O kasnim trešnjama... o odlascima, zauvek i da odeš pa da se vratiš... o nama koji znamo samo za ovde

Negde gore, na severu, kilo trešanja staje 9e. Ne kažu da li im je skupo, samo konstatuju u prolazu... pored fotografije kasnih trešanja na jednom Fejsbuk profilu.
Možda i jeste.. ako su, na primer, fakultetsku diplomu unovčili za metlu i praher, za sudoperu il krpu. Za... dok se ne snađu. Za... šest meseci, godinu, deceniju... ceo život. Za onaj period tokom kojeg se nada zameni tugom, očaj beznađem, a osmeh na licu kamenom facom bez mimike.
Jeftino je, držim, onima koji su se... nekako snašli. Rasprodali uspomene pa se ugnezdili u neka daleka gnezda. Pronašli srodnu dušu čiji su im papiri sigurnost i bezbednost. Imali sreće, tražene diplome, cenjena znanja, zlatne ruke, dovoljno upornosti i istrajnosti...



Ponekad se neko i vrati.
Retko, ali ipak nisu sve laste selice.


Ponekad nekome sve trešnje onog sveta nisu toliko slasne kao ona, ukradena iza komšijskog plota. Kao ona: "pošto trešnje", "200 dinara, slatke kao med, probaj"... Kao ona, iz majčine šake niz koju klizi voda sa česme. Kao iz napukle činije s naslikanim motivom ruže na spoljašnjoj strani.

Sedela sam, nedavno, u jednom beogradskom dvorištu nadomak centra grada. Ispod svoda od vinove loze upletene nad metalnom konstrukcijom, dok su laste, vrapci i senice skakutali s grane na granu. Mezila domaću "fetu" u maslinovom ulju, lanjske kao krv crvene pečene paprike iz zamrzivača koje nigde ne mirišu kao ovde, ordever je bio... ne smem ni da počnem da nabrajam... a prvi put da mi aperol špric (iz domaće radinosti) ne bude neprijatno gorak.



Nigde na svetu celom, izuzme li se Lenino selo kraj Beča u kući koja miriše na domaće - na zaplanjsko brašno samleveno ispod Suve planine, nišku papriku, vojvođanski kupus i ostale čarolije sa ovdašnjih njiva, nisam osetila taj udarac prijatnosti kad, ono, nisi kod svoje kuće, ali kod kuće svakako jesi. Kao tu negde, ispod Zvezdarskih šuma. Kao lane u Golupcu, na Dunavu. Kao preklane na Fruškoj gori. Kao sutra... u Pirotu, Knjaževcu, Grdelici...

Sve manje sam željna dalekih meridijana. Volim, naravno, da odem... ali još više volim da se vratim.
I da, mogla sam da odem pa i da se ne vratim... nekada davno nudili su mi i sami, na zaprepašćenje mojih domaćina, nesviklih na takve...slike. Ne znam gde bi mi bio kraj, da sam prihvatila. Al mi drago što nisam.

Svakog dana iz moje okoline neko ode. Ili bar neko žali što nije otišao.

Ostali su samo oni kojima ne fali ništa, to jest znaju da bi tamo živeli gore nego ovde. I oni koji ne znaju, nemaju, ne mogu... a otišli bi, glavom bez obzira.

Uglavnom, više ne odlaze s namerom da jedno vreme budu pa da se onda vrate. Čak ni oni koji su se ipak vratili.


Follow by Email