U grupi KaFeŽe na Fejsbuku pročitala sam ispovest gospođe Nada Milovanov-Krivokuća i... eto, sa njenim odobrenjem postavljam je na svoj blog, znajući da će onome ko je pročita razlozi za to biti jasni (napomena: tekst je integralno prenet, bez ijedne moje korekcije... ovo se jednostavno čita u jednom dahu).
Nada Milovanov-Krivokuća
Gospođa Nada ima 70 godina i kaže, kada se osvrne iza sebe, čini joj se da je preživela nekoliko vekova. "Duša još mlada i pokušava sastaviti silne krhotine razbacane oko nje."
Rođena je u Beogradu. Završila je srednju muzučki školu i filološki fakultet, odradila pun radni vek, u Studentskom kulturnom centru, Turističkom savezu Jugoslavije i u Istorijskom muzeju Srbije - tu je zaronila u inače nedostupne spise, a istorija je oduvek zanimala. Od interesovanja, kaže, muzika joj je uvek bila na prvom mestu, a zatim slede balet, slikarstvo, istorija, jezici koje je i studirala.
"Ne znam koliko života bi pokrilo sva moja interesovanja. U poslednje vreme to je ekologija koja mi se čini kao gorući problem na ovim prostorima i u celom svetu."
Rano se zaljubila i još na fakultetu se udala. Provela više od pola veka, kaže, sa najdivnijim bićem koje je u priličnoj meri uticalo na njeno formiranje, kao da je zaokružio ono sto je zapoceo njen tata (zapravo očuh). ''Pre nepunih 5 godina odnela ga je bolest, a ostavio mi je dva predivna sina koji su moja najveca radost u životu.''
''Detinjstvo mi je najbolnija tačka. Imala sam predivnu majku i tri tate. Ne znam kako se ona uspela izboriti sa tako okrutnom sudbinom kojom nas nikada nije opterećivala, naprotiv. Uvek vedra i puna elana da radi za nas, četvoro dece, kao i za celu zajednicu, posebno decu. Od prvog muža, mog oca, je pobegla sa mnom u naručju. Drugi muž, neopisivo dobar čovek, je stradao na radnom mestu u diplomatiji, a treći... pa bio je isti kao prvi. Kada sve saberem, majka koja je umrla u 91. goodini, ukupno je u brakovima provela oko 12 godina života.''
Veruje u ljude, u dobrotu, iskrenost, empatiju i solidarnost, ma koliko je to danas sve deplasirano, ali to je i jedina nada za čovečanstvo, naglašava. "Ukoliko se toga odreknemo onda... nema nas."
I da ne zaboravimo, ima ogromnu ljubav i prema cveću, mada je njene životinje prilično ometaju u toj aktivnosti. Njena zemunska bašta, otkad ima haskija, nije baš ista kao ranije, kada je gospođa Nada dobijala brojne komplimente za svoj vrt.
Gospođa Nadina priča
"Svi mi nosimo svoj krst na ledjima i tacno je da samo oni koji su prosli kroz tesku patnju razumeju ljude bez ostatka. Bar vecina ljudi, oni koji to zaista jesu i stoga se uvek trude da se nadju drugom u nevolji da razumeju i utese.
Rodjena sam jednog ledenog zimskog dana, februara 1951. U tom momentu, moj stariji brat dobija meningitis koji je tada harao ovim prostorima. Moja majka Dobrila zavrsava studije, radi u Sekretarijatu inostranih poslova, partijski je sekretar i ne zna gde ce pre. Zene su tada imale svega 3 meseca porodiljskog odsustva.
