Dani šušenice u Dimitrovgradu- fotoreportaža

Nema tu mnogo šta da se priča- domaća sušenica je proizvod od najkvalitetnijeg mesa svinje koja se čuva u domaćinstvu svakog srpskog seljaka koji drži do sebe.
Ona se razlikuje od onih slojevitnih komada nekakvog mesa upakovanih kao pečenice, sušenice, sušeno meso, pečeno meso i koječega još,  koje nam nude veliki marketi po cenama često nižim čak i od sveže svinjetine. I to ne samo po svežini, mirisu i ukusu, već i po tome što su te domaće svinje zaista domaće i što nisu iz neke protekle decenije, sa nekog petog kontinenta i ko zna kakvih organoleptičkih svojstava. A najmanje su GMO, kao što jesu mnogi od tih mnogohvaljenih, mnogo reklamiranih i mnogo svega... kao te šarene i dimljene pečene ili sušene laže koje nam se ubuđaju, ukisele, pa i usmrde a da ne izdrže u našim frižiderima ni čitava tri dana. Mislim, vrlo često.

Elem, domaća sušenica su zaista suši ili puši. Toplo sušena- izlaže se i dimu i toploti koja dolazi iz vatre zapaljene ispod sušenica koje visine negde ispod plafona. Ladno sušena- izlaže se samo dimu vatre koja je jedva tinjala ispod, i promajnom vazduhu, a poželjno je da se tokom tog procesa i malo smrzne.




I sada, kad se ta domaća svinja, gajena mahom na terenu svakako čistijem od svih onih velikih farmi belosvetskih, pretvori u sočne sušenice tamnobordo boje s malo tvrđim spoljašnjim delom i mekom unutrašnošću, ona se zove, recimo- dimitrovgradska, zaplanjska, svrljiška, leskovačka... sušenica. S pravom.



Ovoga puta, donosim vam fotografije s netom završene manifestacije u Dimitrovgradu- Dani šušenice. Ona velika sportska hala, kažu rak rana dimitrovgradska, jer što je ona veća, grad je sve manji i manji, bila je jedva dovoljna da primi sve goste. Došli su iz okolnih gradova, od Svrljiga i Niša, preko Babušnice i Leskovca, pa i dalje. A oko 1.500 njih je došlo iz susedne Bugarske. Što organizovano, što privatnim vozilima, slilo se poslednjeg nedeljnog dana u Dimitrovgrad toliko građana iz susedne Bugarske, da sam se osećala kao u inostranstvu. Doduše, i ovde se govori bugarski, ali neki malo drugačiji, upućeni kažu- šopski.
Bugari su i inače česti i redovni gosti ovog dela zemlje, sve do Niša, poslednjih nekoliko godina. U stvari, od kada je meso i još ponešto jeftinije kod nas nego kod njih pa smo zamenili uloge. Uostalom, dosta smo mi donosili to isto otud- nekoliko decenija.




A sama izložba sušenica- pravi praznik za oči. Velike, male, kratke, duge, pravilnog oblika, malo zaokružene, od buta ili od kremenadle, malo masne ili nemasne... milina jedna. Od domaće svinje, od mangulice, kažu neki, a drugi ih demantuju uz smešak- otkad i otkud tol'ke mangulice odjednom, 'ajde molim vas.




Polovina od 103 izlagača predstavili su svoju proizvodnju- sušenice i/ili ostale suvomesnate proizvode, od slanine do kobasica, raznih, možda uz malo rakije, vina, jabuka i još ponečega. Ostali su, ko i na svakom vašaru narodnog stvaralaštva, nudili ručne radove, med, slatka i džemove, ajvare i ostalu zimnicu, sir, vurdu i kačkavalj... ma, nema čega nije bilo, al ću ponešto i propustiti da nabrojim.





U svakom slučaju, preporučujem vam da dogodine, ako vas put nanese u naše krajeve, ne preskočite Dane šušenice. Kao i Vurdijadu. I kao i sve ostale izložbe narodnog stvaralaštva. I uz to da iskoristite priliku da upoznate lepote ovih krajeva.
Vredi, časna reč.










Follow by Email