"Реч у збегу" Наде Петровић - књига прича коју препоручујем вашој пажњи

Требало је да буде овако: да ми стигне књига на време послата, да је ишчитам онако како обично читам, од корица до корица и да онда, када дође на ред (јер већ дуго из мени непознатих разлога и неправедно одлажем  писање о раније објављеним књигама мојих блог другара) напишем и причу, не о њеним књигама само, него о Њој. О Нади Петровић, жени - човеку која откад је (нажалост само виртуелно) знам, не престаје да ме фасцинира свиме што она јесте: жена, мајка - лавица, поета и када пише прозу и када се бави стихом, грађевинац кад јој се пружи прилика да искаже своје умеће, спасилац животињица препуштених да угину, куварица, домаћица која једва чека пролеће па да се посвети својој башти, не само зато што воли природу, него стога што... па зато што ваља и преживети.


Од патриотизма, од бриге да се од заборава спаси све вредно што се спасити може из богате али судбином заборава исцрпне ризнице сећања, од борбе да се сапре зло које притиска човека до мере израњања нечовештва из најскривенијих углова њега самог... од ваздуха којем су многи препуштени... се не живи. А Нада је, не замери ми драга душо што се дотичем и ове теме која ће ти вероватно засметати, тако поносној, храброј, вредној и способној да ни из чега створиш све што тебе и твоје држи усправнима, очигледни "примерак" Човека у Србији данас,  који се не да, не само тој осуђености да живи препуштен ћудима страшног времена и да притом ниједном не закука, не завапи, не пита "докле, зашто, како...", него и свакодневици која меље и много јаче.

И притом, особеношћу српске жене хероине, која је кроз историју била стуб куће у најтежим временима, Нада Петровић не престаје да ствара: Додири - збирка песама, 1995. године; Раскућене речи - збирка песама, 2004.; Дивља трава - збирка песама, 2004; Преко прага речи - збирка песама, 2009; Играчи и играчке - збирка песама, 2013... и  најновија, Реч у збегу - збирка прича.

Планирала сам...

А онда се десило да је мој примерак Речи у збегу мало лутао, мало стајао по неким фијокама радних столова мојих другарица, док се нисе стекли услови да дође тамо где је и уредно послат. Па је читање кренуло негде око средине. Па сам се вратила на почетак. Па сам тражила приче које су током ишчитавања у рукопису на мене оставиле најјачи утисак. Па сам неке читала као да их видим први пут. Па су ми сузе текле... онако, као кад почнеш да плачеш а ниси ни приметио да плачеш, све док ти не устреба марамица. Па сам је позвала и замолила да сама изабере неколико прича и пошаље ми их на мејл, пишем нешто. Па ме је она питала шта, а ја сам рекла: ма ништа, онако... нешто... не знајући ни сама где ћу завршити.

Хоћу да вам кажем: прочитајте Речи у збегу.



Нећете се неминовно расплакати, али ћете се свакако замислити над сваком. И оном, о надљудској доброти једног Намћора који копа по кантама да би поправио бачене лутке зарад одмеха дечице у прихватилишту, и оном о Хајрудину и Стојану који су делили све док их није разделио рат, о кршењу неких правила посла не би ли се помогло породици на ивици глади... о нашим добротама и нашим злим поступцима, о предрасудама, лицемерју, храбрости и нади...

Приче које следе само су делић тога:
  

