Lampe "koje pričaju priču" i slike "koje govore" Suzane Gigić

Njeno osnovno zanimanje,ono od kog zvanično živi,  je posao defektologa –tiflologa. Radi u bolnici preglede i terapiju vida sa decom. Igrom slučaja nije studirala umetnost, već je odabrala ovo zanimanje. Sa ove tačke gledišta smatra da nije pogrešila, "jer realno čoveka retko samo jedna stvar u životu interesuje, a retki su i oni koji mogu da fakultetski zaokruže sve što žele". 

"S druge strane, umetnost je uvek bila deo mene i verovatno će biti dokle god postojim"- kaže Suzana Gigić koju ovom prilikom predstavljam kao umetnika, u rubrici Podržavam kreativne- "To što sam svesno odlučila da je stavim u drugi plan je možda čak i dobro, jer sam onda slobodna da radim kad želim, kad mogu i kad sam inspirisana, a to pruža ogromnu slobodu. Zapravo, svako kome je umetnost  osnovni životni poziv i jedino sredstvo za život, veoma dobro zna o čemu pričam. Zajednička crta rada sa decom, mog posla defektologa~ optometriste  i umetnosti pre svega je u pristupu. Skoro sam na tvom blogu čitala tekst o tome kako je biti umetnik  zapravo stav. Nije toliko važno šta te okupira, već kako na to gledaš, koja ti je životna filozofija. Ja smatram da svaki čovek na ovaj svet dođe sa mnogo darova. Bog nikog ne ostavi bez talenta, samo je pitanje koliko je ko voljan da ih u sebi traži i razvija".

Laiku je lako da pita, ali onome ko to jednostavno zna, ume i može, verovatno je teško da odgovori na pitanje-otkud to umeće. Kako se to desi da čovek jednostavno sedne i počne da slika, radi duborez, pravi lampe i nakit... e, to me je oduvek interesovalo.

Jedini odgovor koji mogu da dam je da je kod mene to prosto tako. Nije tu bilo nekog teranja, forsiranja. Svaka prava i iskrena ljubav (bilo prema nekome ili nečemu) je takva- ne traži ništa osim da se izrazi. Prosto se dešavalo samo od sebe i to još od ranog detinjstva. Većina ljudi koja već u detinjstvu pokazuje afinitete prema nekoj vrsti stvaralaštva ostane toj ljubavi verna i kasnije.  Ja sam i pre škole želela da dizajniram ili kako sam u ono vreme to zvala, da pravim odeću. Krenulo je s lutkama  kojima sam prvo pravila haljine, što većina devojčica radi u predškolskom periodu. Ono što većina ne radi je da za lutke pravi ukrase za kosu,  mašne od kože i traka, a ja i to jesam. 

Dizajn je kao ljubav ostao, a onda je samo našao drugu formu i prerastao u dizajn prema enterijeru. Duborez je verovatno potekao iz ljubavi prema skulpturi i poštovanja koje osećam prema drvetu kao mediju. Sve čemu prilazite sa namerom da ga transformišete mora prvrenstveno imati vaše poštovanje. Eto paralele sa detetom. Ako mu ne priđete s poštovanjem njegove ličnosti i karaktera  koji postoji i pre nego što se rodi, nećete dobiti od tog deteta ono što vam je potrebno. Sa drvetom, kamenom ili bilo čim čega se latite je isto. Svest da je to parče drveta nekad bilo život kroz koji su tekli sokovi, je po meni veoma važna. I onda sa tom svešću, kad mu se prepustite, ono ume ponekad i samo da “govori”. Zatim u sve to umešate i radoznalost da se oprobate u svemu, plus izazov koji sebi postavite da utvrdite mozete li ti uopšte  da rezbarite, slikate akvarel i ostalo što vam se čini zanimljivim i vrednim  paznje i  vremena.Kad se sve to udruži, neminovno se dobije rezultat. 

I da, svakodnevno učenje. Postoji taj čudni momenat  da sve ono što si radio pre, je potpuno bez veze. Jako sam kritična prema svom radu i  retko sam potpuno zadovoljna onim što uradim. A kad imaš taj osećaj, onda su usavršavanje i nadogradnja potpuno normalna stvar jer uvek tražiš načine da to što si uradio poboljšaš.

Kakve su to lampe koje pričaju priču?

Ideja o lampama  je krenula sa duborezom. Radila sam lampu od drveta, duborez sa 11 ženskih figura koje se prepliću. To je zapravo bila skulptura koja postaje lampa kad se uključi. Kasnije kad sam našla podobniji materijal za jednostavniju obradu, ideja je evoluirala i nastale su “TELLING STORIES LAMPS”,  lampe koje nemaju svrhu samo ukrasa u stanu. Osnova da u prvom planu bude taj skulpturalni efekat je zadržana, ali je sam oblik i materijal promenjen i modifikovan. Ideju sam prijavila Zavodu za intelektualnu svojinu i dobila SERTIFIKAT za jedinstvenost i originalnost.

Umetnost i život svagdašnji?

Da  kojim slučajem živim samo od svog stvaranja, verovatno ne bih daleko stigla.Umetnost je potpuno nevezana za prostor i vreme. Ili je deo tebe ili nije. Ako želis da stvaraš, to će naći način da se ispolji. E sad sasvim je druga vrsta “umetnosti” naći način da ono što stvaraš nađe i put do kupaca.U Srbiji je mnogo teže savladati tu vrstu “umetnosti” nego zaista nesto stvoriti. 

Da bi jedno društvo došlo do tačke da mu umetnost bude važna i neophodna mora da pređe sve one druge prepreke.  Većina ljudi koji prate moj rad i vole to što radim daleko su od toga da sebi mogu da priušte (iako su moje cene veoma pristupačne ), jer puko preživljavanje ne dozvoljava da se mnogo razmahneš sa željama i prohtevima.