Драгица Пушоњић, гост блогер- Табакера

"Табакера", прича из рукописа "Јеремичак", збирке кратких прича о распаду СФРЈ, коју Драгица Пушоњић, мој данашњи гост на блогу приводи крају.

Драгица (Богдан) Пушоњић је по образовању правник, по занимању новинар- писала је за водеће медије у земљи и региону. Пише поезију и прозу, а прва песма јој је објављена када је имала седам година.

ТАБАКЕРА

Пахуље су стварале густу и прозирну завесу, али су се топиле при додиру са тлом.

По ободима града одавно нема сметова и снега целца. Оно што је остало од градске зиме надјачала је увозна со коју људи и машине неуморно бацају по асфалтираној потреби човека за природом.

„Нећу више да мислим о томе“, одлучио је Вук Милојевић.

Застао је и, наједном непоколебљив, ухватио зачеље реда код трафике на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра. Има неке симболике у пресеку ових улица, помислио је.

Она прва, која из центра града усмерава ка калемегданском погледу на ушће Саве у Дунав и Велико ратно острво, од 1872. године носи назив по припаднику касније угашене владарске династије Обреновић, која је дала првог нововековног српског краља. У исто време, улица која повезује обале тих двеју река мењала је име више пута и тренутно поново велича првог краља у династији Карађорђевић. Ко још размишља о гашењу породичних лоза које нису записане у домаћој или историји света и због чега кроз векове не трају све оне које негују пристојност, образовање, знање, непоткупљивост, спремност и оспособљеност да се бори за идеју, стане уз пријатеља, човека уопште?

Вук је пазарио и продужио кораком по коме би се дало наслутити да би радије постао она фонтана код Платоа, између Филозофског факултета и Српске академије наука и уметности, него што би стигао тамо куда јесте наумио.


Упркос видном пољу достојном снајперисте, овај пут није запазио буљуке малих и великих људи у којима се рађају звезде при погледу на хрпе светлећих вештачких пахуља и лампиона. Престоница их је добила у оквиру хуманитарне помоћи из Грчке, након демократског бомбардовања и потоњег демократског рушења власти која је, наравно, била демократски изабрана, мада је и она никла рушећи претходну, разуме се демократску власт, наследницу такође демократске власти и тако уназад,  у недоглед. Каква год да је, власт не може да буде власт уколико о самој себи нема лепо мишљење.

 „Могао бих можда о томе да заподенем причу“, ломио се Вук.

Нешто касније је код Арсенија Станића, из искрзаних и распарених керамичких шоља за чај, испијао воду чесмовачу, са карактеристичним белилом хлора, и јаку турску кафу. Њима није било спорно да је турска, као таква позната им је од малена. Колико јуче, међутим, питање патриотизма и просвећености духа постало је преименовање тог мирисног и јефтиног напитка у „српску“, „домаћу“, „кувану“, „црну“, било како само да не угрожава православље. Без имало зазора, школовани и приучени конобари почели су да преваспитавају госте и на виђенијим местима. Вихор сваковрсних промена помео је златно угоститељско правило по коме је гост у праву и онда када није. Као глас и одјек, у турским летовалиштима за клијентелу са плићим џеповима осванули су плакати: „Браћо Срби, у Србији пијете турску кафу, а код нас српску!“

И о лаким темама, као тога дана о кафи, Вук и Арсеније су говорили најотвореније што им је дато. На мање од тога ни један не би пристао у свету са толико маски, осмеха и подсмеха, тајновања онога што човек заиста мисли и осећа, говорења онога што му обезбеђује социјану исправност, прихваћеност, просперитетност, одсуство самовања и вероватно успешност бега од себе стварног. Виђали су се повремено и увек, а то се подразумевало, код Арсенија. Време између њихових  сусрета бивало је, по обостраном осећају, на неки начин заустављено. Заједничко време. Као да је, одувек заробљено, и оно свикло да је сужањ који од свега памти само песму галиота.

У најподеснијем од свих тренутака, прикривајући и стрепњу и наду, извукавши спонтаност из буџака у ког је муњевито клиснула, Вук је казао: „Ово је за тебе“.

Пруживши преко стола металну табакеру са цигаретама, био је потпуно сигуран да јефтинија не постоји. Управо такву је хтео, тражио и задовољно открио у оној трафици.

Знали су се од времена када је Вук клинкама задизао сукњице, а оне се смејуљећи љутиле или увређено беснеле. Од тада се на њих двојицу излило много небесне воде. Ни један нанос није их зближио ни удаљио од онога што су изградили у дечачким данима, упркос томе што Арсеније нипошто није имао времена за друштва из школе или краја. На звук сваког последњег школског звона, као да му је у патикама уграђен мотор, грабио је ка кући из које није излазио све до десетак минута уочи почетка првог сутрашње часа.

Живео је са оцем. Знало се, мада нико није имао појма како, а није помињано ни у одсуству Арсенија, да га је мајка оставила када је био петогодишњак. Отишла је у Кикинду и неговала своју мајку, за којом, иако је била у дубокој старости, главу није окретало ни једно од њених још шесторо деце. Некако се подразумевало као природно то да се Арсенију мајка ни једном није јавила, послала писмо или разгледницу, а камоли дошла да га види. Ову тему нису отварали никада, па ни тог поподнева.

