Kupovina master i diplomskih radova- plati pa sedni i plači

                  
           

          -Ne postoji nikakva garancija da će plaćeni rad biti prihvaćen, može da postoji samo reč i naručilac nema drugi izbor osim da veruje "izvođaču radova"

        -Ukoliko profesor ima zamerke na rad, moguće su popravke, ali po istoj ceni samo u domenu naručenog

           -Oko  90% radova napisanih za privatne fakultete niko i ne čita i  budu u istom danu ocenjeni sa "Odlično kolega, rad je super" pa se mi koji studentima pišemo radove i ne trudimo mnogo

             -Zbog toga što ih najčešće niko ne čita, cene radova za privatne fakultete su nerealno niske i iznose stotinak evra, dok za državne fakultete staju deset puta više



     Da se najpre ogradim od eventualnih, a očekivanih komentara vezanih za osudu kupovine i prodaje seminarskih, diplomskih, master i doktorskih radova, koja je poslednjih godina postala  uobičajena u ovoj  zemlji: ne opravdavam ni sama ovu pojavu niti mi je ikada bilo ko uradio bilo šta što je bila moja obaveza.

        Ovaj tekst je nastavak priče o kupovini master i ostalih radova, koja je počela objavljivanjem FB statusa  o tome da je rad koji je osoba B naplatila 150 e osobi A odbijen od strane profesora kao plagijat i to već posle čitanja početnih stranica. Burna diskusija s neprikidnim nizom kritika ispod ovog statusa pokazala je da niko nema opravdanja za ovu pojavu, uz naglašeno ogorčenje i često ponavljanu konstataciju, ne pitanje- kud ide ovo društvo. Jedni su optuživali samo naručioca rada, drugi i "izvođača", i jedino su se u tome  razlikovali komentari učesnika diskusije. 

        U svakom slučaju, tema je vrlo aktuelna i zasluživala je dodatnu razradu. Pošto sam je ubedila u to da nemam nameru da je ucenjujem i da njeno ime neću objaviti, osoba B je pristala da odgovori na nekoliko mojih pitanja i te odgovore dostavljam u celini: 



        "svi znaju da ovo nije regularan "posao""



        Kakav je Vaš odnos prema klijentima za koje pišete radove?Dajete li garanciju originalnosti i podrazumevajućeg kvaliteta za pozitivnu ocenu?

      Kada postavite takvo pitanje, deluje kao da pričamo o nekom regularnom poslu za koji se izdaje fiskalni račun, pa "klijent" može da uloži reklamaciju ukoliko je nezadovoljan. Živimo u čudnom društvu i u državi koja ne samo da žmuri na takve stvari, nego ih i "podstiče". Ja ovaj "posao" radim dosta godina unazad i ljudi sami mene zovu jer im treba pomoć. Naravno da ne može da postoji garancija kvaliteta nikakva, samo može da postoji reč. A ljudi mene i dalje zovu i sigurno iz jasnog razloga- imam preko 400 uradjenih radova, od seminarskih do mastera. Preporuka je jedina stvar zahvaljujući kojoj ja i dalje radim, jer student kome sam ja uradila rad će to preneti i preporučiti najmanje trojici svojih kolega. I to je jedina garancija kvaliteta. Ukoliko me neko nov zovne, jedino što može je da mi veruje, jer jednostavno nema izbor. Ili želi rad ili ne. I to je to. Iz tog razloga, za razliku od ostalih koji se bavi sličnim poslom (namerno kažem sličnim, ne istim) i koji se kriju iza fantomskih sajtova, ja nemam problem da se sa svakim studentom lično vidim i dogovorim šta treba.




       U slučaju da rad ne dobije prelaznu ocenu, što biva potkrepljeno i izjavom mentora, da li je praksa da rad uradite ponovo ili se ponašate drugačije?

     Ukoliko pofesor ima nekih zamerki na rad, uvek izvršim izmene koje su potrebne, sve dok rad ne bude odobren. Postupak koji bi svaki student prošao i da sam piše rad. Naravno, govorim o izmenama na tekst koji je po dogovorenom konceptu i koji sam ja radila. Ukoliko je potrebno nešto dodatno, a često profesori imaju takve zahteve kad im nešto padne na pamet usput, to se naknadno dogovara sa studentom. Da se ponašam drugačije i da moji radovi ostaju neodbranjeni, pitam ja vas, da li bi studenti preporučivali mene dalje svojim kolegama?

