Lakše je upoznati čoveka po njegovom odnosu prema drugima nego prema tebi

Nema tu mnogo mudrosti - čoveka ćete najbolje upoznati posmatrajući ne to kako se odnosi prema vama, jer tada može da bude i pritvoran i lukav i namazan i predobar i rigidan i oštar, da prikrije svoje pravo lice, već po tome kako se ponaša prema drugima.



Radila sam sa osobom koja je mnogo volela da ljudima sa strane mistifikuje svoj posao. I dok se rašećkivala, pila kafe i imala razne prazne hodove dok među nama nije bilo nikoga sa strane ( a u svakoj redakciji praznih hodova mora da bude i oni se popunjavaju ispijanjem kafe i cigaretama, ćaskanjem sa kolegama, gledanjem televizije, igranjem šaha...), kada bi joj došao neki gost, ona je odjednom postajala prezaposlena. I naravno, nezamenljiva. Sve se ticalo baš nje i ona se za sve pitala i ništa nije bilo moguće uraditi bez nje.


Posebno je ta njena "prezauzetost" kulminirala kada bi svratila jedna njena novopečena prijateljica, doktor nauka inače, što je za ovu priču veoma važno.
Jer, dr nauka treba pokazati koliko sam važan šraf! Pošto bi je smestila i objasnila joj da je prezatrpana obavezama i da ima hitan zadatak koji, eto, samo ona može da obavi, ostavila bi je da je čeka, sa sve novinama u ruci... a ona je pravila neke besmislene korake i neke nepotrebne posete nekim drugim službama u firmi, sve u nastojanju da što ubedljivije odglumi svoju naprasnu prezaposlenost. Pa bi se vraćala, zabrinuto zijala u ekran kompjutera, pravila se da nešto piše... a prijateljica dr nauka bi za to vreme čitala novine pa bi proćaskala sa nekim od nas, pa bi razmenila nekoliko rečenica sa njom, ukoliko bi ova naravno imala volje za to... i tako je to trajalo sve dok konačno nije shvatila da je samo igračka u rukama naše "prezauzete" ili se, pak, našao neko dovoljno bolećivog srca da joj to objasni.

Dobro, ti bolećivog srca su već druga priča: uvek bi ih bilo i uvek bi se našao neko od takvih ko bi brže-bolje članove porodica, posebno muževe i žene kolega koji bi nešto "zabrljali" obaveštavao o tome kako stoje stvari. Dešavala su se, kao uostalom i u svakoj firmi, i kod nas  zaljubljivanja, "zabavljanja", švaleracije i ostale prevare, ali mislim da ni jedna jedina ovakva situacija nije prošla bez mešanja dušebrižnika koji su se naslađivali prepričavanjem prevarenim ženama i muževima naših kolega, svih onih detalja kojih smo svi bili svedoci: beskrajnih predugih pogleda, koje u najvećoj zaljubljenosti nisu mogli da skriju, a mnogi se to nisu ni trudili, ukradenih dodira pri mimoilaženju ili susretu, njenih kiflica (samo) na njegovom stolu, njegovog izlaska iz firme pet minuta posle njenog, njegovog udaranja glavom o zid kada bi bio ostavljen... jedino nam nije bilo jasno šta govore "rogonji", kako su ga nazivali, kada ga vide kako ulazi u kancelariju baš onoga sa kim je njegova žena u strasnoj vezi i koju čak nisu ni krili.

No da se vratim na temu: karakter osobe kroz prizmu njenog odnosa prema drugima.

Koliko puta vam se desilo da priču koj već znate vaš kolega, poznanik, rođak ili prijatelj prepričava nekom drugom u sasvim drugoj formi? I to sa elementima naučne fantastike!

Koliko puta je nešto, do maločas crno, postajalo belo?

Koliko puta je NE postajalo DA?

Koliko puta je istina bila laž i obrnuto?

Koliko puta se desilo da vam, na primer, neko sitnicu koj bi uradio za vas na svom poslu, u svojoj firmi, uz pomoć nekog svog poznanstva, predstavljao kao ogroman napor... a onda bi se ispostavilo da je to zaista sitnica i da to isto nekom sasvim nepoznatom ili ne tako bliskom kao što ste mu vi, uradi bez ikakvog zastoja i zatezanja?

To je, zapravo, ta mistifikacija o kojoj govorim.

Pred drugim ljudima, za njega nebitnim, ta i takva osoba ne mora da glumi niti mu je važno da u njegovim očima bude nešto posebno važan. Najčešće im je stalo da njima bliski ljudi, oni sa kojima su svakodnevno u kontaktu, steknu utisak kako su oni, eto, jako važni, kako je to nešto što nam čine jako značajno i naporno i kako to mogu samo oni, kako samo od njih sve zavisi.

A onda se pojavi neko potpuno nepoznat i sva ta njihova gluma, rezervisana samo za vas, pada u vodu.

Sve je moguće, jer tako i treba. Samo vi to niste znali.

Kako jednom davno reče onaj Šekularac što se proslavio šutirajući loptu: džaba ja vozim gliser u Francuskoj, kada nema nikog našeg da me tamo vidi. 

Follow by Email