Moji "radni dani" na Fejsbuku


Dangubite li i vi na Fejsbuku?

Šta god da radim, pišem,čitam, heklam ili kuvam, a ponekad i dok čistim, pričam telefonom... sanjam, maštam, presabiram se... vozim se... ja zavirim u Fb. Doduše, u poslednje vreme češće gvirnem u Pinterest, al čim prođu ova  crvena slova ima da se posvetim realizaciji onih divnih ideja koje sam otud pokupila u spakovala u foldere: ručni rad, torbe, slikanje, uređenje stana... 

Kod mene to tako ide- prvo su me jedva ubedili da počnem da koritim mobilni telefon, pa ga sad ne ispuštam iz ruku; onda sam otvorila Fb profil pa sam godinama ulazila jednom u dva meseca, pa sam samo ćutala pa sakupljala ljubičantsvene sličice, pa pisala recepte... pa objavljivala linkove do tekstova na blogovima i slično... a sad sam "otkrila" status kao kraću formu izražavanja, a opet dužu od one na Tviteru gde nikako da se primim zbog ograničavajućih uslova definisanog broja karaktera. Na Pinterest sam ušla da bih se registrovala i bežala od njega ko đavo od krsta kad sam videla svu fantastičnost njegovih sadržaja, ali ipak poklekoh. No, na to sam vam se već požalila.




Pade mi na pamet ideja da pokažem kako protiče radni dan nekoga ko nedozvoljivo dugo i još nedozvoljivije često boravi na FB (ako se broji u olakšavajuće okolnosti- radi na tome da sve to smanji). Doduše, sve to uz opravdanje da je ionako usput. Kad sam već tu i kad već nešto raduckam.

 U to ime sam iskopirala najupečatljivije statuse iz poslednjih nedelju dana (kud bih sve, niko ni ovo neće isčitati do kraja- kad ja ne poštujem ni  preporuke o dva statusa dnevno nego po običaju preterujem).

No, pre toga da se pohvalim, kažu da imam(O) i čime. Ima nas na novaenergija.net. Nisam izdobijala ovoliko čestitiki još od onomad, kad mi je izašla knjiga. Kažu... dobro, znate već šta mogu u povodu te činjenice dobronamernici da kažu.




A sad statusi (moja mala mudrovanja):


Svi volimo mir u svetu. I rado pričamo o njemu. O tome kako bi bilo kad bi bilo... da nema rata, gladi, ugnjetavanja, mržnje, zavisti, eksploatacije države nad državom, agresije, nepravde... Mnogo lepo bi bilo. Planeta bi bila divno mesto za život. I svi bi bili srećni, zadovoljni siti, odeveni, zaposleni, obezbeđeni.
Tako to biva kad se vodi politika na globalnom planu.

Na ličnom je malo teže.

Teško nam je da nazovemo komšiji dobardan, da sklonimo kantu za smeće malo dalje od ulaza u njegovu kuću, da namestimo streju tako da voda ne odlazi u njegovo dvorište... da poguramo nečija kola kad se zaglave u snegu ili se pokvare pred semaforom, da ne trubimo ako su ga brige zanele pa nije dve sekunde pre zelenog na semaforu startovao motor,.. da ponesemo bar jednu torbu komšinici kojoj su ruke pune tereta, da ustupimo red nekome ko je ljubazno zamolio (one koji ne znaju ili neće da ljubazno zamole ne treba ni primećivati), da kažemo prodavačici dobardan, hvala i doviđenja, da sami spakujemo svoje kupljeno u megamarketu a ne da čekamo da to kasirica uradi, da sa strankama razgovaramo kako je red a ne osorno i nadmeno i drsko, da ustupimo mesto u prevozu starijima, bolesnima, majkama sa malom decom, da majka s malim detetom stavi to dete na krilo kada vidi da je gužva a ne da se pravi i blesavom i ćoravom dok starci i bolesni pored njih stoje, da naučimo dete da se u društvu deli sve, pa i čokolada (a ako se ne deli onda se u društvu i ne jede), da se na Fb starim tetama ne obaraćamo sa "šta ima" i "je l' voliš mlađe" i da im ne dosađujemo smajlijima i istim pitanjima sve dok nas ne blokiraju... da na Fb ne budemo uvek antiprotivni i da ne pljujemo sve i svakoga od ponoći do sledeće ponoći, da i nekome kome se omakla neka glupost oprostimo jer je možda imao loš dan... da smeće bacimo u kontejner a ne pored njega, da ponesemo kesicu za... kad povedemo psa u šetnju, da ne pravimo spletke kolegi na poslu, da uzmemo u zaštitu kolegu koga maltretiraju na poslu, da odbranimo klinca koga na naše oči maltretiraju drugari, da prijateljima u lice kažemo da se ne slažemo s tim što maltretiraju staru majku ili oca, da obiđemo napuštenog i od dece i od boga zaboravljenog suseda, da zaštitimo komšinicu koju maltretira muž, da izdvojimo neki dinar za nekoga ko nema, da istolerišemo galamu iz tuđeg stana gde je inače uvek tišina, da stare stvari i hleb od juče umesto u kontejner stavimo pored, da... uradimo svakoga dana nešto lepo, nešto što će nekome izazvati osmeh... ili da bar ni jednog dana ne uradimo ništa što će nekome izazvati suzu ili tugu.


