Dan, kada sam se osećala ne kao 50.000, nego kao milion evra

Od juče me drži jedan osećaj, strahovito jak i lep čak, u svojoj dostojanstvenosti, ali svakako - videćete to iz rečenica koje slede, i duboko uznemirujući.




I zaključila sam, mada sam to svakako i do sada znala: može neko i da vas laže i da vas vara i da vas ogovara i da vas ošteti na svakojake načine, od materijalnih i fizičkih do duhovnih, da vas pokrade, da vas prevari, da vam otme, da vam duguje, ali... taj osećaj kada mu izmamite pogled oči u oči ili čak i onda kada nema hrabrosti ni da vas pogleda u oči, skuplji je i vredniji od svake njegove prevare, od svake njegove krađe i otimačine, od svakog nevraćenog duga, od svake uvrede ili zla koje vam je naneo...


Putovala sam juče, hoće slučaj to tako da namesti, valjda da opomene onog na bilo koji način dužnog i ružnog u isto vreme... sa osobom koja mi duguje pare. Mnogo velike pare koje, ma koliko da su velike ne bi bile vredne pominjanja na blogu, da nije reč o  osobi i o njenoj porodici koju je moja kuća debelo zadužila. Ne, dakle, samo tim parama koje su ih, ali nažalost ne samo naše, učinile prevarantima na visokom nivou, već i mnogim drugim načinima pomaganja. Od prvih koraka njenog muža koga smo prijateljski, kako je to nekada bilo, čuvali i pazili i mazili dok su mu roditelji bili na poslu, do kasnijih pomaganja... kad god zagusti i gde god da je trebalo.

No, i sama ta prevara nas, upoređena sa svim ostalim prevarama koje je njen muž učinio, svakako u dosluhu sa njom (ispostavilo se to kasnije, dok nas je kumila i molila da ćutimo, kroz suze i preklinjanja obećavajući da će nam sve biti vraćeno i pokušaja laganja na sudu), ima jednu strahovito pogubnu, za njih, dimenziju: svi ostali prevareni, izigrani i oštećeni, išli su njemu, njenom mužu na noge, a on je sam došao kod nas. Ostali prevareni su "kupovali" stanove, a mi smo dali pozajmicu.

Gledam je, dakle, juče u rano niško jutro, od kako je kročila na peron, dok se muči s gomilom putnih torbi (krenula je na daleki put, po robu)... i kako se muči još više sa svojom savešću, kada je ona mene ugledala. Krene levo pa desno pa napred... pa se vrti oko torbi pa ih namešta... pa se vrti oko suba... vrtela bi se oko sebe u toj svojoj muci, čini mi se... pa ide ka trafici, kao baš sada joj treba nešto... a meni se okreće nešto u stomaku i od muke bih vrisnula, čini mi se... ali ćutim.

Sedam na svoje sedište, već smirena... toliko smirena da joj, dok prolazi pored mene a sve bi dala da ne mora da prođe... "Dobro jutro, Dušice", kažem tiho ali dovoljno glasno da me čuje, "Dobro jutro", jedva šapuće, i dalje gledajući u prazno.

Sva sreća pa sam kupujući kartu najpre proverila koje sedište imaju na raspolaganju pa nisam aktivirala rezervaciju nego sela na br 9, inače, da sam kupila rezervisanu kartu za sedište 31 čini mi se da bismo sedele jedna do druge. Ili bar vrlo blizu.

Na pauzi, negde kod Velike Plane, nije se pomerila sa sedišta. Kada sam ulazila, crne naočari u autobusu, po danu koji je bio sav mračan i siv, bile su usmerene ka meni.

Sa dolazne autobuske stanice beogradske, da bi se otišlo do stajališta za autobus koji vodi na aerodrom, najkraće se stiže kroz park. Ona se, sa sve onim torbama, jednu vukući, drugu noseći ispod miške, treću okačenu o rame... četvrtu nisam videla... kreće parelelno sa mnom dok idem kroz park, ali njegovim donjim delom, kojim smo i stigli... Zna kojim putem sam ja krenula, prva sam izašla iz busa, pa i ne gleda u mom pravcu, valjda se i dalje pogleda boji. Zastaje, priča sa čovekom koji bez prtljaga ide pored nje ali joj ne pomaže oko svih tih torbi... okreće se oko njih... sapliće se pa opet hoda.

