Maslačak nošen vetrom - Maja Wu

Mislim da sam  u životu samo dve knjige čitala duže od  knjige Maje Wu "Maslačak nošen vetrom". I ko zna koliko bi još trajalo to isčitavanje Majinog "Maslačka" da ona već uveliko ne piše njegov nastavak pa sam se uplašila da on ne bude objavljen pre nego što ja smislim smisleni tekst o ovom, prvom delu, koji mi je mesecima u rukama.

Maslačak je biljka, korov, cvet, hrana i lek. Ima ga svuda, niče i tamo gde mu se ne nadaš, možda zato što, nošen vetrom, može da stigne i tamo gde se ne seje.

Takva je i Maja (dobro, za nju jedino više važi ovo, cvet, ne korov): ima je svuda, u rodnom Somboru pa u Nemačkoj, pa malo u Beogradu, u Italiji pa ... a šta ono beše s Parizom, sad ne znam da li je u njega bežala ona ili Sonja, njena junakinja u "Maslačku" i koja je ono dangubila u Amsterdamu dok se svet oko nje nezadrživo vrti...  malo se kocka s prevarantom životom... pa u Lovelandu pa na blogovima, vlogovima, u knjigama, na radionicama... nošena vetrom svoje radoznalosti, ambicije i neutažive želje da piše i da nam prenosi svoje utiske, razmišljanja, iskustva... da sa nama deli svoje priče, snove, uspehe i po koji nestabilan korak... a kada ne može da bude na dva mesta, otplovi nekud svojim nemirima... da se opet vrati, ali s novim pričama, bogatija za iskustvo, osmeh, šapat vetra, obris želje i tek ostvarenog sna.




Dok probava svoje kolačiće sreće, krišom zaviruje "u taksimetar života"*, brojeći ljubav, na krupno i na sitno, jednakim žarom kao što prebire po rečima zaustavljenim u knjigama, tekstovima, vlogovima... ona se rečima igra čak i dok vam šalje poruku koju češće kaže nego što je piše.

Mislim da sam pisanje svojih utisaka o Majinom "Maslačku" odlagala ovoliko dugo ne samo zbog jednako dugog isčitavanja knjige, već i stoga što nikako nisam uspela ni jedan jedini njen pasus da prepričam.

Kad čitam neku knjigu, imam običaj da napravim "uši" na svakoj stranici na kojoj pronađem rečenicu, pasus, odlomak... nekada samo reč, koji me zaintrigira-ju, nadahnu, navedu na razmišljanje... ponekad na uzdah, na pitanje, suzu ili na smeh. "Maslačak" mi je sav pretvoren u "uši".

Život glavne junakinje, nošene vetrom, i kada dođe i kada ode, i kada ide i kada se vraća, i kada se traži i kada je sva svoja, pun je traganja, nalaženja i ostavljanja, nenalaženja i ponovnih traženja...  prebiranja po sebi, po sećanju i prošlosti, po snovima i onome što se dogodilo i što nije... Ona voli i čezne, idući za svojom zvezdom traži svoj put, nalazi, daje i uzima, ostavlja i odlazi, dolazi a opet odlazi, luta svetom u smislenom traženju sebe u najboljem izdanju i svog "puta na najvišoj tački"*. I... "viri sama u svoje rime."* Ona je još mlada, poletna, ambiciozna.. spremna da greši i prašta, da se kaje i da diže glavu kad misli da je pala... ona sluša grmljavine i gleda oluje širom otvorenih očiju, spremna da iz svake izađe kao pobednik. "Izgubljena u begu".*

I mnogo mi liči na Maju. Ne znam gde život jedne počinje a gde se fikcija završava, ni šta je fikcija, a šta stvarnost. Ne poznajem Maju dovoljno da bih se zaklela kako je reč o autobiografiji. Nikad je nisam pitala o nekim detaljima, niti su detalji, istrgnuti iz konteksta, važni.

Ipak, nekako verujem da je u stvarnosti Maja pronašla svoju sreću. Onu, za kojom njena junakinja, dvojnica ili ne, svejedno, neprestano traga.

I da nema potrebe da beži sama od sebe. Niti od ikoga drugog. Tamo gde je sebe našla. U jednom, nama dalekom gradu, jednako kao u nečijim očima.

Slobodna. Zadovoljna. I zaljubljena.
"Život je lep ako veruješ u njega."*

* Maja Wu

Maslačak nošen vetrom
(odlomak)

DIVLJAKUŠA JE NA SLOBODI

Izgubljeni interesi. Izgubila se odmah i nežnost. Dodirna

stvarnost. Izgubila se ljudskost pa ostale ružne grube reči i vre-đanje. Odjednom postadosmo sve suprotno od onoga što jesmo.

Reči ljubavi izvrnule drugo lice i sve što izrekoh vratilo mi se kao uvreda. Luda li sam Bože, što uopšte nudim više sebe. Izgleda da je toga više nego svega. Ostajem zaprepašćena svojim danima koje ostavljam iza sebe. Šta se to dešavalo sa mnom? Ko mi se to desio ako sam se sama sebi desila ovakva? Ili sam se samo sama sebi desila? Uhvatila se za moje Ja, ono divlje i neobuzdano koje
tera inat i samome sebi, a pronašla sebe možda u nekom tragu moga bića. Tako to biva obično.

