Jedno od mojih najupečatljivijih sećanja na detinjstvo je - lopata.
Svake nedelje na neku od komšijskih novih kuća postavljana je, "udarana" kako se to nekada zvalo, ploča. Prva pa druga pa... završavalo se tu negde oko treće, maksimalno. Obično periferijsko naselje novopečene radničke klase iznikle od seljaka stiglih u veliki grad sa nekoliko zavežljaja, uklapalo se u tada moderne arhitektonske tokove. Koji su podrazumevali rušenje tek useljenih prizemnih kućica i gradnju, na njihovom mestu, višespratnica s kupatilom na svakom spratu i eventualno terasom.
komšijska moba- nekada se nije čekalo od države ni ulice, ni staze i trotoare da gradi, nego su to finsnsirali i gradili sami vlasnici kuća
Dugačka ulica podrazumevala je i mnogo započetih kuća. I mnogo ploča. I kao što obično biva, malo para. Pa se ovaj nedostatak nadoknađivao udruživanjem rada, tada dobrih suseda. Niko nikoga ni o čemu nije obaveštavao, taman posla unapred objavljivao ili ne daj Bože pitao- možeš li, komšija. Znalo se, za ljude koji su krupnim koracima grabili napred u svetlu im budućnost koju im je obećavala industrijalizacija zemlje, nije bilo prečeg posla od komšijske ploče. I zato je iz svake kuće kretao bar jedan član, sa sve lopatom na ramenu, da učestvuje u mobi kako bi se izbeglo plaćanje nadnica bar za ovaj deo poslova. Posle će sve komšije, istim poslom, kod njega, daće Bog.
Mnogo kasnije pojavile su se mešalice koje su pravile beton pa potrebe za velikim brojem radnika nije ni bilo, ali mom starom komšiluku to i nije bilo važno. Kuće su već bile sagrađene. Polako, paralelno sa njihovim useljavanjem, s kupovinom jeftinog nameštaja na kredit, prvih automobila uz familijarne pozajmice i... uopšte, s porastom standarda, useljavanjem televozora u naše kuće i zavidiljivim pogledanjem preko narastajućih komšijskih plotova preko kojih su se neretko već odvijale i svađe, raslo je naše otuđenje. Neki su se samo udaljavali, neki su stigli da se u međuvremenu i zavade na "nikad više", a nikada u toj ulici kojom se nekada orila komšijska priča, uz šaputanje i dovikivanje, u kojoj su se uvek zajedno slavile sve radosti i pobede, sva rođenja i venčanja... više nije bilo kao u vreme najveće besparice i najvećih odricanja.
Podseti me na to večeras prijateljica, jedna od najvatrenijih zagovornika kojeg znam, potrebe jedinstva, organizovanosti, pregrupisavanja i ponovne humanizacije ovog naroda kojem preti izumiranje iz svakojakih razloga i motiva, jednostavnom konstatacijom:
" Nema moba koje su ranije bile uobičajene. Nema osnovne ljudske solidarnosti. Ta solidarnost je ovom narodu bila urođena, ali su nekako uspeli da je potisnu. Kad je to bilo da tražiš pomoć i da je ne dobiješ? To je ovom narodu bilo u krvi, a sad se gubi.Ne možeš za živu glavu da navedeš ljude na saradnju. Rascepkani su, odvojeni, ne udružuju se. Kad se javno naglas nasmeješ isčuđuju se ko da si pao s Marsa!"
Počinjem da prebirem po primerima kojima bih negirala njenu priču, kad ono... jedva nekoliko pokušaja odbrane porodica od izvršilaca, sakupljanje para za lečenje neke, ali samo neke, dece i... i ništa. Nažalost.
Šta bismo sve mogli, ovako sabijeni između polupraznih novčanika, straha od neizvesne budućnosti i ogromne količine vremena koju imamo na raspolaganju?
"Mogu se iznaći celishodni načini da se nahrane gladni, da se prijatelji organizuju oko uzgoja hrane na zakorovljenom imanju nekoga od njih, da se odvedu sva komšijska deca na zajedničku igru u prorodi, da niko ne bude u situaciji da moljaka ili plaća bebisiterke za nekoliko sati tokom kojih ima neka posla, da se radi na svačijem dobru, ali ne na tuđi račun."Veza" kod lekara je, recimo, nekad služila da najhitniji budu zbrinuti, ali ne drugi istisnuti."