ВЕРА


„Педесет динара двадесет цветова зове. Да госпођо, педесет динара. За сто динара имате таман да потопите у пет литара воде. После додате четири кила шећера, три до четири лимунтуса или лимуна, ако имате. Дође вам око осам флаша густог сока. Да, госпођо, од четрдесет цветова.“
„Извините, господине, шта сте питали? А... нужник... то вам је са друге стране па бочно, низ степенице па у подрум. Како ће да нађете, питате? Пише, мој господине, пише...  горе високо изнад степеница... и смрди господине, смрди к'о поред сваког јавног нужника “
„Не госпођо, немам кантарион, још је рано. Да госпођо, донећу када га буде било.“
„Не, хвала Маро, не пије ми се кафа. Знам, мила моја, да ћеш мени да наплатиш само десет динара, али већ сам попила три.“
„Да, госпођо драга, двадесет цветова за педесет динара. Добро, може за четрдесет ови ситнији.“
Уста ме заболеше од причања. Немам више воље ни реч да проговорим, нити снаге да седим на бетонском испусту. Треперим кȏ лист на ветру. Само да се комуналци не појаве. То што ће да ми узму торбу са цветовима зове, некако ћу и да прежалим, ал’ одакле да им казну платим, ако је напишу?
Џабе ја све ово причам. Она госпођа са ноктима дужим од прстију, зар ће она сок да прави? Ако она то уради за малић има да се бесим на бандеру, ону што је наџегерише на сред раскрснице, па је бар једном месечно нека пијана будала закачи. А и онај господин.... па он поред господе није ни прошо. Погле како се тетура. Попило то буре пива па би сад да одлије. Гори је од оне што пита за кантарион. Та не би ни чекала да оде до клозета него би низ ноге. Не би јој први пут било, већ сам је са мокрим коленима виђала. А и ти комуналци... што шверцере не дирају, него намет по сиротињи? Ух, како би ми добро дошла кафа. Баш ми се пије. Мање би ми се пила да је Мара није поменула.
Погле... Жаре... Мој школски... Добро је да ме није видео. Он, најгори ђак у школи, што ме дочекао у другој години и испратио у трећој, сад у лимузини са затамљеним стаклима. А ја? Ја која сам кроз школу лагано... Ма нећу ни да се сећам, ја сам сад нико и ништа.
Мајко моја, ако не продам још две-три везе, мораћу пешице да се кући вратим. Да ме неко пита где сам била, нигде; шта сам радила, ништа. Што сам овде долазила ни сама не знам. Тек да у кући не седим. Да поваздан и сву ноћ не пребирем сопствену муку и још да кажем да сам сама крива.
Уморна сам и то је добро. Сан човека превари и одузме му сећање на глад и умор. Сан је најбоља занимација за човека који је сам и уз то пука сиротиња.
„Да, госпођо, ово је цвет зове. Добра је за презнојавање код температуре и за миран сан. Брала сам је у шуми. Далеко од путева.“
„Не, господине. Не познајемо се. Не, господине, никад ни једног Жарета нисам познавала. Не, господине, у школу нисам ишла. Погледајте ми руке, господине, да сам писмена, зар би ми руке биле као да сам се са мачкама гребала? До виђења, господине, и извините што нисам та Вера коју сте некада знали, са којом сте у школу ишли. Кад мало боље размислим, познавала сам једну Веру, давно. Личила је на ту Веру о којој сте сад причали.  Баш је на њу личила.“



ЛОВАЦ НА ЗМИЈЕ


Питање је да ли се ико сећа... Рођендан му је био на данашњи дан... А њега нема... Целу вечност...
„Донећу гвожђе на грудима или у њима“, говорио је када је одлазио... И био је зазидан у гвоздене зидове кад су га враћали. Питам се, да ли та конзерва у којој је тада био, још увек постоји... и да ли је баш он био у њој... Да ли би ме се сећао сада, да се онда вратио, а да мене није било? И да ли је ичега било, или су сећања наменска? Да боли нешто далеко, изгубљено, да не би садашња бол одузимала снагу.
Ловац на змије? Да. Памтим како ми се једном тако представио држећи у рукама флашу у којој је шарка, опијена дуванским димом, била скоро без покрета. Лагано је накренуо грлић ка надланици. Гмизавац се нежно обмотао, а ја између страха и знатижеље, била сам хипнотисана погледом његових очију у којима је титрао смешак.
„Додирни је. Не бој се. Ја сам ту“, рекао је.  И додирнула сам је, осећајући да је страх исклизнуо из природног лежишта.
Касније, много касније, исто је рекао: „Jа сам ту... Додирни“... И пре него што је реченицу завршио схватио је, то ми је пред одлазак поменуо, кад смо се успут срели... Схватио, не верујући својим очима, да ме нема. Као да је омамљен димом цигарете пропустио трен када сам отишла.
ТАКО...


Лепо ти ја њега питам: „Што Радисаве ?“, а он ти мен: „Ето тако Милисаве“.
Ја га опет лепо питам: „Ел тако Радисаве?“, а он, ни пет, ни шес, унесе ми се у лице и рече: „Тако... и шта ми можеш!“
Што јес јес, ништа му не могу... Виши од мене, јачи, бржи... Ако га појурим нећу га стигнем, а ако ме стигне, ја нема више да се придигнем.
Све се мислим да л' да коме кажем, па опет, да не кажем. Ако рекнем ће се покајем, ако не рекнем нико неће да зна. Тако ти се ја направим ко да ме није брига, све док ти он не окрену грбину. Па са глогов колац изману једаред-дваред... Док не полеже по росну траву... А тад ни сам не знам шта је даље било.
И тако... Ја сам сад ево овде... Кроз решетке гледам у звезде. А Радисав се ваља по мој кревет с' ону моју несрећу, што ме са њега посвађа, па све виче: “ Тако, тако, тако”... Он виче, а ја му ништа не могу док не изађем... Тако је то.
А били смо ко рођена браћа. Задње парче леба смо делили. Ал он се навадио много па само моје делио. Његово под три батаре крио.
Зато ти, мој синовац, ако ће се жениш да се оканеш од другари. Да се у девето село одселиш. Да жену ко поткошуљу уз себе држиш. Све тако како сам ти рекȏ, ако нећеш да и под стари дани, ко прибогу ја сад, у бајбок буве требиш...
Моје је да ти кажем, а ти како оћеш. Ако ли не будеш тео ће се сетиш кад-тад шта је теби овај луди Радисав говорио док си у апсану са њега боравио.

илустрације су с Фејсбук профила Наде Петровић

Follow by Email