Selvija Ferizović i njeno "ostajte ovde" - roman "Sebi stranac"

Sa Selvijom Ferizović, autorom romana "Sebi stranac", virtuelno me je upoznao Stevan Krstec,  jedan od mojih prvih net drugara, inače direktor Kreativne radionice Balkan, koja je i izdavač ove knjige.

Još pre čitanja knjige znala sam koja je njena osnovna poruka, koja je njena ideja voditelja i "šta je pisac hteo da kaže", tako da sam je na neki način upoznala i pre prvih razmenjenih reči.

Znate ono - na hiljade mladih, manje ili više obrazovanih, manje ili više pametnih, manje ili više sposobnih i vrednih, u Srbiji, danas, ima jedan jedini san - radnu dozvolu Negde Tamo. Tamo gde radiš, rintaš i imaš mrvicu slobodnog vremena i komad tuđeg neba. I tuđi jezik i tuđi hleb, tuđe i mirise i ukuse, ali si nekako, ipak, svoj. Jer si sam zaradio to parče hleba i još možeš da ne strahuješ od sutra, od dogodine - od toga da nećeš naći posao, da ćeš igubiti posao, da nećeš moći d aplatiš račune, da ćeš ostati bez neta, da nemaš za pivo sa drugarima... niti za čokoladu.




E, ta čokolada...

Znate ono, kad roditelji, a kod nas najčešće biva da su to majke, jadne, uplašene, unezverene, zabrinute, pritisnute bezizlazjem... pa često i pored sve ljubavi za svoju decu naprave katastrofalnu grešku, "iz dobrih namera". Između ljubavi bogatstva biraju za svoje dete bogatstvo, lišeno straha od toga da sutra to njeno dete neće moći da kupi svom detetu čokoladu... koju mu na kraju ipak ne kupuje to "bogatstvo" u koje je gurnula svoju kćer.

Previše sam vam rekla... Ostavljam nešto i da se sazna iz knjige. Koju je, za onih 11 dana u Grčkoj, stiglo da pročita jedno sedam-osam žena, između brčkanja u vodi i izležavanja na suncu. Nišlijke, Piroćanke, Novosađanke, Beograđanke, Leskovčanke...

A Selvija mi je, na pitanje otkud kod jedne mlade osobe ovoliki poriv za jauk, vapaj i poruku koju je na isti, a opet na drugačiji način davno izrekao i Aleksa Šantić, ovako odgovorila:

"Zarobljena između hrabrosti i ludosti, često sam bila na ovoj drugoj strani pa je tako u momentima "ludila" nastao i ovaj roman. U trenutku kada samo u mom gradu broj nezaposlenih prelazi 70% od ukupnog borja stanovništva  i kada su glad, diskriminacija i beda na vrhuncu, pozvati na ostanak, napisati rečenicu "ostajte ovde, volite se i živite na svom jeziku" je pomalo besmisleno, al eto...ljubav prema ovom parčetu planete me je savladala. Ovaj roman nisam napisala, ovaj roman sam prepisala od života, od svakodnevne slike u mom gradu, u mojoj državi. Ovaj roman nije produkt inspiracije već produkt bola, žaljenja za svim tim mladim ljudima koji ostavljaju: voljene osobe, omiljene kafiće, svoje prijatelje, svoje domove, svoj život...odlazeći u borbu za opstanak. Šta država radi za to vreme? Pa, uglavnom uzima prihod od taksi, autobuskih karata...  ODLIV MOZGOVA? ODLIV SRCA, TO MI ŽAO."

Kaže da je roman najviše zaživeo među mladima, među srednjoškolcima.

"Možda oni budu pronašli način da nešto promene, iako sam skeptična po tom pitanju jer ovde je svaka ideja unapred osuđena na propast."

A između tog vapaja i naše svakodnevice, ni sama nije jasno definisala šta će:

 "Kao autoru, drago mi je što sam tu priču ja napisala. Kao osobi, žao mi je što su mi dali materijal.  Nada poslednja umire...nažalost, kod nas je drugačije, mi i poslednju nadu nadživesmo. Pa čak i ja, koja sam izgovorila tu pomalo bolesnu rečenicu - ostajte ovde, učim strani jezik i polako pripremam kofer. Saterana uza zid, skačem kroz prozor u nadi da će mi iz prstiju izrasti krila a ne samo nokti..."

Mogu i ja da jauknem, ali se bojim da niko to moje "ostajte ovde" neće čuti...