Vreme otuđenosti i čežnje za nekim sistemima vrednosti nesvojstvenim ovom podneblju i mentalitetu učinili su svoje. Podelili smo se na one koji imaju i one koji nemaju. A između ta dva pola postoji mnogo ne strogo definisanih kategorija, koje i ne mogu nabrojati u meri u kojoj ih ima:
- oni koji imaju i koji to što imaju ne žele ni sa kim da dele
- oni koji imaju i koji su, razočaravani, iskorišćavani i prevarivani toliko puta, odustali od bilo kakve vrste pomoći onima koji nemaju
- oni koji imaju i koji povremeno ili redovno, zarad sopstvene savesti i ne pitajući ništa, pomognu nekima koji nemaju
- oni koji imaju i koji samo insistiraju da vide istinski napor da se pomere s tačke "nemanja" onih koji nemaju i samo kukaju da nemaju pa da im pruže... ono što im mogu ili što im žele pružiti
- oni koji imaju, ali stalno kukaju i primedbuju da im neće pomoći oni za koje smatraju da imaju više, a ti drugi su se samo opredelili za način života koji se ne svodi na ulaganja i zidove i imanja, već u podržavanje interesovanja svoje dece, u putovanja i... pa što da ne, i hedonizam
- oni koji nemaju i koji se neprestano trude da nešto urade i zarade, da rastegnu ono malo što imaju, da uštede, otrpe, bar nešto u svojoj kući privrede
- oni koji nemaju i koji vazda rasipaju i ono malo što imaju i kad imaju
- oni koji nemaju i koji su spremni da, čim ih neko pozove da mu pomognu, pritrče... i kojima to nikada neće biti džaba
- oni koji nemaju i koji ni po cenu života neće pristati da pomognu, čak i kada im je obećana dobra nadnica
- oni koji nemaju i koji bi se i pomerili sa stolice, ali samo pod uslovom da budu plaćeni dvostuko više od realne cene onoga što bi uradili
- oni koji nemaju i koji ponosno odbijaju ono što im se pruži
- oni koji nemaju i koji s ponosom primaju ono što im se pruži
- oni koji nemaju i koji od svega na ovom svetu znaju samo za to da "njima niko neće da pomogne"
Ima u ovoj zemlji sasvim dovoljno ljudi, verujem, koji bi se odazvali i uzeli aktivno učešće u akcijama humanizacije društva, povezivanja sa drugima, pomoći drugima. Samo im fali podsticaj, organizacija, neka vrsta terača. I mnogima od njih, takođe, fali to da vide da su i oni iz kategorije "koji nemaju" uzeli neku lopatu i stavili je na svoje rame.
sličica je odavde
Svake nedelje na neku od komšijskih novih kuća postavljana je, "udarana" kako se to nekada zvalo, ploča. Prva pa druga pa... završavalo se tu negde oko treće, maksimalno. Obično periferijsko naselje novopečene radničke klase iznikle od seljaka stiglih u veliki grad sa nekoliko zavežljaja, uklapalo se u tada moderne arhitektonske tokove. Koji su podrazumevali rušenje tek useljenih prizemnih kućica i gradnju, na njihovom mestu, višespratnica s kupatilom na svakom spratu i eventualno terasom.
Dugačka ulica podrazumevala je i mnogo započetih kuća. I mnogo ploča. I kao što obično biva, malo para. Pa se ovaj nedostatak nadoknađivao udruživanjem rada, tada dobrih suseda. Niko nikoga ni o čemu nije obaveštavao, taman posla unapred objavljivao ili ne daj Bože pitao- možeš li, komšija. Znalo se, za ljude koji su krupnim koracima grabili napred u svetlu im budućnost koju im je obećavala industrijalizacija zemlje, nije bilo prečeg posla od komšijske ploče. I zato je iz svake kuće kretao bar jedan član, sa sve lopatom na ramenu, da učestvuje u mobi kako bi se izbeglo plaćanje nadnica bar za ovaj deo poslova. Posle će sve komšije, istim poslom, kod njega, daće Bog.
Mnogo kasnije pojavile su se mešalice koje su pravile beton pa potrebe za velikim brojem radnika nije ni bilo, ali mom starom komšiluku to i nije bilo važno. Kuće su već bile sagrađene. Polako, paralelno sa njihovim useljavanjem, s kupovinom jeftinog nameštaja na kredit, prvih automobila uz familijarne pozajmice i... uopšte, s porastom standarda, useljavanjem televozora u naše kuće i zavidiljivim pogledanjem preko narastajućih komšijskih plotova preko kojih su se neretko već odvijale i svađe, raslo je naše otuđenje. Neki su se samo udaljavali, neki su stigli da se u međuvremenu i zavade na "nikad više", a nikada u toj ulici kojom se nekada orila komšijska priča, uz šaputanje i dovikivanje, u kojoj su se uvek zajedno slavile sve radosti i pobede, sva rođenja i venčanja... više nije bilo kao u vreme najveće besparice i najvećih odricanja.