***

Sećate se kad su se neki dosetili kako da maznu pare od opštine zbog navodnog ujeda psa lutalice pa su iskuvanim čeljustima od psa sami sebi nanosili "rane junačke"?


Mislim da je samo pitanje dana kada će neki početi da se samopovređuju "samopadanjem" ispred dvorišta onih koji nisu očistili sneg i led. Razmislite o tome, vi koji imate trotoare ispred kuća i zgrada.

Meni je, doduše, ograda do ulice jako dugačka, ali mi nemamo trotoare. Eto i neke vajde od toga kad vam urbanist projektuju ulicu mimo svake logike.
A komunalci nam ulicu očiste jednom godišnje. Ili ređe.

***




Kada su nam jednom davno, još smo iz komunizma prelazili u socijalizam, menjali urednika novina samo zato što nije htela da se "učlani", pa su pronašli naslov koji im nije bilo po volji, kao formalni razlog za smenu, predlagala sam da se pobunimo. Smatrala sam da je 100 ljudi, među kojima bar 40 novinara, nekakava snga koja ima nekakvu moć. Koleginica mi je skrušeno rekla- otkud ti ta ideja, pa 2000 novinara i ostalih je iz RTS-a izbačeno, a da niko nije podigao glas.


I postavili su nam urednika. Čoveka bez imena, stava i sopstvenog mišljenja.
Posle je svaka vlast, svaka stranka kojoj smo "pripali" po nekakvoj raspodeli vlasti i moći zarađenoj na izborima, postavljala svoje ljude za urednike i direktore. Ostalo je zabeleženo da je jedan znao jedino da potpisuje kafanske račune i lažne naloge za službena putovanja. Neki se nisu mešali u sopstveni posao, ič. Drugi su obezbeđivali privilegije samo svojim partijskim drugovima.Retko ko je radio svoj posao po pravdi i po božjim zakonima.


Tako sam i prestala da se isčuđujem.


Kolko da znate, ako se već i sami niste uverili u to- novinari su ljudi isti kao i svi ostali. Imaju vrline, mane, slabosti, greške, grehe,želje, snove, planove, kajanja... isto kao i svi ostali ljudi. Neki su časni, potpuno, manje ili više, drugi su grešni, potpuno, manje ili više, jedni su zavidni, drugi su Ljudi, treći su zli... neki su duša od čoveka, neki bi i sopstvenu majku prodali zarad dva minuta slave, kamoli kolegu iz iste redakcije ili iz branše. Neki su obrazovani, nekima je dva kruga oko škole dovoljno da izigravaju novinara. Neki rade u novinama, na radiju, TV, a neki u žutoj štampi. Neki se ulizuju samo jednoj vlasti i pljuju na sve ostale, pre i posle, drugi se ulizuju svakoj vlasti i traju i zamazuju vam oči jer mislite da su mnogo dobri čim opstaju i dobri su svima. Neki pre podne na nekoj funkciji izigravaju branitelja novinarskog staleža, a popodne maltretiraju zaposlene u sopstvenoj firmi, neki brane jedan stav pola godine a sasvim suprotan sledećih šest meseci, neki se čvrsto drže svog stava dok ne dokažu da su u pravu ili ih ne izbace s posla, ne smene ili im smanje platu...
Neki imaju cenu, neki se cenjkaju svaki put, a neki je nemaju nikada. Neki se prodaju, povremeno ili oduvek, neki nisu na prodaju, nikada ili ponekad.


