Pismo sestri - (kaže autor, neka me bar sa bloga čuje)


                 Sa licem pacova, sitnih očiju, usta  stisnutih, razvučenih u crtu i nosem koji je nadoknađivao veličinom  prethodno opisano, va sasušena i sa retkom besprekorno  isfeniranom kosom. Mala rastom, nije mi do ramena. Besprekorno obučena, markirana od glave do pete. Kao muškarac se nikad ne bih okrenuo za njom. Moguće da je sada prvi put vidim realno. Trebalo je mnogo ranije. Nisam. A nisam srećan ni sada, što su mi se oči otvorile.




               Sva neurotična, prosu svoj otrov po meni jednim naoko jednostavnim pitanjem. Da ga nije propratio nekakav grč, koji joj je u potpunosti izobličio ionako nelepo i ispijeno lice. Nekakav mučenički, a pobedonosni izraz: „A reci mi, zašto ti nemaš uticaja na svoju decu?“ 

Besramno. Toliko besramno da se zastideh umesto tebe. (neko mora).

                I ja ne izgovaram ništa. A neurotično pitanje se ponavlja sa vriskom i cikom, sad već potpuno pobedonosno. Sa kažiprstom u vazduhu. Svi se okreću prema stolu za kojim sedimo, a ti nastavljaš: “Evo, sada će mi nestane vazduha, počeću da se gušim“. Naravno, od tog obećanja ne bi ništa.Ni od moje reakcije. Niti ustadoh od stola, niti odgovorih, progutah.

               Decu si mi okrenula protiv mene, još dok sam živeo sa njihovom majkom i svojom, i tobom, u srećnom porodičnom okruženju.Nisi žurila sa udajom, zabavljala si se, izgleda najviše tuđim životima. Svoje si materinstvo iživela podižući moju decu, a mojoj je ženi odgovaralo. Sa pedeset se retko rađa, naročito kad ne želiš da rizikuješ hormonskom terapijom. Zapravo ti decu imaš, a da nisi ni nosila ni rađala.

           Nije ti bilo teško. Ja sam radio, vi ste trošili. Vodili ste moju decu i kupovali im potrebno i nepotrebno, novcem koji mi je uvek tražen, i sva priča sa mnom je bila kako njima treba, a da nikad nisu stigli ni sin ni ćerka da traže meni. Ne računam poklone sa puta i slatkiše koje sam po svom nahođenju donosio. Moja kreativnost nije mogla da se ispolji, ja sam samo servisirao ono što mi je naloženo. Deci treba more, završeno, planina, završeno, izleti... podrazumeva se.

             Ako sam rekao sinu da treba da uči, zamerio sam se i njemu i ženi i majci i tetki. Važno je da ja dam da se ispune potrebe, uglavnom markirane. Kad je tačno đavo poneo šalu nisam siguran, ali tvoja firma poče da donosi prihod, pa ti sestro potpuno izgubi kompas. Razvedoh se, a vi se preračunaste da vam se ona više isplatila nego ja.  Nisu joj trebala deca, (a nisu ni htela sa njom) ako me ne može sa njima ucenjivati, te ona ostavi oboje.

             Nisam ni tražio izdržavanje, ali je to odluka suda, a ja sam hranitelj. Nikad ga nije uplatila. Podržale ste je. Meni ste tražile, da mi je jeftinije bilo da ih držim u švajcarskom internatu nego u kući sa vama. I davao sam sve što sam imao. 

Krile ste od mene silne jedinicemoga sina, koje su  mi  prijetelji  pretvorili u prelazne. Da završi srednju. Da ga upišemo na fakultet. Privatni, naravno. Na mojoj plati kredit za kuću, pa dobro uzeh još jedan, da uplatim školarinu. Nađoh se u situaciji, od vas davno isplanirano (uključujući i bivšu), da nekoj ženi ne bih mogao da priuštim ni piće svaki dan. 

Sestro, tako je, žena slična vama me ne bi pogledala. A kada ste utvrdili da postoji takva žena, pitali ste se da ne postoji kakav fond, jer šta će ona sa njim. I danas mislim da je jedina koja me je volela i hrabrila i ulagala.

                 Da se vratimo na moga studenta, koji nikad nije pročitao ni jednu knjigu. Ne šalim se. Samo se pravim lud i ulažem i dalje. Iako su moja deca ceo život imala privatnog nastavnika engleskog i ja uredno plaćao, njemu treba i dodatni engleski. Nije problem. Problem je što prođe prva godina, a on ponovo na prvoj. Prođe druga isto. Ja nemam. Njega niko ne proziva, on ubaci trenerku u ranac, pa na fakultet. Vozim ja ili taksi. Treća godina... menjamo fakultet, nije on za to, evo  sad su otvorili ovaj smer, naravno isti privatni fakultet, smer  koji se sa skripticama koje dobijaju završava kao večernja škola

Trt. Mrzi ga neka profesorica, ali ti ćeš da ga školuješ, ti nećeš da odustaneš od njega. Ja sam loš otac i ja sam odustao od njega. Pođe moj sin u teretanu, naduva mišiće, nemoj sine... ne čuje. Nemoj uzimati  dodatke, ne čuje. Kad priča sa mnom gleda negde u stranu, obećava ne završava, sve u životni staž.

Krenuše i prva pijanstva. Ja protestvujem, kažem da mu neću dozvoliti da uđe u stan takav, ali avaj, skoči stara majka i reče šta:“ja sam gazda u ovoj kući“. Nadglasaste me. Pred njim. Hvala sestro.