Podseti me na to večeras prijateljica, jedna od najvatrenijih zagovornika kojeg znam, potrebe jedinstva, organizovanosti, pregrupisavanja i ponovne humanizacije ovog naroda kojem preti izumiranje iz svakojakih razloga i motiva, jednostavnom konstatacijom:
" Nema moba koje su ranije bile uobičajene. Nema osnovne ljudske solidarnosti. Ta solidarnost je ovom narodu bila urođena, ali su nekako uspeli da je potisnu. Kad je to bilo da tražiš pomoć i da je ne dobiješ? To je ovom narodu bilo u krvi, a sad se gubi.Ne možeš za živu glavu da navedeš ljude na saradnju. Rascepkani su, odvojeni, ne udružuju se. Kad se javno naglas nasmeješ isčuđuju se ko da si pao s Marsa!"
Počinjem da prebirem po primerima kojima bih negirala njenu priču, kad ono... jedva nekoliko pokušaja odbrane porodica od izvršilaca, sakupljanje para za lečenje neke, ali samo neke, dece i... i ništa. Nažalost.
Šta bismo sve mogli, ovako sabijeni između polupraznih novčanika, straha od neizvesne budućnosti i ogromne količine vremena koju imamo na raspolaganju?
"Mogu se iznaći celishodni načini da se nahrane gladni, da se prijatelji organizuju oko uzgoja hrane na zakorovljenom imanju nekoga od njih, da se odvedu sva komšijska deca na zajedničku igru u prorodi, da niko ne bude u situaciji da moljaka ili plaća bebisiterke za nekoliko sati tokom kojih ima neka posla, da se radi na svačijem dobru, ali ne na tuđi račun."Veza" kod lekara je, recimo, nekad služila da najhitniji budu zbrinuti, ali ne drugi istisnuti."
Vreme otuđenosti i čežnje za nekim sistemima vrednosti nesvojstvenim ovom podneblju i mentalitetu učinili su svoje. Podelili smo se na one koji imaju i one koji nemaju. A između ta dva pola postoji mnogo ne strogo definisanih kategorija, koje i ne mogu nabrojati u meri u kojoj ih ima:
- oni koji imaju i koji to što imaju ne žele ni sa kim da dele
- oni koji imaju i koji su, razočaravani, iskorišćavani i prevarivani toliko puta, odustali od bilo kakve vrste pomoći onima koji nemaju
- oni koji imaju i koji povremeno ili redovno, zarad sopstvene savesti i ne pitajući ništa, pomognu nekima koji nemaju
- oni koji imaju i koji samo insistiraju da vide istinski napor da se pomere s tačke "nemanja" onih koji nemaju i samo kukaju da nemaju pa da im pruže... ono što im mogu ili što im žele pružiti
- oni koji imaju, ali stalno kukaju i primedbuju da im neće pomoći oni za koje smatraju da imaju više, a ti drugi su se samo opredelili za način života koji se ne svodi na ulaganja i zidove i imanja, već u podržavanje interesovanja svoje dece, u putovanja i... pa što da ne, i hedonizam
- oni koji nemaju i koji se neprestano trude da nešto urade i zarade, da rastegnu ono malo što imaju, da uštede, otrpe, bar nešto u svojoj kući privrede
- oni koji nemaju i koji vazda rasipaju i ono malo što imaju i kad imaju
- oni koji nemaju i koji su spremni da, čim ih neko pozove da mu pomognu, pritrče... i kojima to nikada neće biti džaba
- oni koji nemaju i koji ni po cenu života neće pristati da pomognu, čak i kada im je obećana dobra nadnica
- oni koji nemaju i koji bi se i pomerili sa stolice, ali samo pod uslovom da budu plaćeni dvostuko više od realne cene onoga što bi uradili
- oni koji nemaju i koji ponosno odbijaju ono što im se pruži
- oni koji nemaju i koji s ponosom primaju ono što im se pruži
- oni koji nemaju i koji od svega na ovom svetu znaju samo za to da "njima niko neće da pomogne"
Ima u ovoj zemlji sasvim dovoljno ljudi, verujem, koji bi se odazvali i uzeli aktivno učešće u akcijama humanizacije društva, povezivanja sa drugima, pomoći drugima. Samo im fali podsticaj, organizacija, neka vrsta terača. I mnogima od njih, takođe, fali to da vide da su i oni iz kategorije "koji nemaju" uzeli neku lopatu i stavili je na svoje rame.
sličica je odavde
Znaš, razmišljam, nema baš velike razlike između života u Hr i Sr, i koliko mogu iz svog iskustva reći, ima i mnogo onih koji se danas više neće osjećati nekome dužni, pa radije se zaduže (kod banke) i plate (iako bi im se sigurno uskoro pružila prilika da uzvrate uslugu).
