Ono, kad previde da su svi svedoci njihovih laži

Malo objašnjenje u vidu uvoda u ovu priču  za neupućene (što sam i sama bila dok otac nije počeo da pije farin, lek za razređivanje krvi, a iz razloga preživljene plućne tromboembolije iliti infarkta pluća).



Racionalizacija i reorganizacija, s naglaskom na "ušteda, ušteda i samo ušteda", u zdravstvu na delu izgleda ovako: ranije su pacijenti koji piju lekove za razređivaanje krvi morali da idu na kontrolu obavezno jednom mesečno, taman posla da preskoče termin,  govorili su im,to je u njihovom interesu i sebi čine zlo.... jer, naravno, može da se desi svašta, pa da bi se to svašta pravovremeno predupredilo (kako pacijenti ne bi zdravljem i životom plaćali, a zdravstvo produženim i dodatnim lečenjem istih ;) ), a onda se Neko Pametan dosetio da ti farini i ostali antikoagulanti i nisu tako opasni, a i što da se pacijenti maltretiraju svakog meseca, pa je zakazivanje kontrola produženo u dvomesečnom, a i dužem, intervalu. Manjak lekara  u ovoj službi "nadoknađen" je ukidanjem svakodnevnog rada  popodnevne smene i omogućavanjem onima koji su prepodne zauzeti, da dolaze jednog od  dva dana u nedelji.
Neka sve ovo  ide tom Nekom Pametnom na glavu, pacijenti i doktori tu ništa nisu krivi.


U svakom lošem  ima i nečeg dobrog: ogroman problem prebukiranosti nekih delova dana (uz istovremeno prazne čekaonice ponekad) rešen je upisivanjem u uput pacijenta za sledeći mesec, tačnog vremena kada je obavezan da se javi. Uz ljubazno obaveštenje lekara i šalterskih radnika: "U vašem je interesu da poštujete ovo vreme i da ne dolazite ni ranije, ni kasnije, ni koji dan pre, ni koji dan posle".

Bar ovaj deo je zamišljen uistinu lepo... idilična slika zdravstvene zaštite kakvu želimo i na koju se tako često pozivamo pri pominjanju te Evrope od koje na delu bežimo ko đavo od krsta, ali je potežemo kad god bismo da pljujemo po svemu dobrom što nam se ponudi, samo zato što se baš nama ne sviđa i što baš nama ne odgovara taj red kojem izgleda samo virtuelno težimo.

SLUČAJ PRVI: MOJ SIN JE DOKTOR, NISAM MOGAO DA DOĐEM NA VREME A ČEKAJU ME KOLA, PA DA IDEM PREKO REDA

Slabočujući pogureni dekica, uredno odeven, malkice pogubljen, malo više raspamećen, a najviše dosadan. Predaje knjižicu na šalteru i neprestano priča, nezainteresovan za ono što mu lice iza šaltera, puno nasilnog strpljenja, govori.
- Moj sin je vaš kolega, doktor, ja živim kod njega u Leskovcu ali sam iz Niša i ovde se lečim, a nisam mogao da dođem na vreme na kontrolu pa bi sad, ali da požurite jer me čekaju kola.
- Uvedena nam je procedura da, pacijent koji ne dolazi u vreme koje mu je zakazano, najpre ide kod doktora pa ako on oceni da može da vas primi, onda tek dolazite ovde.
- Bio sam ja kod doktora i on je rekao da će da me primi, ali ja vas molim da to bude što brže, jer mene čekaju kola, a i moj sin je doktor a ja živim kod njega u Leskovcu...
- (Sedite i sačekajte, molim Vas, vidite koliko posla imam)
- Neću ja vama da smetam, taman posla, samo eto, zato što me kola čekaju pa da to uradim odmah...
- (Samo Vi lepo sačekajte...)
- ... jer je meni baba otišla i ja mora da živim kod njega, šta ćete, starost, pa sad mora odmah da stignem na red jer mene kola čekaju... pa da me više ne čekaju...
- (Sednite, bićete prozvani...)
- Ne, neću ja da Vama smetam, samo dajte da ja to završim odmah. Da me kola ne čekaju i...