***


"Razvedena sam već 15 godina i od tada mi se udvaraju samo neki stambeno neobezbeđeni.Još i ja da ih izdržavam! A ovamo, žene sponzoruše" - žali mi se maločas prijateljica. Mislim, ona ima gde da živi i ima mesta i za njega, al' bar da on ima vikendicu... pa makar i na moru. емотикон wink
Neće ni ona mušku sponzorušu.


***


Neka Srpkinja iz Amerike dovodi 30-ogodišnjeg sina koji nosi prezime drugog čoveka, kako bi ga upoznala sa čovekom koga označava za njegovog oca. Taj čovek izbegava ne samo susret već i svaki razgovor na tu temu, oni što izigravaju novinare u sačekušama na aerodromima i po sokacima prate iz minuta u minut razvoj sutuacije, pune žute novinske stupce i troše žute tv minute, mama najavljuje konferenciju za štampu... a pola nacije se diglo do popljuje do juče jednog od najomiljenijih pevača.


Znate li šta je najzanimljivije, osim sveopšteg pritiska javnosti na čoveka da prizna dete za koje bez ikakvih dokaza, osim poljubaca na fotografijama njegove mame sa dotičnim nalaze da je "pljunuti tata" ?

U komentarima pozvanih da prosuđuju ko je čiji otac, posle reči "priznaj" i "sramota", najpominjanija je reč- nasledstvo!

- Dokaži da si mu sin, pa ga oderi za sve alimentacije koje ti nije plaćao. I obavezno da ga odereš, da podeliš svu njegovu imovinu sa njegovom decom, koja i tebi pripada- poručuju mu dušebrižnici ispod tekstova od kojih će žuta štampa živeti nekoliko narednih meseci.




Čovek ne mora da bude pravnik pa da zna da se pravo na alimentaciju, ali onda kada se dokaže roditeljstvo, ostvaruje od dana podnošenja zahteva pa do dana redovnog školovanja deteta, ako se školuje posle punoletstva.
Ali, ono što meni najviše bode oči jeste taj poziv na čerupanje nečije imovine, i to u zemlji u kojoj su onolike porodice doživotno posvađane i dovedene do zle krvi, zbog toga što su roditelji dali više ili svu imovinu detetu koje više ili najviše vole. Što otima brat od brata, brat od sestre, sestra od brata ili od sestre, a ponekad majka ili otac prezru i roditelje i svoje dete, jer je imovina prevedena direktno sa babe ili dede na unuče!! Što retko koji roditelji "podele" ravnopravno "decu", kako se kod nas to kaže, nego uvek omiljenijem daju bar nešto više. Iako često svesni svih posledica koje ova nekorektnost donosi.

Nisu znali ili nisu hteli da sopstvenu decu ne zavade podelom imanja, ali će zato sada da dele tuđu imovinu čoveku za koga još nije ni utvrđeno ko mu je otac!!!

***

Gledam ove ponude turističkih agencija i ne mogu čudu da se načudim. Smisle neku bagatelnu cenu za sam put, a onda deru za fakultativne izlete. Recimo, Istanbul- "Mogucnost doplate za ulaske u Aja Sofiju i Plavu Dzamiju sa vodicem 20€."

Za neupućene a zainteresovane- ulazak u Plavu džamiju se ne naplaćuje, a sve što vas zanima o njoj možete pročitati na netu, dok ulaznica za Aja Sofiju staje, ne mogu sad baš da se setim ali ne više od 10e. A nalaze na udaljenosti od nekih 15-tak metara peške. Tako da, ako iskoristite samo prevoz a taj istorijski centar Istanbula obilazite sami, za onih 20 e kojima vas agencije odrapljuju, možete obići i njih i Cisternu i Top kapi palatu, pride.

I da... vožnja brodom Bosforom staje 5 e.

***

"Obožavam da radim nekom dobre stvari iza leđa."- moja Veročka Vera, povodom jedne zavere koju kujemo zajedničkim snagama.

***

Od svih internetom kružećih recepata drevnih... Japanaca, Kineza, Tibetanaca, Amiša, onih iz Sahare i Sibira, praistorijskih i iz srednjeg veka, pravoslavnih, muslimanskih i inih,koji imaju аnti-kаncеrogeno, аntivirusnо i аntibаktеriјsko svојstvo, tri ili pet u jednom dakle, koji su efikasni u slučајu čirеvа, prеhlаdа, аstmе, аrtritisа, impоtеnciјe, rаkа, visоkоg i niskog krvnоg pritiskа, holesterola, gojaznosti, neuhranjenosti, anemije i prejake krvi,šećera u krvi,koji leče za nedelju-dve sve ono što medicina leči godinama... jedino je dokazano i jedino verujem u neosporne isceliteljske moći zagrljaja i lepe reči.