ОдговориИзбришиPrije ljudi nisu tako razmišljali. I moj deda je često pričao o mobama, nije mu teško bilo nakon napornog posla otići u susjedstvo i pomoći. I on je za života pričao kao i ti, sa prizvukom tuge zbog prošlih vremena koja su bila, po njemu, bolja.
A kategorije si bome i te kako dobro podijelila, pokušavam se u svom bivšem susjedstvu prisjetiti nekoga tko nema (a ima ih poprilično), a spreman je da pomogne kad ga se zove- to onda mora biti barem trostruka dnevnica, jer inače mu se ne isplati. Ne pretjerujem, ponavljam samo ono zbog čega mi se kosa dizala na glavi kad sam čula.
To vreme humanosti i solidarnosti, nažalost, nikada se neće ponoviti. Oni ne znaju o čemu pričam uskraćeni su za jedno divno iskustvo kada je čovek čoveku zaista bio čovek. Šta se to desilo pa ti isti ljudi više nisu bili isti, e, to ne znam.
ИзбришиI malo o poslednjem tvom pasusu: postoje ljudi koji najveći deo dana presede pred kućom ili ispijajući jedno pivo pred seoskom zadrugom satima. Postoje i ljudi koji bi im platili za neku sitnu uslugu, ne samo jednom nego gotovo svakodnevno. I puno je takvih ljudi. Ali ovi prvi smatraju da je bolje džabe sedeti, pa makar i kukati, nego raditi, po njima za dž, zbog čega ih nateraju da to sami odrade.
Znam ženu čiji muž ima stranu penziju, zbog koje su ga seoski besposličari ucenjivali besmislenom cenom da bi mu isekli drva za ogrev. Ona se naljuti, sedne dva dana i pokaže im koliko traje i koliko vredi taj posao. Misliš da su izvukli neku pouku?
Pre par dana je stvratio jedan dekica kod mene. Radio u inostranstvu, dobra penzija. Kaže da bi platio dnevnicu za ceo dan iako je posao zahteva najviše dva sata vremena. I pored većeg broja mlađih ljudi u selu on nije mogao da nađe ,,dobrovoljca". Pitao jednog on mu rekao da ne lupa već bi bilo bolje da plati jedno pivo. Šta reći...
ИзбришиMiloše, podseti me na jednu narodnu priču: Došao neki gospodar da deli pomoć i svi stali u red. Pita svakoga, šta ti imaš.
ОдговориИзбриши- Ja sam sirotinja, kuća se srušila, nemam njivu, nemam krevet, nemam ništa.
E tebi ništa i ne dam, ako do tih godina nisi stekao ništa, znači d aništa i ne vrediš.
-Ja imam neku kućicu, krov prokišnjava li ga krpim svake godine, imam bašticu pored kuće, kolko da ima za nas, na jendoj njivi sejemo malo žita, čuvamo nekoliko kokošaka, dve svinje i kozu.
E tebi ću dati, veli gospodar, ako si uspeo sve to da stekneš i da obradiš sve što imaš, onda tebi i treba pomoći da bi stekao i više.
Miloše, podseti me na jednu narodnu priču: Došao neki gospodar da deli pomoć i svi stali u red. Pita svakoga, šta ti imaš.
ОдговориИзбриши- Ja sam sirotinja, kuća se srušila, nemam njivu, nemam krevet, nemam ništa.
E tebi ništa i ne dam, ako do tih godina nisi stekao ništa, znači da ništa i ne vrediš.
-Ja imam neku kućicu, krov prokišnjava lpa ga krpim svake godine, imam bašticu pored kuće, kolko da ima za nas, na jednoj njivi sejemo malo žita, čuvamo nekoliko kokošaka, dve svinje i kozu.
E tebi ću dati, veli gospodar, ako si uspeo sve to da stekneš i da obradiš sve što imaš, onda tebi i treba pomoći da bi stekao i više.