Savet između pomoći i kritike - umemo li da ga damo i da ga primimo

Društvene mreže su čudo - zahvaljujući njima možete mnogo toga saznati, naučiti, zaraditi ili izgubiti, videti, dobiti savet i svakojake vidove pomoći, ali isto tako i biti kritikovani, ismejani, izvrnuti ruglu... pa se onda taj točak okrene i onaj ko ismeva i druge izvrće ruglu vrlo brzo može dobiti po nosu tako da mu nikada više ne padne na pamet da izigrava sveznalicu bogomdanu da drugima soli pamet, pa još javno, nalazeći manu onome što su rekli, napisali, komentarisali, umesili, svojim rukama napravili. 

Svejedno je da li imate nameru da pomognete (a neki od takvih kritizera tvrde da je to njihov jedini razlog) ili ste zaista rešili da nekoga iskritikujete (jer vas, učeći vas upotrebi tastature, nisu edukovali i o osnovnim pravilima pristojnosti na netu, a vi ste samo svoje ponašanje preneli iz stvarnog života i na društvene mreže), kada to činite morate biti spremni na - bumerang. I to najčešće ne od osobe ili osoba koje ste izvrgli kritici i podsmehu, nego od onih koji imaju vremena i volje ne samo da odbrane onoga ko je kritikovan ili savetovan (što mu, sudeći po rečniku i nastupu vrlih savetodavaca dođe na isto), nego i da samog kritizera nauče redu... bar kada je net u pitanju.

Suzana Gigić je jedna od onih osoba koja je, smatram, vrlo kompetentna za ovu temu, budući da je po struci i obrazovanju defektolog optometrista, a po hobiju koji joj je skoro pa takođe profesija - slikar. Umetnička duša, dakle, ostvarena na oba polja, koja i sa stanovišta struke i iz svestranog iskustva može da nam razjasni zadatu temu: umemo li savet i da primimo i da damo i kada je on samo puka kritika ili čak i kritizerstvo, a kada istinska pomoć koja nas vodi ka tome da to što radimo učinimo još boljim, da budemo uspešniji pa i sami zadovoljniji.

- Lično se vodim onom narodnom da o ukusima i ne bi trebalo pričati, jer onaj ko poznaje materiju u bilo kojoj oblasti, ne samo u kreativnoj, uglavnom zna sta su kvalitet i talenat pa ako je dobro vaspitan neće okolo ići i govoriti da je nekom nešto loše - kaže Suzana - A onaj ko neće da radi na sebi, svaku primedbu doživeće kao udar ne na svoj rad, nego na svoju ličnost, mada je činjenica da, makar bio i maestro, uvek ima prostora za bolje. I ko to ne vidi, džaba mu je pricati -  tamo gde je covek "šupalj" ako ga bas tu bocneš, uglavnom će da se brani, bar kada je o većini reč.I ono sto mu je mana ili falinka ima da "pokriva" onim što valja, a samo retki  iskreno popricaju sa samim sobom pa to sto je šuplje ne skrivaju, nego teže tome da poprave.

Suzana je osoba koja ima prilicno staža u umetničkom svetu pa i raznih faza ispoljavanja u njemu. Za sebe kaže da je zapravo na nekoj tankoj liniji izmedju kreativca i umetnika. Nije školovani umetnik, ali je dovoljno dugo na toj "sceni" pa joj i ova odrednica zaista ne predstavlja problem. 

- Čudna stvar sa kritikom je da, sto si više na početku, to ti teže padne svaka "teška" reč - objašnjava - Jer, niko na kritiku, na negativno mišljenje drugih  nije imun pa makar bio i sam Mikelanđelo. Pritom, kreativci su posebna grupa ljudi, hipersenzibilni, neki više, neki manje. I retki su oni koji na bilo kakvo, traženo ili netraženo mišljenje, neće reagovati. Neki u sebi u kutku svog doma, neki u sebi u kutku svog srca, a neki će javno i sujetno braniti sebe i svoje delo stavom "odjebi" (da uzvinete na rečniku). 

Posebna vrsta ljudi su oni, smatra moja sagovornica, koji pljuju sve tuđe. I nikad im nista nije dobro, a pritom nisu u stanju da kažu bilo šta u lice... ali oni sada nisu tema.

- Nedavno mi se pružila  prilika da budem deo Međunarodnog festivala akvarela, održan je u italijanskom gradu Urbino, na kojem su bili prisutni umetnici iz celog sveta, sa svih meridijana. Biti deo te atmosfere i takvog naboja kreativnosti je potpuno poseban osećaj, ali je još posebnije to što rame uz rame stvaraš sa ostvarenim ljudima iz te branše. Vecina je u tome dugo godina i, zamislite: bez trunke sujete, bez ikakvog osećaja vise vrednosti i bez nadmenosti, dobar deo tih ljudi nesebično deli svoja iskustva sa drugima. Daju svoje gledište, savetuju kako da poboljšaš svoj rad, a pritom u tome nema poniženja. I nemaš osecaj da im nešto uzimaš. Šta samo tada shvatila: suština kritike je u čoveku, u tome koliko se ostvario kao osoba i kao umetnik. Ako ga izjeda zavist ili ljubomora ili ko zna koja muka, opleće po tebi i po tvojim slabim tačkama, što ostvaren čovek neće učiniti. Ostvaren čovek nema  potrebu za tim jer, zasto bi? Svi se mi napajamo iz istog izvora i svakom je dat dar da ga koristi.To što sam ja savladala nešto a ti nisi, ne znači da ti nećeš, za koju godinu. A ključ tvog stila i tvoje ideje je u tebi. I ako ga nisi još otkrio, tvoje je da ga trazis i dalje. I ko moze i želi da ti u tome pomogne i pruzi ti ruku, prihvati je. Ako se i desi da ruka koju si prihvatio ima zube i bodlje, budi srećan što to nije tvoja ruka. Jer ožiljci zarastu, a iza njih se uvek krije posebnost puta svakog od nas. 

I kada je reč o imanju mere kada se ocenjuje nečiji rad, Suzana nas podseća na izreku: "ako nisi u stanju da kažeš nesto lepo, onda je bolje da ćutiš ". Jer, kad mu pričaš lepo, čak  i cveće raste i razvija se, a kako ne bi tek - čovek . Stoga i naglašava  da sve može da se kaže na lep način. Ako si pre svega Čovek . 

Ali, i to treba umeti... 

I svakako, to ne zavisi samo od umešnosti komunikacije na društvenim mrežama, već najviše od toga kakav si čovek van njih.

Fotografije: lična arhiva Suzane Gigić

Na njima su i njeni radovi: akvareli i lampe