Inače, koliko je tih blagoglagoljivih receptura koje momentalno dižu iz mrtvih, bolnice bi trebalo da su odavno prazne...


Mora da se neki negde debelo smeju kad vide kako se juče i prekjuče izmišljene šarene laže iz njihovih kuhinja, virtuelnim nebom šire brzinom munje i zakrčuju internet arterije, a i mozgove onih koji veruju da će ozdraviti od smokava potopljenih u maslinovo ulje, od đumbira naribanog u limunov sok ili od ljute alave paprike rastopljene u dva deci vode.


Ono, mogu cimetov štapić u maslinovom ulju ili limun sa đumbirom ili beli luk u salati da deluju lekovito... na naša nepca i čulo ukusa, na privremeno zaboravljanje sekiracije od maločas ili od juče, na lošu ocenu, neuspeh, sukob sa samim sobom ili sa nekim... ali im se univerzalna lekovotost i završava tu negde. Na nivou mirisa i ukusa.


Čast izuzecima. Kada bih znala koji su, u ovom moru ništavila, odmah bi bili stavljeni baš ovde


***

"Niste živeli sve dok ne učinite nešto nekome ko vam se nikada neće odužiti."
Jutros čula, na N1.

***

Viče jedna moja, Keva IPo... drktim, od besa što me ništa neće, sve mi ispada i...tako.
Prestani da drktiš, kažem ja, sve valjajući se od smeha.
Nije smešno, kaže ona, od juče drktim.
Iju, šta sad da kažem...a usput se i dalje valjam od smeha, možda taJ reč nešto drugo znači u njini krajevi...pa na kraju, kroz smeh i ...suze već, pitam...
Pa zar ti nikad ne drktiš.
Jok ja, velim, u naši krajevi neki drhte kad imaju što, a neči ne drhte ič. Al da drkti, to nikad niko...mislim.
Pa drktim, po šumadijski, tresem se. Tako je moja baba Caja ceo život govorila.
Ne veruje žena da kod nas mi ne drktimo.

***

Ne znam šta može usrećiti one koji imaju avione, jahte, ostrva i vile vredne kol'ko manji gradovi u Srbiji. Dok po treći put čitam prvu božićnu čestitku, Fb prijateljice koja ima svoje razloge za izbor da baš meni prvoj čestita ovaj Božić, ne mogu da ne priznam- mene zaista može da gane i do suza dovede samo mala velika stvar koja me dodirne. One velike stvari, doduše manje od aviona i vila i ostrva, nekako dođu same po sebi ili se sami potrudimo da dođu, ako nam je već stalo, ali te sitnice koje život znače dolaze nam nekako iznenada, nama se čini ničim izazvane, od ljudi manje ili više bliskih, a ponekad i dalekih, ponekad nepoznatih. Ne mogu se naručiti i ne mogu se predvideti.

Hoću, u stvari, da vam čestitam Božić- Mir Božji, Hristos se rodi!- a prva moja božićna čestitka samo mi je prelep šlagvort za ono što je sadržano u željama koje imam za sve vas, za sve nas, zapravo.


Nisu ovo vremena za velika dela. Ni za velike poklone, ni za velike reči. Ako danas, sutra, prekosutra... ako svakoga od preostalih 359 dana bar jednoj osobi izazovete bar osmeh na licu, a nisu zabranjena ni ostala divna osećanja, ako zbog vas niko ne zaplače, osim zbog sreće, ako nikoga ne učinite tužnim, nesrećnim, ako nikoga ne uvredite, povredite, ražalostite... dogodine u ovo vreme možete biti zadovoljni sobom. A onda kada je čovek zadovoljan samim sobom i kada nema potrebu da povređuje druge i nanosi im bol, onda je spremniji, sposobniji, orniji- i za one velike zadatke koje je sebi postavio.


Neka i vama svako ulepša svaki dan, kao što je meni jutros jedna Divna Osoba koja i ne zna koliko mi to znači.



***

Da me neko "silom prilika" nije izvelo iz kuće, ne bih znala kako lepo veče protiče u Nišu. A mi se svi zatvorili u kuće. Na ulicama su samo taksisti i oni koji imaju neko svoje "silom prilika".

ilustracije uzete odavde

Follow by Email