас голе руке сам ју брала, све ме испече, ал сам голему чуку натурала на асталче, напридвечер ћу замесим проју д-има кво да дадем на децу за вечеру. Онија вадодушник га јоште нема, отиде бегим у надницу, а ако је и отишал там, дом се нема врне, право из надницу се има одвлече у кафану, пус га и тија пут остал кад га не води дом, на дечицу сас лебац нешто да донесе. Одраше им се црева од овој пројано брашно, сама сам га на претрупач млела, ал га не смејем просејем, више би морала врљим него у проју да турим. Кво је, такво је, да подвечерају ће има, а глава ми се расклапа, не знам кво ћу им јутре давам, закасала сам па не знам куде да се девам од овуј муку.''

     Погледа ју, погледа... тео вој некво рекнем па си тике прог'лну онија реч што ми застаде у гушу, збра онија тањирчак што сам вој качамак у њега остајила да подруча и онуј чашу сас водицу, качамак што вој остал исипа у помијару, водицу ме беше жал да врљим па ју сипа на муштаклу. И улезо у кућу. Оми се, свари каву, изнесо куде њу па седо и ја.

     ''Кад дојде, не знам кво да прајим. Да ли, мајке, да га дочекујем на врата, сас бокал да га посипем да се измије, онакав машкав кав је бил у надницу он је и у кафану отишал до динар све да попије, ели да бегам куде децу у собу, да га пуштим сам да се до кревет довлече? И да га не дирам докле се не наспи, ега му берем малко онија бес његов изветреје сасвема онуј брљу што га зашунтавеје па једва и пут до дом потреви такој наљоскан. Једва сам му утекла онуј вечер, кад дојде наљоскано, спотура се по голему собу па кад си ме виде, довати ме па удри, удри, удри... ја му се некако измигољи пода шаке па утеко у детињу собу. Не могу више. Трпим, трпим, сакријем се у ћошку па одзавијам, види ли ме да завијам јоште поголеми бес га ване, па се растрчим да зберем па некво, децам да зготвим, кад црева почну да им крче и кад ме онакој жално узгледају, срце ми се цепи на две, куде ћу се девам не знам ни ја. Па ћу се штурнем по поље, ега је негде нечијо никло, неки стручак лучак ћу искубем па ћу надробим, имам малко сиркенце, јабуке дивјачке сам брала јесенас па ми јоште малко сиркенце остало, водицу ћу му сипнем и оној од проју што је синоћке остало... појело би се и тој, ал ја кад им ломи, скута две парченцети, колко сас сиркенце д-имају. Питују ме, 'мајке, а сви ли људи ручују лук и лебац како ми', ја викам, ручују, ручују децо, само се ви натепајте, од лучак и од лебац се расте.''

     Остави ју туј куде сам ју затекла па вану да готвим ручак, јоште синоћке  коприву големи свет набра и тој само од вр', па ју очисти, попари, па насеко у чорбу, она је чорбу сас коприву волела одкако ју знам.

     Окну ју да дојде, надробила сам вој лебац у онуј чорбу, варено месо сам вој саситнила да ју чељубине не боле од жвакање, а она кад седе уз астал па поче:

     ''Мајке, не знам како су родиле сливе у Лепо дрво, мора почекам да се ст'мни па д-отидем да наберем  у Љубисовино, он и да ме види неце млого љути, знаje да је тој од муку и од немање, један скутак па да ји јутре ицепим, воћке да турим да се суше. Које, кад турим воћке да се сваре, деца се потепају, оне па пусте благе, благе, благе, па деца и не знају колко ће им је доста. Ако ће после цел дан трче накуде нужник. Онија вадодушник га цел дан нема, куде ли се маје не знам, овија дани је трезан. Мора да нигде нема работу па нема ни сас кво у кафану д-отиде. Не питујем га ништа, ћутејећи чувам се кичму.''

     Тури вој ложицу у руке, оно јадно остарело, руке му дркте па ни ложицу не мож држи како требе, сипну си и мене од онуј чорбицу па и ја седо уз астал. Помисле се да вој некво рекнем, ал па…  да ће ме чује, ће ме чује, а да ли ће ме нешто разабере?

     Па вој таг реко, а слазе ми саме низ образи течу, неје она била како друге свекрве па да заорује, поштувала ме је од првњи дан ко ћерка да сам вој, а не сна'а:  

     ''Мале, нема зашто д-идеш у Лепо дрво. Љубисав ене донел пуну кову сливе докле си ти спала и казал ти је, докле си жива има ти стално доноси. А тија је твој вадодушник отишал од'мно, викају више се нема никад врне. Ич више нема страујеш од њега, докле си жива.''

     Погледа ме, удзвери се у мене па не трепка ич.

     И како да вој се у тија час у главу разбитрило, прекрсти се, упр поглед накуде пут па прошапка: ''Од мен нека му је просто. А онија горе, како си он оће...''

     Како тој рече, оно у оне њојне остареле очи ко па да улезе неква магла, па си ме поче зове ''мајке'' и нададе ми се жали од њојнога вадодушника, нек си му је лака онај наша иловача, ал кво је све заслужил, големе муке ће си он има ако исна на онија светак сви плаћамо греови наши овдашњи.