Кво ће рекну људи

 

    Гледај како идеш по пут, да не рекну људи гле га кво је сапетљиво, за ништа неје.

    Куде си се замајала сама по ливаде, ће те види па ће рекну људи да неси сасвема саглам.

     За куј ће ти ђавол тој кутре у кревет, ће рекну људи овој девојче аздисало аметом, куј је јоште видел да се у село кутретија уносе у кућу.

    Гладна ли си, неси ли, не ме ич брига, дошла си на свадбу и има да једеш, ће виде људи да не једеш ништа па ће рекну да си од некво оболела.

     Кад отидеш у људи па те послуже сас некво, узни јемпут па се мањуј, ће рекну људи ми трпимо гладни па да се наједемо код други.

     За кво се ти има дружиш сас онеам унуку, викају оно онакој ужутело затој што пило дрогу па га довели у село бегим да га полече, јоште ми само требе и тебе да те пронесу сас туј орату.

     Кво си тој облекла сас толке рупе, ће рекну људи ако смо сиротиња, берем је мати могла да те закрпи, сас цепено ли по свет д-одиш.

     Кад си гладна седи уз астал па једи, куде си видела да у село неки искача на двор па да там подручује докле људи прооде по пут па му се заглеђују у тањир.

     За кво те он тебе има вози у његова кола, ће те виде људи па ће рекну да смо те испуштили кад ти дозваљамо сас туђи мужи у ауто да седаш.

     Немој да тураш црвен кармин на уста, ће рекну људи да си непоштена ели си распуштеница.

     Избарабари тија пешкири кад ји простираш и слагај ји по боју, це удзре неки па ће рекне како никаква домаћица од тебе нема буде кад н-умејеш ни веш да простреш како требе.

     Кво се запљескујеш сас онија  џабалебари преда кафану, куде се видела неко женско да је стануло па сас мужи барабар да се замлаћује и да гледа куј по пут оди.

     Да те несам више видела цигару у руке д-узнеш, у нашу кућу женско никад ниједно неје пушило па неч ни ти, кво ће рекну људи, испуштили смо те кад смо ти допуштили да чуриш како Турчин

***

     И такој, од... кво ће рекну људи, од... људи да не помисле, од... да ли те не срам од људи, пројде мојо. А да никад неје ни било.

    Остадо жељна и да се шетам по ливаде кад се узеленеју, а срце ти лупа, лупа па оће д-искочи од онуј милину која те обузима докле те опија онија мирис што га само по селске утрине има, ако те туга неква натисла и ако по сву ноћ не спиш затој што не знаш што ли ти се онија не јавља. Ко што си има жељујем до живот и што на собор несам касветно ни заиграла у коло, нити сам се па сас момци големо поглеђувала како што је имало девојчетија да се занимају, све да некви људи некво не рекну... а да ме питуеш кво ће рекну, Бог да ме убије ако знам.

     И дан дањи ми се једу крофне што ји стринка Даница најубаво месила у цел свет, а ја несам смејала повише од једну д-изедем, да не рекне како ми немамо крофне и немамо ни кво друго да поједемо. И дан данас ме срамота кад сретнем другарицу сас коју ме људи несу смејали виде, чим седнем у нечија кола ја се сетим како сам некада бегала, несам седла, да ме неки не би видели, да неки некво неје рекал.

     И сви онија који су се по пут соплитали, који су се по поље без ич работу  мајали, који су се на собори у кола ватали, који су некво сас рупе облекли и у туђа се кола возили, који су си њина посла гледали и несу марили куј ће кво да рекне, сви си они живе, једни бољо, једни горо, сви се и соплитају и дизају, ал си сви они по њијан путак иду. Само се ја несам по пут ич соплитала, а па остадо да си тапкам у место.