Dotakla me…dušu mi je dotakla rečju nevidljive ruke. Uhva-

tila mi dan u zamku otvaranja, a divlji se cvetovi semenom za-metnu gde god ih baciš. Hvala joj, koliko nesvesna, negde ipak ubeđena sam svesna da me je pogurala da još drskije uzmem ono po čega sam pošla.

Po čega?! Videćemo.

„Ako su vas ikada nazvali prkosnom, nepopravljivom, be-

zobraznom, lukavom, buntovnom, neukrotivom, neposlušnom,

onda ste na pravom tragu. Divlja žena je u blizini.”, poslala mi je odlomak „Žene koje trče s vukovima”. Ostala sam nema pred okom svog monitora i čitala njenu poruku, žene koja me ne po- znaje, koja me je slučajno pronašla na internetu: „Ne znam koliko godina imaš, ipak ljudi se okrenu sebi u zrelim godinama. Ja ni- sam znala šta se sa mnom događa, imala sam dovoljno proble- ma koja su tražila praktično rešenje. Kada sam naišla na Clarissa Pinkola Estes, zurila sam u rečenice njene knjige Žene koje trče
s vukovima, to je za mene bilo čudo. Odbijala sam da odrastem,i da bih postala nešto drugo što je odavno trebalo – morala sam da dopustim da iz zaturenih semenki moje duše proklija desert flower.” Ljiljana

Priznah joj ono što sam priznala sebi odavno, prihvatila i

usvojila, doduše bez knjige, ali ću je prigrabiti jedva čekajući.Meni se desilo nešto drugo, ne knjiga, desila sam se samoj sebi.

Kada sam priznala, rekla mi je: „Vidi se na tvojoj fotografiji, mogu da zamislim način hoda, iako vidim samo korak.” Ostala sam zaprepašćena njenom slikom koju mi je poslala, videla sam energiju koja je prštala iz nje, pogled kojim je drsko rušila i milovala sve pred sobom, a životu se nije poklonila. Baš kao i Ja sama. Ističem ovo Ja, jer se borba u svima nama eto, zaista vodi oko našeg i tuđeg ja. Nekada smo sebi važni, najvažniji, a nekada nesvesni da nismo sebi dovoljno važni pa puštamo druge da žive naše Ja, da nam ga ruše, gaze i unizuju. Čine li onda oni to, ili to činimo mi sami sebi?! Pitam se već neko vreme. I znate šta? Briga mene a li je moje Ja jače od svih vas i vašeg ja u meni, ako je meni sa
njim mir i dobro, nema se tu šta reći. Ako sam nezadovoljna i besna, tuđa i lutajuća, znaću i da moje Ja nije dobro. Ipak, negde shvatam i otkrivam iz dana u dan šta je ono što umiruje mene u meni, a šta je ono što me uznemiruje i toga se klonim, evo.

Naučiš nekad da tu Divljakušu u sebi pustiš da živi kako joj je namenjeno, a ne kako je neko drugi namenio.

Izmaklo mi se noćas da pošaljem neke mejlove na jednu adresu koju volim kao svoje Ja. I uradila sam to. Bože, nekad mislim da bih na tu adresu mogla da pišem tomove sebe i obrazlažem neobrazloživo, a onda se zapitam: „Da li me čuje i razume?

Ako me čuje zašto mi nikada nije odgovoreno?” Na kraju, zaista možda je to samo moja potreba sebi da objasnim sebe. I kako Ljiljana kaze, odbranim sebe od sebe. Moguće. I tamo neko dvoje koje je spomenula kroz stihove koje sama čitam toliko dugo, uskomešalo se u meni noćas, pobunilo i pokušalo se pomiriti.

Stojim samo ja između i posmatram se sputanu toliko iza sebe.

Prelomni trenutak noći.

Divljakuša je izašla napolje. Nema više sputavanja. Nema

više čekanja. Nema više obrazlaganja nikome, ničega. Ko ne može sa mnom, ni ne mora, niti treba. Uskladiti korak se ne mora, ali se duše mogu dotaći, zaplesati, ostrastiti i goreti zajedno. Treba samo biti korakom spreman krenuti, srcem se prepustiti, a očima otkloniti duše barijere koje gradiš sam u sebi. Kada do toga dođes…eh. Potraži me. Divljakuša je nežna i luda, spremna i velika  dovoljno da voli i mrzi, utešna i ostrašćena, korakom zaplenila životu trag da je svi pogledom pokušaju pokoriti, niko nikada zaista razumeti i imati.

Čudno?

Bojim se da više nije ni čudno. Svakome nekada negde seme divljeg cveta padne na nepoznato tlo. Izniklo je. Samo ti nisi video. Samo ti nisi videla.

Ja bez tebe mogu, ali bez sebe – ne mogu. Zapamti to. Ti bez mene nećeš moći. Nedostajaću ti. Divljakuša je na slobodi nežnosti, strasti, ljubavi i vetra života.