Ko su ljudi koji imaju potrebu da vređaju druge ljude na netu

Ovaj tekst je bio status u najavi. Trebalo je da se slegnu utisci, diskusije, zaprepašćenje i neverica pa da u nekoliko rečenica na Fejsbuku kažem "završnu reč".
Onda se diskusija, mimo svih mojih očekivanja, rasplamsala pa proširila i na FB profilima onih koji su šerovali inkriminisani tekst, kao i kroz privatni čet sa nekim dragim ljudima.

Tekst ispod kojeg sam juče dobila dve anonimne poruke, čini mi se iz iste kuhinje, nalazi se ovde. Komentare nisam odobrila niti ću vam ih prepričavati, jer ne želim da zagađujem pozitivnu atmosferu koju nastojim da širim na svojim blogovima. I kad hvalim i kad kritikujem, ja ne pljujem, ne vređam i ne omalovažavam ljude. Taman posla da imam nameru da ih moje reči zabole. A i ako nekoga zabole, to je obavezno onda kada čine nešto što je loše, neprihvatljivo, što drugima nanosi bol i patnju, unesrećuje ih ili ražalosti. I jedino u tom slučaju mi nije ni žao što se loše oseća onaj ko se prepoznao. Jedino u toj situaciji mi je drago, jer verujem da će se bar neko od tih, prepoznatih, zamisliti i da će samokritički pristupiti napre priči, a zatim i problemu. I svom ponašanju, na kraju.

Ko su ljudi koji imaju potrebu, volju, želju, nameru, naviku... da vređaju druge ljude na internetu? Šta to u njihovim životima, mislima, srcima i dušama nije u redu pa misle da će im biti lakše, bolje i lepše ako pokušaju da drugoga uvrede, nasekiraju, rasplaču, ako ga na neprimereni način prozovu?


Ja sam iznad teksta povodom kojeg anonimnog autora nije mrzelo da me juče i pre i posle podne proziva, vređa i pokušava da me povredi, šerovanog ponovo na mom Fb profilu, napisala ovo:

"Volim da povremeno, kad dobijem ogavan komentar pun uvreda i zlobe, razmenim mišljenje sa vama. Vi ste ovde imenom i prezimenom, ne krijete se hrabro iza "anoniman" u komentarima i, uostalom, znate da možete sve da mi kažete. I kritku i pohvalu i sugestiju i predlog. I javno i privatno.
Hvala vam unapred na čitanju, možda i ponovnom, ovog teksta. Gde sam pogrešila? Šta ovde nije tačno? Šta ne valja?"

Kometare koji su stigli povodom toga kopirala sam ispod teksta čiji se link nalazi na početku ovog teksta. Za one koje mrzi da čitaju,  da ukratko prepričam: pravnici, advokati, službenici, psiholozi, stručnjaci koji se bave ovim temama u centrima za socijalni rad, ekonomisti, novinari, blogeri, pisci... svi odreda se slažu u mišljenu da nisam pogrešila ni slovce. I da negativan komentar može dati smao neko koga grize savest zbog sopstvenih roditeljskih promašaja. Ko se prepoznao u opisanim pojavama, okarakterisanim kao pogubne za duhovni, emotivni i svakojaki status njegovog potomka. No, kako na početku i rekoh da mi je to i bio cilj, jako mi je drago da sam pogodila suštinu problema.

I baš zbog toga "moj" anonimac mi je reper za  ovu poruku svim njegovim istomišljenicima, ne samo na ovu temu već i inače, kada je ovakvo, ajd da ublaženo kažem, promašeno komentarisanje neke teme u pitanju, a zarad svih onih na koje će se ubuduće okomiti i pišem ovaj tekst. Za mnoge, na moju i njihovu sreću, suvišan.

"Zar ne vidiš da se osoba koja komentariše prepoznala u tekstu, koliko je ljuta i povređena - rekla mi jutros jedna Jelena- Ne možemo da se tako ljutimo kada smo u miru sa sobom i kada nas to više ne boli. Ja sam u životu srela mnogo ljudi koje su roditelji upropastili, a isto tako znam i da svaki pokušaj diskreditovanja nekog nastaje ne zato što se on dobro oseća, već iz neke njegove muke. Sve loše što mi pomislimo ne pravi štetu drugome ili ne samo njemu, već najviše nama samima. Jer te loše misli  o drugome nas truju, ali nam ukazuju i na našu sopstvenu nesreću i predstavljaju zapravo putokaz ka njoj, koju bi trebalo da rešavamo kako nas ne bi  dalje trovali i to naše nezadovoljstvo i zle misli prema drugima. Kada sam uspeš da izađeš iz takvih stanja, postaje ti očigledno da se nešto dešava sa ljudima koji tako rade. Sve dok i tebe drma, ne možeš to tako da sagledaš, jer odmah upadneš u emociju."

I za kraj, komentar jedne Mirjane, nekoga ko nije (još) moj Fb prijatelj, ispod šerovanog teksta na tuđem profilu:

"Shvatile smo tekst ja, ti, ona, ali ne i ONI (roditelji) koji baš uništavaju i urušavaju svoju decu. ONI ovo neće ni pročitati. A kamoli se udubiti u sadržaj i pouku i poruku priče!"

Pogrešila je samo u jednoj stavci. Ti neki, koji uništavaju svoju decu, ponekad i pročitaju ovakve tekstove. Nažalost, ne shvate da je njihova poruka upravo njima namenjena. A i kada shvate, ospu drvlje i kamenje na onoga ko možda jedini želi i sme da im kaže koliko greše. 
Jadna njihova deca. 

ilustraciju sam pronašla na Fejsbuku


jedna dopuna prethodnog i ovog teksta, za sve one koji nikako da mi oproste što su se prepoznali- https://jelenadilber.wordpress.com/2015/03/03/zanimanje-roditelja-smarac/comment-page-1/#comment-721