Prodaja rukotvorina između smaranja poznanika i aktivnosti na sticanju kupaca


Povod za ovo pisanje baš sada- kao ideja za tekst stoji već mesecima polurečenica u foderu ("oduvek je bilo teže prodati nego proizvesti"), je jedno pismo zalutalo na moju mejl adresu a namenjeno nekoj od osoba koje su na mom blogu pisale o prodaji uz pomoć interneta. I to sa sve ponudom da ta koja ume i da proda, prihvati da prodaje i rukotvorine te koja samo ume da proizvede, uz zaradu koju sama odredi.





Moram ovde da ubacim jedno objašnjenje, budući da je prilikom postavljanja teksta nestao link do teksta koji vodi do ove osobe. A upravo Natašu, sada Mitić, želela sam da istaknem kao primer na koji se valja ugledati i učiti od nje.



Zaista, bar polovina ljudi u ovoj zemlji zna i može da uradi nešto lepo, interesantno, korisno- da isheklaju ili ispletu odevne, upotrebne i ukrasne predmete, da od pruća naprave šta im oko vidi, da od letvica iskuckaju police, stoličice i još svašta nešto, da naslikaju "ko pravi slikari"... Pa to rade najpre za sebe, onda se osmele i počnu svojih ruku dela i da poklanjaju, uz radovanje onih kojima poklanjaju, ali i uz opasnost da se na takav poklon gleda sa omalovažavanjem dara. I dara kao poklona i dara kao nadarenosti autora.

Postoje ljudi čiji su radovi prava mala remek dela, uz to ne ni previše skupa, ali oni ne uspevaju da ih prodaju.I postoje i oni, bar u to se možemo uveriti pregledom  na netu, čiji radovi izgledaju kao da su ih deca radila na časovima koji su se nekada zvali domaćinstvo ili opštetehničko obrazovanje, koji se ne mogu požaliti na to da imaju probleme s prodajom.


Prodati ručni rad u zemlji u kojoj se u nekim sredinama i dalje devojčice od malih nogu uče da vezu, pletu, heklaju... i uz to u uslovima drastičnog pada kupovne moći, poduhvat je koji uspeva samo najokretnijima. Ne igraju tu presudnu ulogu ni cene, ni kvalitet materijala, ni kvalitet izrade, koliko umešnost adekvatne prezentacije proizvoda i time njihovog približavanja kupcima. Da ne bude zabune- naglašavam činjenicu da je mahom reč o zaista kvalitetnim proizvodima u koje je uneto puno dara i truda, ali istovremeno ne žmurim i nad postojanjem jako velikog broja onih čiju bih ponudu svrstala u otpad. Ponekad me i sramota kad vidim na kakve gluposti i ružnoće neki gube vreme i od čega očekuju zaradu. Iskreno, nema stranog sajta koji sam otvorila a da sam na njemu naišla na bar jednu stvar za koju bih mogla reći da je ružna, loše urađena, da je bez stila i ukusa. Valjda vode računa o tome šta kače na sajtove, inače je jasno da svako ponekad omane.

Valja imati u vidu i činjenicu da, što zbog svetskog "pokreta" forsiranja veštine ručnih radova, što zbog sve većeg siromaštva, heklanjem i pletenjem počinju da se bave čak i one žene koje ne pamte da su videle svoje mame, babe i prababe s ručnim radom u rukama. Nekima je dovoljno da im komšinica ili prijateljica pokažu kako s eplete ili hekla, a neke pohađaju kurseve koje su pokrenule dovitljive žene s manje ili više iskustva sa ručnim radovima.

I mnogima od njih je zajednička želja, u današnjoj krizi  i potreba, manje ili više hitna i neizostavna, da za to što znaju da urade  dobiju neke pare. Dodaju li se tome i želje da unovče ono što im je decenijama  spakovano po ormanima, onih koje su to dobijale od majki, svekrva i rođaka i što su možda i same radile, stiče se utisak da je ponuda  izuzetno bogata.

Svaka roba nađe svoga kupca, stara je trgovačka izreka nastala iz iskustva.