        U konkretnom slučaju koji je povod mog teksta, profesorka je svoju tvrdnju da je reč o plagijatu potkrepila i linkovima do tekstova iz kojih su prepisani delovi. Imate li objašnjenje ili komentar na to?

        Moram reći da pišem ovo pre nego što mi se devojka kojoj sam radila taj rad javila i prosledila konkretne zamerke. Još ne znam o čemu se radi. Svakako, šta god da je u pitanju, sve se da izmeniti. 

         Zašto se do sada niste obratili osobi koji ste prodali plagijat i zanima me kako ćete konkretan problem rešiti.

         Moja privatna situacija je uslovila odlazak u inostranstvo, zbog čega sam bila nedostupna jedno vreme. Ne smatram to problemom, ali mogu da razumem da je to shvaćeno kao da neću da se javim. Kao i svi radovi pre toga i ovaj sporan može biti ispravljen.

"     "kakav je moral zemlje koja je to dozvolila"

      Šta mislite o pitanju morala u slučaju pre-prodaje radova, od diplomskih do doktorskih, s jedne strane naručioca i autora s druge strane?

         Ovo je sad jedna zaista duboka tema. Kakvo je pitanje morala pacijenta koji da sto evra lekaru ili lekara koji uzme tih sto evra ili kompletne zemlje koja je to "dozvolila"? Ili stotine drugih sličnih situacija. Sistem školstva kod nas je takav da je pisanje radova totalno na margini. Ne mogu, a da ne pomenem, da postoje značajne razlike između fakulteta. Ekonomski fakultet u Beogradu je jedini koji ima Ephorus, softver za proveravanje plagijata i pisanje radova za taj fakultet je nešto sasvim drugačije od ostalih fakulteta. Pritom naglašavam, izuzetno retko, na granici statističke greške, imam studente sa tog fakulteta koji mi se jave za izradu radova. Ne moram imenovati, ali 90% svih ostalih fakulteta, naročito privatnih, ne čitaju radove, podvlačim NE ČITAJU. 90% radova koje napišem za privatne fakultete, bude u istom danu ocenjeno sa "Odlično kolega, rad je super". Ovde ne govorim o kvalitetu mog pisanja, da se razumemo, nego o sistemu fakulteta koji se svodi da forma bude zadovoljena i gde profesore ne interesuje da čitaju desetine studentskih radova dnevno. Bitno je samo da forma bude ispoštovana. Takva situacija na fakultetima je dovela do toga da ljudi traže nekoga ko će im napisati rad, jer zašto bi se oni trudili kada to svakako neće niko čitati. A opet, ista ta situacija je dovela da mi koji studentima pišemo radove, se i ne trudimo mnogo, da ne kažem previše, jer će retko koji rad biti pročitan i proveren. 

      Navešću primer sa jednog privatnog fakulteta. Radila sam pristupni rad za doktorske studije, podvlačim DOKTORSKE studije. Kada sam prosledila rad devojci, ona ga je prosledila trojici svojih mentora. U roku od pola sata, sva trojica su odgovorila sa "odlično koleginice, rad je super, imate 10 na ovome". Pritom rad ima 40-ak strana. Pa mi sada Vi recite da li je fizički izvodljivo da su profesori pročitali i proverili rad za to vreme? Ponovo ističem da je rad za doktorske studije.Šta da pričamo onda o čitanju i proveravanju radova za osnovne studije? Iz tih razloga su i cene pisanja radova za privatne fakultete nerealno male. Niko neće dati hiljadu evra za master rad, kad će uvek imati neko ko će za stotinak evra to uraditi, jer ga, ponavljam, 90% niko neće pročitati. Naglašavam za privatne fakultete, jer za državni fakultet cena svakako nije ispod hiljadu evra. Onih 10% koji čitaju radove i provere ih eventualno, valjda imaju u sebi još onu dozu pravog iskonskog školovanja, etike i morala, da ne mogu da puste bilo šta. Ali opet, te zamerke su neznatne i daju se izmeniti svakako bez problema. Ovim ne želim da bacim ljagu na profesore, da se razumemo, već na kompletan sistem države koja je to dozvolila i koja i iste te profesore na privatnim fakultetima stavlja u takvu poziciju, da ni oni, manje više, nemaju izbora.