Mali Boban je vunderkind i sa 4 godine uverava majku da je dobro cuje i vidi da se ne sekira a upravo gubi polako sva cula.. Majka ga obilazi 3 puta dnevno u bolnici jer kazu - nista nece da jede. Nahrani ga pa dolazi kuci i sva se pere alkoholom da bi mene, tek rodjenu, podojila jer drugacije nije moglo. Nakon tri meseca nastavlja i da radi.. svaku drugu noc su partijski sastanci. Na jednom je skoro hapse jer se usprotivila staljinistickom nacinu rada cuvenog ambasadora. Spasio je Rato Dugonjic koji je imao veliki ugled i kao borac i visoko moralan covek.
I tako, prolazi pola godine. Mali Boban je sve losije.. lekova nema.. Mene cuva prva komsinica, jedna kao od brda odvaljena Bosanka, Dana Vajs, kojoj sam, uz njene dve kceri bila treca. I zvala sam je mamom broj dva, kasnije. Nas otac, ratni heroj, tvrdi Likota, ide sa pijanke na pijanku, lepo svira i peva i svi ga zovu... Ne obilazi sina ni jednom u bolnici. Vidjaju ga i sa zenama sumnjivog morala.
Prvog septembra moj brat umire. Majka se samo onesvestila na sahrani i odvozi je Hitna pomoc. Otac poziva celo drustvo u stan i nastavljaju terevenku do zore. Nakon oporavka, mamu iz bolnice izvodi tetka Dana sa njenim muzem i kazu joj - ako ti je zivot mio, uzmi to bepce i bezi. Ako nemas gde, dodji k nama.
Prvo secanje mi je, imam dve godine i pamtim predivnog, najdivnijeg na svetu coveka koga zovem tatom. Ubrzo iza toga, to je i postao u najdivnijem smislu reci jer me i usvojio zeleci puno dece a da ne bih jednog dana pitala zasto nosim drugacije prezime. Naravno, te detalje tada jos ne znam. Saznacu ih mnogo godina kasnije kada je on vec godinama na onom svetu.
Tatu, Milenka Milovanova, zapravo mog ocuha, Koca Popovic salje 1956. u Budimpestu kao najperspektivnijeg mladog diplomatu sa dva fakulteta i znanjem 7 jezika. Prvo mu je namenio Kinu ali se odlucio za Pestu jer imam mladju sestru, jos bebu. Secam se da je mama celu noc preplakala na prozoru voza dok je tata zagrljenu pitao - sta ti je mila moja... cemu tolike suze? Tada nije znala odgovor. Nekoliko meseci kasnije, u Madjarsku su upale sovjetske trupe. Tata kao prvi sekretar ambasade u svojoj kancelariji cuva Imre Nadja i clanove Vlade koji su dobili nas azil. 4. novembra '56, na vrata ambasade dolazi ruski oficir i trazi izrucenje Imre Nadja. Tata, na perfektnom ruskom, rezolutno odbija. Oficir mu pripreti prstom pred nosom uz reci - za ovo ces tesko zazaliti. Tog dana, mi smo u Beceju kod bake i deke gde nas je tata odpratio... mama i ja na telefonu u Posti. Mama ga preklinje da se vrati a ja vec znam... nikada vise.. i pred ocima imam celu scenu koja ce se sutradan odigrati. 5. novembra, dok je tata drzao press konferenciju u ambasadi, ulicom ide kolona tenkova. Sa jednog snajperista pogadja u glavu mog oca kroz prozor ambasade. Becej, vec je pao mrak i dok sedim na prozoru bakine kuce, vidim po dubokom snegu tri crne prilike kao ptice zloslutnice da prilaze kuci. Skamenjena, ne smem se ni okrenuti jer znam prirodu njihovog dolaska. Cujem iza ledja samo dva tupa udarca o pod. Baka i majka su se samo srusile a ja, okrecem se prema tatinim drugarima iz detinjstva i samo progovaram - ako je neko morao... zasto tata?
Imam 11. godina i dolazim kuci iz skole. Cujem iz sobe gde moje dve majke kroz suze spominju malo Bobana i ne znam o kome to one sa toliko ljubavi. Ulazim i pitam a mama br. 2 mi kaze, spominjemo tvog brata ne znajuci da ja o tome ne znam nista. Tu imam prekid filma.