Опушци неких цигарета, баздећи на крџу, расли су у пепељари брже од гомиле у пешчаном сату. Арсеније је пушио сласно и неумерено. Пуштао је дим да продире до и последњег атома, уз ужитак, готово занос јер му прождире још једну мрву кисеоника. По кажипрсту и средњем прсту десне руке увелико се распростирало жутило већ од завршетка Средње саобраћајне школе и поласка на студије. Има неколико година, ипак, од
како се Вук свикао на кашаљ као градивни део Арсенијевог говора. Закашљавао би се толико да је морао правити станке, а на послетку само би одмахнуо руком. Као да би рекао да је и њему самоме дојадило.

Управо после  једног од тих одмахивања, чинило се да се оној танкој металној табакери није излазило из топле Вукове шаке којом ју је спустио испред Арсенија. Кроз собу је попут јеке минуо тихи звук спајања кутијице и стола. У нераспакованој тишини срели су им се погледи.

Зашли су у разговор без речи.

Арсеније подуго живи сам. Кухињу једнособног стана претворио је у собу коју, од прошле јесени, издаје кошчатом и повученом студенту пољопривреде из Врања. У њој су већ били поникли један лекар опште праксе и двојица историчара. Ова стамбена минијатура, неколико десетина евра месечно које добија од постанара и очев гроб на Новом гробљу у Рузвелтовој улици, то је сав Арсенијев иметак.

Са пословицом „колико пара толико музике“ сродио се до те мере да је тек трећег лета после смрти оца, успут, као да помиње кишу у Енглеској, казао Вуку да се од када нема очеве пензије храни два пута дневно.

„Први пут једем око поноћи, други пут око поднева и, да видиш, Вуче, испоставило се да је тај ритам најбољи за организам“, додао је тада Арсеније.

У то опетовање се уклопило и његово тело. Одавно је престао да се оглашава бесмислени оркестар гладног стомака. Чему бука када је власник тог истог стомака начисто глув за њу.

Вук је издржавао нетремичан Арсенијев поглед који ни на мах није био усмерен на табакеру. Довољно је њено присуство у видном пољу. У тих неколико секунди неуништиве тишине протутњали су дани, године, живот сав, опричане муке и још више онај осећај који је био изнад свих људима доступних речи.

Могао би се Вук заклети и пред Богом и пред народом да је и сада чуо Арсенија, сталоженог и измиреног, као онда, неколико дана после смрти оца: „Коме ја требам овакав? Имам четрдесет и три године, немам дана радног стажа, немам завршен факултет. Млад сам за пензију и стар за будућност“. 

Истина је да Арсеније није социјални паразит какви јесу они коцкасти момци окићени карикама од злата, попут давнашњих миражџика са нискама дуката на прсима, и речником чија је сама квинтесенција „Знаш, тебра, кева да ми рикне, има да му отворим прозор на плућима!“ А није он ни обезвољено човеково младунче које на јаслама родитеља ниже деценије испразног постојања, сведеног на дневно спавање и ноћно лебдење јер нигде нема црвеног тепиха до лаког посла плаћеног толико да омогућава
живот без икаквих обавеза, које су товар тежи од свих. Арсеније Станић је радио од малена, само што у друштву не постоји представа о постојању таквог рада. Самим тим изостаје вредновање било кога, па и ударника какав је он.

Од када је мајка отишла, а тога се не сећа мада је итеколико покушавао да допре баш до те слике и провери да ли га је макар помиловала и пољубила, сви кућни послови су пали на њега. Кување, прање посуђа, веша и постељине, пеглање, чишћење и брига о оцу су му већ као петогодишњаку постали обавезни састав у извођењу животних пируета.

Помагале су комшинице Наталија, Милица, Снежана и највише Олга, њихови мужеви и понекада деца. Није имао ближу родбину од комшилука. По чувењу, из очевих прича, знао је за своје сроднике. Људски је, објашњавао му је отац, и то да су неки људи рођаци све док некоме не затребају суштински. На нама је да их разумемо и да не споримо њихово право да такви постоје. Замерање не доноси вајду ни једној страни, али наноси озбиљну штету ономе који осуђује. Човек постаје роб сопственог замерања.

Колико год није био сам у свему, пристизањем сваке године Арсеније је све више бивао сам против живота. Комшилук се није предао. Напротив. Али, Арсеније је временом, васпитаном и одлучном лакоћом, отказивао једну по једну помоћ, да би на послетку, негде после окончаног петог разреда основне школе, преузео на себе обављање готово свих послова изузев оних везаних за зимницу. За њу се оспособио и открио њене тајне након три, четири године.