Šta da vam kažem.
Dok se jedna... pa sad vama dajem na volju da zamišljate sve one ružne reči kojima bih nazvala jednu alavu, drčnu, nevaspitanu, gramzivu, prevrtljivu, lažljivu prevarantkinju, ženu jednog još većeg prevaranta.. spoticala oko svog prtljaga u rukama i na ramenima, ja sam bila svesna da se još više i do još većeg ponora svoje duše spotiče o taj dug, za koji je tako uspešno lagala da će biti vraćen, samo "molim te čika Ratko, nemoj da mi brukaš decu".




I znate šta?
Kao nikada u životu, oprosti mi Bože, potpuno sam svesna šta kažem,likovala sam nad tom njenom bedom.
Kao nikada i ni prema kome u životu, osećala sam se toliko superiorno, toliko jako i toliko svesna koliko sam iznad njih, prevaratkinje i njenog muža, još većeg prevaranta... da sam tako uspravna, čvrsta i jaka, mogla da poletim umesto onog njenog aviona kojim se, nadam se, uspešno zaputila u Kinu.

Nadam se da je tamo neće zateći vest o još jednom u nizu bacanja bombe na njihovu kuću, toliko neveštog da redovno stradaju samo prozori komšijine nove kuće.I da ćemo i mi i čitav komšiluk moći mirno da spavamo.
Nadam se da zna gde joj je ćerka, za koju njihov advokat na sudu izjavljuje da ne može da dođe sve dok juna, iz Švajcarske, a ona se dan posle pojavi u rođenom dvorištu... došla iz Kruševca, gde su je sklonili pošto je pukla bruka. A ni jedna svekrva ovde ne želi snaju sa njenim "mirazom".
Nadam se da zna i gde joj je sin, koji je odavno prestao da na preskupom  motoru provocira ljude kojima su dužni, toliko da su im kamenovali kuću.Njega ni najbliže komšije ne viđaju. Ali viđaju babu koja svaki dan odlazi nekud sa torbama iz kojih miriše kuvano jelo.
Nadam se da će konačno shvatiti da je bolje da, umesto kupovine kola mužu, koji ih menja češće nego čarape, ali su ta kola na tuđe ime, počne da skuplja pare  za smanjenje dugova.

I nadam se da će ih ostaviti na miru ljudi koji im spremaju "pakosti"... koji su i nama došli na vrata da nude svoje... "usluge"... i da im u svakom pogledu neće faliti ni dlaka s glava. Bar dok ne namire sve one kojima su dužni.




A posle toga kosmos neka započne svoju igru... ljudi koje su prevarili, sve i da hoće, nikada im ne mogu naplati sve ono što su preživeli zahvaljujući njihovoj pohlepi.



A ilustracije, koje su inače s Fejsbuka, imaju vrlo jasnu poruku: ako ih Promisao prosvetli pa im se upali nešto u glavama, možda ponovo postanu ljudi. Sada su samo gramzive životinje bez savesti, morala i časti. U normalnim društvima takvima slede prezir sredine, a mnogi završe i iza brave.

PS - sve porodice koje su prevarili i dalje su ostale porodice. Možda i bliže nego ranije i bliže nego što bi inače bili - u manjku stambenog prostora tiskaju se u tesnim stanovima. Ali se drže zajedno.
Jedino se njihova rasula na toliko strana. Jedino njima bacaju bombe, sve i da su lažne, pod komšijske prozore. Jedino njima kamenuju kuću. Jedino njihova kapija je vazda zaključana. Jedino se oni ne javljaju normalno na fiksni telefon. Jedino oni menjaju češće brojeve mobilnih telefona nego četkice za zube.
I jedino oni  saginju glavu kada prolaze pored ljudi koji su im samo dobro u životu činili.

Follow by Email