Par godina kasnije, majku, tada u 3. braku, teraju da ide na ispomoc u nasu ambasadu u Becu. Ona uporno odbija bilo kakav posao napolju jer ima nas 3 devojcice i zeli da se o nama stara ovde i svakodnevno da je s nama. Prete joj otkazom jer nemaju kadrova. Treci muz i njegova majka, oboje nesposobni da brinu o nama i uglavnom sama preuzimam taj zadatak. Jednog dana, umorna i iznervirana krecem iz kuce u skolu koja je tu, preko puta. Skripa tockova i neke ruke me hvataju a ja se nadjem u necijem krilu na kolovozu. Stara komsinica koja me spasila, ratna drugarica moje majke, uzbudjena i u suzama kaze - dete, ovo vise ne mogu da gledam. Kao siroce si a imas oca tu, na 5 min. odavde. Uzima me za ruku i kao u magnovenju idem za njom ponavljajuci stalno, moj tata je mrtav vec godinama... Susreta sa ocem se uopste ne secam. Totalni prekid filma.
Nakon toga je uzela moje stvari iz kuce i preselila me kod sebe u komsiluk. Pozvala tel. moju majku i rekla da se blizi kraj skole i nakon nedelju dana ce mene i srednju sestru spakovati na autobus za Becej kod bake i deke. Deo o ocu je precutala.
Preskocicu naredne godine... pijanstva mog 3. tate, njegovu majku koja je nepozvana dosla i uselila nam se i ako ima svoj stan da bi 24 h resavala ukrstene reci. Ostatak porodice je uopste nije zanimao osim kada bi smislila neki razlog za unosenje smutnje u kucu. A zena je bila direktor gimnazije pre onog rata, predavala 4 egzaktna predmeta... Dzaba sve to kada je mrzela i sebe i citav svet. Tako je i sina upropastila i (to sam kasnije saznala) vrlo mlad se odao picu. U momentu upoznavanja s mojom majkom bio je apstinent. I to bi i ostao da nam ona nije usla u kucu. Znam zasigurno jer, bio je najbolji drug pok. tata Milenka i trudio se, jako se trudio sve dok se ona nije pojavila, zena mrziteljka svega i svakoga. Voleo je puno moju majku i nas tri devojcice kao svoje.
Uvek kazem, jedna pokvarena jabuka upropasti celu kosaru. Nekoliko godina kasnije, ona je umrla a moj nesrecni ocuh je otisao za njom ali, od ciroze jetre.
Ovde cu prekinuti... nemam snage vise. Ostajem duzna za deo kada sam sa 17 godina, preko policije (jer ona komsinica je umrla) potrazila svog pravog oca o kome nista nisam znala. Nije ni moja majka znala da godinama cuvam tajnu o nasem 'susretu'.
Suvise decenija je proslo u preispitivanjima zasto se sve to bas tako desilo, zasto smo moja majka i ja morale imati tako gorko zivotno iskustvo? Da li je to bila neizbezna karma ili cista nepravda kakva stigne mnoge.
Imam 17 godina i pre par nedelja sam ispratila u vojsku decka (buduceg muza). Ne znam kako sam prezivela taj period jer, sve se odigralo iznenada, u pauzi izmedju ispisivanja sa elektrotenickog i upisa na tehnoloski fakultet, dobio je poziv. Imali smo 3 dana da se oprostimo. A onda su usledila pisma, svakog dana i tako godinu ipo.. eno ih, stoje uredno spakovana u jednoj ogromnoj kutiji.
Elem, on je otisao a ja koja sam mislila da cu umreti od ljubavi stanem na noge i stari crvic krene da radi. Ceo dan u obavezama, skola, muzicka skola, mladje sestre, kuca... kada padne vece, vise ne izlazim jer on nije tu. Zelim znati ko je moj otac, kako izgleda.. sta je moju majku nateralo da, samnom u rukama, bebom u pelenama, iseta iz njenog stana preko puta crkve Sv. Marka i sve mu ostavi?