                    Odoh na put na nekoliko dana i vratih se nenadano dan ranije, a moj sin. da ne zna tata, otpremljen na logorovanje, na neki festival gde spava pod šatorima, ali mladost je to treba. Hvala sestro.

                  A vreme je da se polaže vožnja, naravno, momak je. Prvi put ništa, pa dobro nije važno nemoj da se demorališeš, drugi put ništa, ajde treći nađoh neku vezu, ne upali. Onda si pred mojim sinom pričala da sam niko i ništa, kad mi je veza takva da nije prošao. Siroče, kako se frustrira. Pa i on poverova da nije to do njega i kad je to već bila završena priča i vozačka u rukama, reče kako on nikom ništa ne duguje i niko za njega ništa učinio nije, jer bi svakako i sam položio iz četvrtog  puta. Tako je sestro, bravo.

                  Odlučih da odem u penziju. Nešto benificiranog, čekanje da mi se kao inženjeru da prilika da napredujem se izjalovi i za šefa mi dođe dojučerašnji kolega iz magacina. Progutah i to. Prvi uslov, zdravo.  Imao sam ja jaku platu, nekakvi silni dodaci, isplatiše mi otpremninu, a ona koju volite ko so u oči mi reče da napravim jedne stepenice u kući  i da idem da umanjim kredit, jer ga neću moći plaćati. Nikad se nisam pokajao, kad sam je poslušao, problem je bio kad nisam. Kad sam mislio da sam dobar otac, dobar sin i dobar brat. Ona na margini, sve je u redu. Nije smešno, jadno je što ste tu decu učili da će neko da im uzme kuću koja je i danas neuseljena, a ja još otplaćujem kredit. Hvala sestro.

             Danima me  majka, kad prođem, kao iz šale udari pesnicom i kaže mome sinu...  ja sam jača od njega. Mislim da je šala.  Sudim po sebi, mada ja takve šale ne pravim. 

Kad je prelilo? 

Valjda kad počeste otvoreno tražiti otpremninu i ja rekoh da je nema. Tu puče grom. Ne odmah. Počeste tih dana praviti planove za neka polovna kola, pa da se poklone dečku, pa da vozi, pa da... Usprotivih se. Rekoh da su takva kola vrlo nepouzdana, ali poče vika i ja ga pozvah u sobu da dovršimo razgovor.
               Ne dadoste. Uskočiste u sobu da ga ja ne ubijem?! Uskoči i majka i ti. Pa se majka okrenu i zalepi mi šamar, pa drugi, pa ...odgurnuh je. Ona pade na pod i prebaci ruku iznad glave dostojno heroina omiljenih joj španskih serija. A tebe spopade vriska „Ubio si mi majku“. Izgleda doduše da tebi i jeste majka. Sve pred očima onog sina, za kojeg se pitaš, što nemam uticaja na njega.

                 Odoh u svoju sobu i počeh da se pakujem. Dobar bi se čovek davno spakovao, ali ja sam bio dobar sin, brat....Kako da objasnim sinu da ja ne dižem ruku na majku.  Pitah ga samo ideš li ti sa mnom. Nije hteo. Vratio sam se kasnije za drugu turu stvari, video ga ispred. Rekao je: “ti si izludio, neće se ovo na dobro završit“ Čije je reči ponovio sestro moja draga.

                    Uđoh u kuću bez sudopere, šporeta , televizora,  frižidera... U kućiubez grejanja. Zima.Voljeni sin i voljeni brat. Nisam znao, koliko je to vezano sa platežnom moći.  

Kuću, u koju je Ona uložila i fizičku snagu da je opere i sredi. Ne ti, sestro.Ti si parama kupovala moju decu. Kad je paučina u peškirima visila sa plafona, zajedno smo čistili. Ja i ona. Znam da je to tebi ispod časti, ti za te prljave poslove platiš nekog. Znam, nekada sam i ja plaćao da vam dođe žena da očisti, a tri žene u kući. Gospođe. 

Treba li da ti kažem kako sam preležao gripu, treba li da ti kažem ko me negovao. Nikoga od vas da me pita kako živim. Ni sina naravno. Trebalo je da vas pitam što napraviste sve to, ali nisam, prešao sam preko svega.   Ona mi je pozajmila pare, da sredimo kuću, koliko toliko da se može izdati.  Vraćao sam po malo, a vi ste pitali koliko dobijam od stanarine.

  Onda vam se učinilo da ja nemam potreba, sabrali ste prihode, ni dugove ni rashode. Ponovo sam imao, zahvaljujući njoj. Spasila vam je tu kuću, i bila prijatelj, ona meni, ne ja njoj.

          Živimo u njenom stanu, u koji nisam uložio ni paru. Voli ona čiste račune .  A ja sam se samo preračunao sa njenim strpljenjem i ljubavlju.  Sve sam vas stavio ispred nje, a ona je posmatrala. 

             Kuća nema stanara.  Ni njene energije da kuća oživi. Imam gde da odem, ako budem morao. Čekala je da me postavi u bolju situaciju nego vi moji najmiliji.   

Zbog nje pišem ovo pismo. Zbog nje odgovaram na bestidno pitanje, valjda sam ti pojasnio, a i sebi,  što nemam uticaja na decu. 

Sve si učinila da me predstaviš kao gubitnika, a gubitnike niko ne voli.  A za tebe, sestro rođena, imam samo jedno pitanje : „Plašiš li se momenta kada  će neko drugi platiti više, pa  ti dobiješ ono  poštovanje koje ja imama sada?“

              I još nešto: ako zbog tebe izgubim i nju, a to je moguće, neka ti ide na dušu.
          Tvoj brat




 ilustracija je s Fejsbuka








Follow by Email