  Арсеније је пружио руку ка табакери не одвајајући поглед од Вуковог. Једнако нежно и пажљиво као што је, у веома ретким часовима очајања, брисао са очевог лица сузе које су куљале силином какву може да створи само сушта немоћ. Момчило, Арсенијев отац, умео је да понекада прича о животу у Краљевини Југославији и против каквих је неправди морао да подигне глас. Био је потомак хероја из првог светског рата, Танасија. Кроз кућу Станића на Дорћолу различитим поводима пролазили су многи људи отвореног ума тако да је природно било то да се  Момчило у младим годинама увелико питао шта су правда и кривда, чиме су повезане, како се преплићу, да ли је могуће њихово срастање, како се једно претвара у друго и да ли је увек могућ обратан процес када правда добије лице кривде. На концу је окренуо леђа виолини и сликарству, његовим непролазним љубавима, завршио студије права и отишао у судије да помаже правди притиснутој кривдама. Тек тада је сагледао колико кривде може бити обучено у правду државним печатима. И управо у тој спознаји налазио се Момчилов унутрашњи perpetuum mobile за истрајно сустизање правде, пре свега због људи који осим ње ништа више не могу да имају.

За свакога, па и за сина, Момчило је увек био заокружено затворен не само кад је реч о томе како је, на самом почетку другог светског рата, допао у немачко заробљеништво. Неко би просуо Нијагарине водопаде речи, дочим се Момчило држао крокија као да ван њега не постоје ни сећања, ни осећања. По окончању априлског рата,  његова посада је из неког славонског шумарка уништила седамнаест немачких тенкова и
тада, ето, граната му је однела целу леву руку. Тако контузован био је одмах заробљен и предат немачкој војсци безмало као ратни трофеј, а онда спроведен у најстарији нацистички логор Дахау. Године које су му отете у том злогласишту и злехудишту сажео је у чињеницу да тамо јесте био. Арсеније је знао још и да је његов отац једном покушао да побегне из заточеништва, али га је сустигао пас и раздерао му унутрашњу подлактицу десне руке. Од тада једину руку није могао да помери за више од десетак степени.

Слободу су му донели савезници, а укућане и кућу изгубио је, још не знајући за то, под тепихом бомби којим су се исти савезници обрушили на Београд 18. маја 1944. године.

После Момчилове смрти Арсеније је све ређе спомињао оца. Једном је Вуку испричао да је у шестом разреду, по повратку из школе, сазнао да су добили стан. Као предратни комуниста, првоборац и логораш, ратни војни инвалид и школовани судија у мноштву на курсевима приучених колега, Момчило је у Титовој Југославији могао да бира и квадратуру и структуру стана, па и део града у коме жели да живи.

„Теби и мени, сине, довољан је једнособан“, казао је Арсенију, а овај је вест
примио климоглавом одобравања и наставио да поставља кухињски сто не би ли нахранио оца, па себе.

Момчило је јео увек мало, као да су му осећај ситости доносили стид и кривица због свих ускраћивања која су се, без икаквг детињег доприноса, обрушила на Арсенија.

Није успевао сина да наговори да изађе из куће ни када је био мањи. Када је поодрастао, Арсеније је пресецао и симптом очеве намере да проговори о томе. Како би отац попио гутљај воде да ожедни? Скинуо пуловер ако му је топло?  Човек се не бави питањима на која је одговор познат и следи датост да би пред самим собом могао да остане човек.

  О последњој години Момчиловог живота Арсеније је говорио више погледом и изразoм лица него ли речима. Рак коже лица је натенане дубио страхотан кратер, па је последњи издах био можда и истинско ослобођење Момчилово. Тек тада су се на његовом лицу могле видети нека врста опуштености и мирноће, које су збуниле Арсенија. За Момчила је живот био решење, смрт то свакако није била.

„Хвала што ниси дао својој деци да ми је поклоне“, казао је Арсеније, враћајући табакеру.

Вук је узе без оклевања и икаквих осећања. Врати је у џеп.

  Одлазећи, Вук Милојевић је наишао на велики, челични, сиви контејнер за смеће.

Машио се за онај џеп. Недуго затим зачуо се удар метала о метал. Можда ће табакера иструлити на винчанској депонији, можда ће је наћи неки од новопечених градских рудара за транзиционе контејнере, није важно. Битно је да се реши физичког подсетника на покушај да пријатељу улепша празнике и некаквом ситницом. На целом овом свету више не постоји толико ситна ситница која Арсенију не би била терет обавезујућег поклона, дара на који он може да узврати макар приближно.

Готово у истом тренутку, огласило се и звоно на вратима Арсенија Станића.

Отворио је и видео непознату жену. Била је нешто виша од њега и обична у свему.

Посматрала га је крупним очима боје лешника. Срце  је почело да му куца све брже, губио је дах, као да га је почела да обузима лака несвестица, нека омамљеност у услед које се губи свака мисао.

Били су то иста боја и исти облик очију, било је ту нешто и од погледа који је остао заробљен у Арсенијевом детињству. Поглед кога је толике године неуспешно покушавао да се сети постајао је буктињасто  жив, а онда је добио снагу попут праска грома на врху планине који ударом и одјецима заглушује све, па и тихо изговорене речи још младе жене:

„Брате… Брате мој.“




фотографија табакере је одавде