Jednog jutra odem u 29. novembra, u miliciju i na salteru ispricam zeni da mi je umrla baka i da trazim clana porodice s kojim smo u svadji, dam ime, godiste i da je penzionisani oficir... moram da mu javim za baku.. hladno me pogledala i rekla - ma idi bre dete, imam ja pametnija posla. Iza njenih ledja, starija zena toplih ociju, rukom mi daje znak da dodjem do nje okolo. Te njene oci su bile obecavajuce i ucinim tako. Kada sam joj prisla, prvo mi je rekla - dete, ti trazis oca, ne nekog daljeg rodjaka, je li tako? Potvrdim i vec sledeceg momenta, obe smo bile u kartoteci trazeci zajedno. Brzo smo ga nasle. Zapisujuci njegovu adresu, samo je rekla - zelim ti svu srecu ovoga sveta pri susretu sa ocem. Sada mozes u imeniku pronaci njegov telefon i pozvati ga.
Pada vece i pod izgovorm da idem malo na vazduh, odlazim u prvu tel. govornicu jer ne zelim da majka i moje sestre slucajno cuju razgovor.
Tresuci se, okrecem telefon... zvoni.. javlja se muski glas i ja pitam da li je to stan tog i tog?
- Da, na telefonu, a ko je tamo..? Usledila je pauza jer ne mogu reci - tvoja kcer. On mi je totalni stranac. Moj tata koga sam neizmerno volela, vec 11 god. trune na groblju. Posle pauze, saberem se i odgovorim..
- Ovde jedna Nada kojoj je sada 17 godina! Ton kojim je uzvratio me potpuno zaledio..
- A.... ti si... pa sta hoces?
- Do ovog trenutka, samo sam zelela da te vidim, kako izgledas ali... sada vise ni to ne zelim, uzvratila sam.
- Hajde, ne budi kao tvoja majcurina, odmah se ljutis...
- Moju majku da u usta nisi uzeo, razumes? .. odgovaram.. ona nema pojma da znam za tebe a bude li saznala, imaces posla samnom!
Na to sledi njegovo ubedjivanje da se ipak vidimo...
- Dobro, kazem, sutra ujutro u 7 h na ulasku u Kalemegdan iz Knez Mihajlove, pre skole. Posle toga moram pozuriti trolejbusom na nastavu u muzicku skolu koja je kod Londona.
Kaze, neces me prepoznati jer nemas nista na mene, vidjao sam te u kraju u setnji sa majkom. Meni dodje zlo jer, par dana pre toga sam posetila moju majku br. 2, tetka Danu i otkrila joj da sve znam. Molim je da mi isprica celu pricu jer, bili smo prve komsije u tom periodu, cuvala me tada.. Mama br. 2 se zatresla kao prut a onda je usledila visesatna prica u kojoj je ona kroz suze a, na momente, kroz snazne jecaje ispricala ceo zivot mojih roditelja. Stalno me zaklinjala da nikako ne smem svojoj majci nista od toga reci. Prvo mi je rekla za te susrete u kraju. Svaki put bi mu moja mama rekla - dodji da vidis svoje dete, uopste ne licite, reci cu joj da si mi kolega a on bi uvek odgovorio isto - ne, ne interesuje me. Nakon razvoda, zenio se jos 4 puta.. dece, sto bracne sto vanbracne ima 16-oro. Za 17-to sam saznala radeci u Istorijskom muzeju Srbije, mnogo godina kasnije kada mi je banuo u kancelariju covek, saradnik Muzeja i pred punom kancelarijom, sa vrata mi rece - je li ti znas koliko dece je imao tvoj otac? Potpuno oduzeta, prvo, otkud zna mog oca, drugo kako me povezao sa njim rekoh, molim vas, idemo u drugu prostoriju. Odgovorio je da me prepoznao po mojoj majci koju pamti iz perioda njihovog braka i da pamti mog starijeg brata Bobana koji je umro.