         Da se Vama desilo ovako nešto, kako biste se osećali?

         Ukoliko mislite na situaciju vraćenog rada, razumljivo mi je. Samo ponavljam, sve se da izmeniti.
      
        "da se dete ne muči"

         Da li biste dodali nešto što Vas nisam pitala?

      Verovatno bi Vam bilo zanimljivo da Vam ispičam stotine anegdota iz ovih sedam-osam godina koliko ovo radim, od studentskih, do profosorskih i sistemskih. Ali to svakako i nije sada tema. Dok sistem države bude bio ovakav i marginalizovao prave naučno-istraživačke radove, dotle će biti studenata koji će tražiti da im neko drugi to uradi i ljudi kao ja koji će to svoje znanje naplaćivati. Prost sistem ponude i potražnje.  A na sudentima je dotle da nadju nekog najboljeg ko će im to uraditi. 

        Od svih studenata koji mi se javljaju, 30% me zovu njihovi roditelji, da učine svom detetu da se ne muči, lično se nalaze sa mnom i oni mi donose ili uplaćuju novac.

        Profesor jednog fakulteta koji zna da radim studentima radove je davao moj broj "studentima koji pojma nemaju i za koje nema vremena da ih vraća sto puta da ispravljaju rad" da im "uradi neko ko zna i da ne gube vreme ni on ni oni". Toliko o sistemu!

        Pitanje je ko tu uopšte čini neko "krivično" delo- ja ili taj student. Nisam ja izašla na ispit sa tudjom ličnom kartom. Ovo je kao privatni čas iz matematike. Ja sam nešto uradila, taj neko je to naučio i odbranio. Ko će da kuca tekst, da li ja ili studentova sestra dok joj on diktira, mislim da nije definisano ni jednim zakonom. 

            *** 
         Iskreno se nadam da će sve što smo iz ovih odgovora saznali, mi neobavešteni, dopreti i do nekih novih diplomaca, potencijalnih mastera i doktora nauka i doprineti da oni koji se dvoume između "uraditi sam i platiti drugome da to uradi"  izaberu jedinu ispravnu opciju. I neka je to gotovo normalna pojava trenutno i neka je tako lakše i brže i neka postoji još onoliko razloga pred kojima prevagnjuje potreba da se "dete ne muči", na duge staze princip "u se" je jedini prihvatljiv. 

          Pratiću, svakako, razvoj odnosa koji je povod ovog pisanja. Ne samo zato što smatram da i u nečasnim rabotama mora da funkcioniše princip časti i da nije fer da samo osoba A snosi posledice jednog "poslovnog odnosa" u kojem druga strana, iz njoj poznatih razloga koji se svode na uverenje da "to ionako niko ne čita" posao za koji je plaćena nije uradila kako treba. I ne samo zbog očitog interesovanja za ovu temu i za njen epilog. 

         Najpre i najviše zbog toga što, mimo svih svojih principa (priznajem, bili su i više nego rigidni), i sama iznenađena, prepoznajem u sebi blagu dozu bolećivosti prema mladim generacijama vaspitavanim na preovlađujućim modelima svega onoga što je pre samo dve-tri decenije bilo za stid, sram i javnu osudu. U zemlji koja nalazi opravdanja za kupljenje diplome onih koji bi morali da ih steknu bez trunke mrlje, u kojoj započeti procesi profesorima koji naplaćuju ispite ostaju nedovršeni, u kojoj učiteljica svoje prvake prvog dana u školi prvo pita "čime se bave tvoji mama i tata", u kojoj profesori nagrađuju peticama domaće zadatke koje su pisali mama, ujak ili komšinica, u kojoj više ni lekarske diplome nisu besprekorno čiste, u kojoj razred padaju samo oni sa po jednom jedinicom a prolaze oni koji ih preko godine imaju bar desetak, u kojoj sveštenici svojim ponašanjem degradiraju i Boga i veru a sudovi ih amnestiraju za svetogrđe najgore vrste, u zemlji koja se rastače između istoka i zapada po principu "samo nek tuđin bude vlasnik"- ovakva rabota je, bojim se, samo logičan sled stvari.




*        ilustracija je odavde


Follow by Email