Pacijent se odmakne korak - dva pred sledećim nestrpljivim u redu koji ga ljubazno pita da li je završio, pa se vrati:

- Ali samo da me prozovu odmah jer mene kola ne mogu da čekaju...

Posle polusatne pauze počinje nastavak radnog dana, što ponovo raspiruje nervozu svih pacijenata koji "nisu mogli" da dođu na vreme.

- Znate, mene čekaju kola jer ja živim kod sina u Leskovcu i mora odmah...
obraća se dekica lekaru, koji mu u prolazu pokazuje na stolicu uz ljubazno "sačekajte".

Koji minut kasnije dolazi gospođa koja bi po godinama mogla da mu zaista bude ćerka, ali to nije - objašnjava mu da oni moraju da idu jer je već pola jedanaest i ako sada ne krenu, džaba su i dolazili.
Izlaze i posle dva minuta Gospođa koja bi mogla da bude ćerka dekičina, obraća se nekome iza šaltera:
- Ja sam vaša koleginica, otac je došao ovde na kontrolu, čeka već sat vremena pa ako biste mogli da proverite da nije promašio odeljenje, kaže da je ranije krv vadio s one druge strane...

Dok ostali pacijenti čekaju, sestre moraju da prevrću po knjižicama i uputima, kako bi utvrdili za šta "koleginičin" "otac" ima uput. Za ovde je, odahnuše svi, ali ipak... mora da čeka svoj red.

- Idemo mi, moramo da idemo, a ti idi kući pa ćemo te pozvati kad završimo. Jesi li poneo ključ? E dobro, samo ti završi ovde šta treba i pravac kući. I sačekaj nas.

Ode "ćerka". "Otac" je ipak sačekao svoj red. I ode.

Ko li ga je pustio da se onako star i nagluv lomata po čekaonicama... Ko li ga nauči da onako izmišlja i muva i muti... I ko li onu njegovu "ćerku" nauči da laže...

SLUČAJ DRUGI: MOJA MAMA NIJE MOGLA DA DOĐE NA VREME, ONA I PO KUĆI PADA, BRE, OVO JE SRAMOTA ŠTA SE OVDE RADI... A JA ĆU DA SEDNEM UMESTO MAME

Dobro stara, smušena ženica i njen mlad sin,  stoje ispred ordinacije lekara. Sin je nervozan što mora da čeka, "ovo je sramota šta se ovde radi" i "mama nije mogla da dođe, ali ne svojom voljom, ona je bre bolesna i ona i u svojoj kući pada, ne može da ide, sramota šta rade ovde ljudima, kao da je ona htela da dođe, ali nije mogla, bolesna".

Pošto su dobili saglasnost lekara za kontrolu, i pored kašnjenja, sin seda na jedinu slobodnu stolicu, a mama "koja ne može da hoda koliko je bolesna da čak i u svojoj kući pada", staje ispred šaltera. Vraća se da složi ispod stolice torbu punu sušenog cveća, koju je nervozni sin bacio sa stolice na pod, dok on putem mobilnog telefona deli nekome "savete" da svako mora da odgovara za ono što je pogrešio i da "ona koja je pogrešila mora to i da plati kako sledeći put ne bi napravila grešku". Pa odlazi do šaltera odakle se vraća jer je knjižicu spakovala u neku od torbi ispod stolice, dok je sin slao vaspitne medote telefonskim putem.

Posle obavljenog posla na šalteru mama nastavlja da stoji, čekajući svoj red. Njen "vaspitač" završava deljenje uputstava o načinu kažnjavanja onih koji greše i nastavlja da ih deli njoj, koja stoji: mama, šta si tu torbu stavila na stolicu, vidiš da nemam gde da sednem, povišenim tonom koji iritira sve... samo ne mamu. Koja uredno odstojava sve dok nije prozvana.

Možda ove epizode i nisu tema za blog. Možda je i suvišno baviti se nekim sitnim podvalama koje čine neki ljudi oko nas. Možda je nekome i nebitno što izigrava budalu i laže  u želji da ušićari koji minu vremena.

A opet, možda neko sličan pročita, pa se postidi. Pa postane bolji čovek.

ilustracija je s Fejsbuka

Follow by Email