Rekoh mu da sve znam, da sam oca videla pre cetvrt veka i znam za svu tu decu koju sam, kao mala, vidjala kada bih nakon zvona otvarala vrata stana i zaticala neke nesrecne, siromasne zene sa musavom i odrpanom decom koje su pitale za moju majku. Zatim bi se mama pojavila i oterala me u moju sobu (jer, nije to za mene)... Redovno bi nakon tih susreta izostala kupovina neceg neophodnog za kucu ili za nas, cerke. Ili bi umesto da odemo svi zajedno kod ujaka na more, samo nas smestila u voz i javila mu da nas saceka jer je ostala bez dinara. Srecom, moja majka je bar bila nezavisna, skolovana, radila je.. a te zene... danas mi se stegne srce kada ih se setim. Mahom bez skole, ostavljao ih je u vidu lastinog repa i jos sa kafanskim dugovima. Nakon zakonski odredjenog vremena, dobijale bi razvod i tako redom.. Covek koji je bio narodni heroj, bio je nesposoban da vodi brigu o porodici.
Onaj saradnik Muzeja, Likota kao i moj otac rece - e vidis, tog 17. sina je pravio sa jednom bulom, u Visegradu. Istog momenta je sledio moj besan odgovor.
- A Vama je vise smetalo to sto je bio sa bulom, kako kazete, nego sto je covek unesrecio toliku decu i zene... Od sada, mozete mi se obracati iskljucivo poslovno. Rec vise da niste rekli. Dovidjenja!
Ostavsi sama, ponovo mi se vratio taj nas susret jednog prelepog septembarskog jutra pre mnogo godina. Rekao je, drzacu "Politiku" savijenu ispod miske da me prepoznas. Tog jutra nakon neprospavane noci, jedva sam izasla iz kuce, sve vreme pod budnim okom majke koja je bezbroj puta pitala - gde ces tako rano... sta se desava, da ne ides kod doktora mozda..? Ubedjivala sam je da imamo razredni cas pre nastave jer smo napravili cirkus u skoli.. nista mi nije verovala.
Prilazim Kalisu a na ulazu stoje 4 penzionera i skoro svi drze 'Politiku' ispod ruke. Valjda cekaju svoje pajtase. I zaista, ni na jednog ne licim ali, nepokolebljivo prilazim jednom od njih da bi ON, kada sam bila na 5 metara, rasirio ruke u cudu i uzviknuo - Neverovatno! Ista si tvoja majka i u istom dobu u kojem sam je prvi put video u ratu! Usledio je cvrst zagrljaj, suze.. Sedosmo na jednu klupu a moje prvo pitanje je izbrisalo svaku emociju. Upitah ga da li zna sta mu je sa decom, da li su ziva, zdrava, imaju li sta da jedu..? Cutao je. Kada je dosao sebi prebacio je mojoj majci da me napujdala protiv njega. Ponovila sam mu zabranu spominjanja njenog imena kao i to da ako ona sazna... ja cu mu presuditi. Nisam se usudila nista reci majci koja je svaki cas imala perforacije cira i samo sam mislila sta ako nas i ona napusti? Moj ton se podizao a on u jednom momentu rece da se ljudi osvrcu i da krenemo kod njega. Inace je ostavio kod kuce samu malu cerkicu od 3 godine pa brine. Za manje od 5 min. smo bili kod njega. Na prstima smo usli u uocljivo sredjen i neverovatno cist stan. Sve je odavalo domacinsku negu. Upitah gde mu je zena a on mi pokaza njenu uvelicanu fotografiju na jednoj komodi i rece da je na fakultetu. Videh mnogo mladju, lepu plavusu na koju je licila i moja najmladja sestrica koja je jos spavala u svom krevetcu. Onda je skruseno rekao da je prestao da pije, on brine o detetu, o domacinstvu, kuva, cisti... a ona... ona ce mu doci glave. Mlada je, jos studira.. Uveo me u kuhinju i ponudio dorucak koji sam, naravno, odbila jer mi je u stomaku bila cela stena. Nastavila sam da postavljam pitanje za pitanjem jer imam 17 godina a tada si buntovnik i bez razloga a kamoli sa ovoliko toga. Nista, ni jednog odgovora u vezi mog brata, u vezi sve dece za koju upitah. Jedino bi progovorio kada bi osuo salve na moju majku. Sve je to potrajalo i shvativsi da sam zakasnila u skolu, digoh se, potpuno iscrpljena i rekoh da idem kuci. On se, uz reci da zeli da mi da nesto za uspomenu, masio za novcanik i krenuo da vadi pare. Rekoh da mi nista ne treba i da vise ne zelim da ga vidim.