Ovo bi trebalo da imaju u vidu i sve one i svi oni čije manje ili više vešte ruke nešto stvaraju. I da, paralelno sa tim stvaranjem kapa, šalova, prekrivača, miljea, stolnjaka, nakita, stoličica i polica i koječega još, rade na osvajanju tržišta.

Ali ne na taj način da smaraju rođake i prijatelje da im nađu kupce ili "bar kupe" nešto od njih, posebno kad već moraju nešto da kupe... za poklon, za kuću, za sebe, za druge. Niko ko se oslanjao na ovakav "sistem" prodaje, nije se ovajdio. Krajnji efekat cele priče verovatnije je bio ili će biti da ljudi počnu da je ili da ga izbegavaju, nego da srdačno usliše njegove zahteve, predloge i molbe da kupuju ono što im se nudi, ne iz potrebe za tim, već iz razloga što im je neprijatno da kažu NE.


Dakle, ako vam se ne sviđa da dežurate na štandovima na kojima se ljudi organizovano, manje ili više, bave prodajom svojih rukotvorina, najbolje rešenje za vas je internet. Otvorite profilnu ili prodajnu stranicu, kao recimo ovu, ponudite najbolje što imate za prodaju, komunicirajte, širite priču o sebi. Uložite malo truda i u reklamu, organizujte nagradnu igru, zamolite svoje prijatelje da na svojoj stranici prenesu vest o vašoj ponudi... sve je to daleko pristojnije i, što je daleko važnije, s daleko većom perspektivom, nego  smaranje poznanika da kupuju ono što im možda ne treba i što im se možda i ne sviđa.

Dopuna

Zaintrigirao me je prvi komentar ispod ovog teksta pa sam njegovu autorku, Handmade by GordanaL, zamolila da mi napiše nekoliko reči o svom iskustvu na ovu temu:

Moje iskustvo sa pravljenjem nakita i dekorativnih predmeta, kao i preuređivanjem, vrlo je raznoliko. Ponešto se može naučiti iz tuđih načina poslovanja, ali najbolje iskustvo je ono koje sami steknete.



 Jako je teško izbalansirati potrebe tržišta i lični osjećaj za estetiku. Trendovi koji se mijenjaju sezonski vrlo često nisu ono što bih ja ne samo nosila, nego ni pravila, ali kada je moj hobi bar djelimično prešao u posao kojim se bavim, i takvi kompromisi se moraju napraviti. I dok željama naručilaca izlazim u susret koliko je moguće, sa druge strane se trudim da nametnm potpuno nove i drugačije stvari koj su moji favoriti, upravo zato što su van aktulnih trendova ili su bar dobro usklađeni sa njima. To je valjda ona rastegljiva granica između onoga što volim da radim i onoga što je neophodan komercijalni dio. 




Većim dijelom prodajem stvari preko svoje FB strane i tu je zaista teško naći balans između dosadne nametljivosti zbog koje vas ljudi jednostavno prestanu pratiti i neophodne prisutnosti da vas jdnostavno ne izgube iz vida zbog zaista ogromne ponude stvari iz iste kategorije koje su dostupne samo jednim klikom.

  Drugi način oglašavanja je i moj blog, mada njega radije koristim za objavljivanje tutorijala i širu priču o mojim rukotvorinama. jedan od postova možet vidjti ovdje: http://handmadebygordanal.blogspot.ba/2015/06/nakit-sa-poksidnom-smolom-od-steampunka.html


Ono što je zajedničko svim rukotvorcima sa naših prostora je slabo organizovano zajedničko tržište, skupe poštarine i generalno niska kupovna moć, pa veliki broj onih koji nešto takvo rade odustane poslije izvijesnog vremena. Niko se ne može osloniti na poznanike kao ciljnu grupu za prodaju i ako se nemaju makar mali planovi za širenje na različitim mjestima za prodaju, što fizičkim, što virtuelnim, bolje je zadržati se samo u sferi hobija.


Napomena- svi autori čije sam radove koristila za ilustraciju su pozitivni primeri, i zato na njih ukazujem.One druge, stvarno ne bi bilo smisla da "reklamiram".

Follow by Email