Tokom ove dosadne preduge dve nedelje ležanja zbog banalne infekcije disajnih puteva koja se iskomplikovala s perspektivom ili opasnošću daljih komplikacija - upozorenje doktorke, koja ni sama nije znala šta više da mi prepisuje, jer sam nikako ili sam presporo reagovala na svaku novu terapiju, setila sam se nekog teksta nedavno pročitanog. Znam da je poenta bila u preporuci - stvarajte praznine u misaonom toku i tako ćete otkrivati unutrašnji prostor. I - primenite i primetite kratku pauzu pri disanju, posebno u onom trenu posle izdisanja, kada još niste počeli da udišete.
Sećam se da se nešto slično primenjuje i na časovima joge , koje izbegavam i da pominjem, ljuta na sebe samu zbog toga što nikako ne uspevam da se nateram i ponovo krenem na ovu blagodet koja krepi, leči, podiže duh i imuni sistem, podmladjuje i zateže. Sve, u jednom. I nadohvat ruke.
Shvatila sam, dakle, poentu ova dva saveta, ove dve mudre poruke , čija suština nije u prostim fizičkim radnjama svedenim na nečinjenje, već na blagodetnim efektima koje imaju, ukoliko se primene.
Praznine u misaonom toku su, zapravo, one sekunde izmedju razmišljanja za koje imate sve vreme ovoga sveta, i zaustavljanja mišljenja i postajanja svesnim unutrašnjeg prostora. Najpre samo jednom dnevno i vrlo kratko, a onda, češće i duže. A sve u svemu, par sekundi samo.
Tako otkriveni unutrašnji prostor u misaonim prazninama ,kada postajemo rasterećeni svih pojavnih oblika spoljašnjeg sveta , potencira se i tokom onih kratkih blagodetnih pauza u disanju, koje dorpinose da postanemo svesni kretanja daha kroz naše telo.
Obraćanje pažnje na ulazak vazduha, njegovo kretanje kroz naše telo i na kraju izlazak, odličan je način spoznaje tog stvorenog unutrašnjeg prostora, kojeg smo nesvesni , opterećeni razno-raznim mislima i slikama spoljašnjeg sveta.
Primenila sam obe tehnike, isprva zaista samo na tren , a zatim produžujući praznine u misaonom procesu isto kao i pauze pri disanju. Uz ponavljanje, ne prečesto, ali dovoljno da već počinjem da nazirem taj svoj unutrašnji prostor, kojeg sam nesvesna dok razmišljam o tome koliko mi je vruće i da bi trebalo da otvorim prozor, da li sam gladna ili je vreme za čaj, koju knjigu da čitam ili kad da sednem uz kompjuter.
Znam, moje brohnije neće da otčepe ti eksperimenti s misaonim procesima i pauzama, s disanjem i prekidima disanja i zadržavanjem daha na vrhu nosa. Isto kao što znam da sam predozirana raznoraznim kombinacijama antibiotika, možda i sasvim suvišnih u situaciji kada nije bilo vremena da se utvrdi da li su me napale bakterije, virusi, ili nešto treće.
Uglavnom, svaki vid mentalnih vežbi, kao uostalom i one, fizičke doprinosi uspostavljanju preko potrebnog balansa organizma , sve opterećenijeg izazovima i zadacima svakodnevice. A onda kada postanemo svesni tog unutražnjeg prostora i kada smo spremni da bar za tren zadržimo dah, lakše ćemo se i uspešnije ophoditi s brigama, stresovima, tugama i nevoljama svih vrsta.
Sećam se da se nešto slično primenjuje i na časovima joge , koje izbegavam i da pominjem, ljuta na sebe samu zbog toga što nikako ne uspevam da se nateram i ponovo krenem na ovu blagodet koja krepi, leči, podiže duh i imuni sistem, podmladjuje i zateže. Sve, u jednom. I nadohvat ruke.
Shvatila sam, dakle, poentu ova dva saveta, ove dve mudre poruke , čija suština nije u prostim fizičkim radnjama svedenim na nečinjenje, već na blagodetnim efektima koje imaju, ukoliko se primene.
Praznine u misaonom toku su, zapravo, one sekunde izmedju razmišljanja za koje imate sve vreme ovoga sveta, i zaustavljanja mišljenja i postajanja svesnim unutrašnjeg prostora. Najpre samo jednom dnevno i vrlo kratko, a onda, češće i duže. A sve u svemu, par sekundi samo.
Tako otkriveni unutrašnji prostor u misaonim prazninama ,kada postajemo rasterećeni svih pojavnih oblika spoljašnjeg sveta , potencira se i tokom onih kratkih blagodetnih pauza u disanju, koje dorpinose da postanemo svesni kretanja daha kroz naše telo.
Obraćanje pažnje na ulazak vazduha, njegovo kretanje kroz naše telo i na kraju izlazak, odličan je način spoznaje tog stvorenog unutrašnjeg prostora, kojeg smo nesvesni , opterećeni razno-raznim mislima i slikama spoljašnjeg sveta.
Primenila sam obe tehnike, isprva zaista samo na tren , a zatim produžujući praznine u misaonom procesu isto kao i pauze pri disanju. Uz ponavljanje, ne prečesto, ali dovoljno da već počinjem da nazirem taj svoj unutrašnji prostor, kojeg sam nesvesna dok razmišljam o tome koliko mi je vruće i da bi trebalo da otvorim prozor, da li sam gladna ili je vreme za čaj, koju knjigu da čitam ili kad da sednem uz kompjuter.
Znam, moje brohnije neće da otčepe ti eksperimenti s misaonim procesima i pauzama, s disanjem i prekidima disanja i zadržavanjem daha na vrhu nosa. Isto kao što znam da sam predozirana raznoraznim kombinacijama antibiotika, možda i sasvim suvišnih u situaciji kada nije bilo vremena da se utvrdi da li su me napale bakterije, virusi, ili nešto treće.
Uglavnom, svaki vid mentalnih vežbi, kao uostalom i one, fizičke doprinosi uspostavljanju preko potrebnog balansa organizma , sve opterećenijeg izazovima i zadacima svakodnevice. A onda kada postanemo svesni tog unutražnjeg prostora i kada smo spremni da bar za tren zadržimo dah, lakše ćemo se i uspešnije ophoditi s brigama, stresovima, tugama i nevoljama svih vrsta.
Evo me i ovde...radujem se prijateljstvu s tobom, makar i virtuelnom.
ОдговориИзбришиNije dobro što si bila bolesna, ali to je prošlo.
Želim ti sve najbolje, i pratim tvoj blog.
Pozdrav, Nena
Radujem se i ja, i takodje pratim ono što ti radiš.
ОдговориИзбришиA verujem da nam prijateljstvo neće biti samo viretuelno.
EEEEEEEE, kliknem slučajno na ovaj tekst, pa vidim komentare - i red je da napišem kako se sve promenilo i kako nismo samo virtuelne, već i stvarne, prijateljice. Pozdrav.
ОдговориИзбриши