Prolazile su godine. Udala sam se i rodila prvog sina i kako smo oboje jako tesko prosli, lezim kod majke nedeljama na kucnoj nezi. Tu je i moj muz. Jednog dana, u toku podoja, ulazi majka sa pijace i sva u suzama me pita - pa dobro dete, da li se ovde zna ko je roditelj a ko dete? Ne mogu verovati da me nikada nista nisi pitala za svog pravog oca. Rekoh, samo da podojim Nebojsu pa cu doci u drugu sobu. Nakon krace price, jedva je smirivsi, ona me upita da li zelim da se javimo mom ocu da dodje i vidi unuka, inace je tu blizu? Sada iz perspektive majke, odgovaram potvrdno. Pozvala ga je a odgovor je bio kao i uvek - ne zanima me!
Jedne noci oko 3 h, neko zvoni. Moj muz kao jedina muska glava, ode do vrata i cujem ga gde se predstavlja mom ocu i najtoplije mu kaze - sada svi spavaju. Kao vasem zetu, bice mi drago da dodjete bilo kada u normalno vreme.. i nemojte da se bas toliko osecate na alkohol, znate... beba je tu.
Zvala sam ga ponovo, zvala sam ga i iz nase garsonjere na Vozdovcu bar 5-6 puta godisnje, do smrti. Uvek uz reci da ce moj muz doci po njega, da bih volela da vidi svoju unucad, da upozna mog predivnog muza... uvek je bio isti odgovor.
Jednog ledenog zimskog jutra onih ratnih godina dok mi je stariji sin u vojsci, zovem... on se javlja i prvi put u zivotu, obraca mi se sa - moja Nadice, hvala ti sto si zvala, nisam dobro. Upravo sam ispratio Hitnu pomoc. Obecava da ce prihvatiti poziv cim bude bolje, nezan je i ja znam sta sledi. Sutradan je ponovo zvao, osoran kao i obicno kaze- nemoj me vise nikada zvati. Moja zena je cula nas razgovor i kaze da se sada javljas, veruje, zbog nasledja.
Tada sam stvarno pukla i odgovorih mu da je bio osnovni red da joj objasni da mu pred Zakonom nisam kcer, ni njegovo prezime ne nosim nego onog casnog coveka koji je davno platio glavom svoje ideale. I da hocu, nista od njega ne mogu naslediti.
Tih dana, pratila sam citulje, samo tada inace, nikada u zivotu. Nakon 3 dana, pronadjem ga. Odem na sahranu na kojoj su osim zene i kceri koju sam videla kao malu, bila jos 2 njegova ratna druga, moja majka i muz ali i pocasni vod vojske, lafet, plotun... sve kako prilici narodnom heroju. Slika potpuno vanvremenska, nerealna, po dubokom snegu i kosavi koja nas je skoro bacila u Dunav."
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.