Život u grču, meren evropskim boravkom od tri meseca

-Izgleda da najveću korist od ograničavanja dužine boravka u EU na tri meseca imaju carinski i policijski službenici zemalja iz kojih prekršioci ovog propisa izlaze iz "Evrope"


Nigde ne možete bolje da upoznate svu muku onog ovdašnjeg sveta zaglavljenog između želje da živi  na zapadu i potrebe, obaveze, za neke usuda čak, da se vrati u Srbiju, kako bi na ovom našem trnovitom tlu opet čekao da protekne neko vreme i da onda može po ko zna koji put da se vrati tom sanjanom svetu u kojem teku med i mleko (ili se barem tako čini), kao u autobusima za Srbiju u koje ulaze puni strepnje, straha, ogorčenja i- nade. Ta osećanja, pomešana u  životima onih koji trenutno nisu ni na nebu ni na zemlji, više nego u ičijim drugim, toliko su očigledna, jednaka na svakom licu nezavisno od godina, da stičete utisak kako će istog trenutka iskočiti iz sopstvene kože i vratiti se tamo odakle, bar dok ne srede status, ne žele da se pomere.

Dok stišavaju plač svojih beba, dodatno uznemirenih tim nemirom koji osećaju u majčinom stisku, te tihe žene i ti, od njih još tiši muškarci (bar dok se ne pređe granica na kojoj ih čeka "presuda", privremena), nervozno se okreću oko sebe, kao da očekuju pomoć od svakog saputnika, od vozača i ostalih koji se "službeno" motaju oko njih dok se čeka na mađarskoj carini. 

Onda  strah prerasta u paniku. 

Mlada žena, sa bebom u rukama koja se, valjda osećajući opasnost, ućutala baš kada smo stigli do samog ulaza u  prostoriju u kojoj večito namrgođeni, najnamrgođeniji na svetu, mađarski službenici utvrđuju jeste li se dovoljno kratko zadržali u  svetu za koji valjda drže da nam ne pripada dok ne pristanemo baš na sve ucene i poniženja, baš pored mog sedišta gura mužu u ruke nekoliko evropskih novčanica. On iz džepa svojih bermuda vadi najmanje još toliko, pa sve zajedno pruža onome koji nam je naplaćivao karte, koji se penje stepenicama na sprat autobusa, valjda radi dramatičnosti situacije, zadihan i usplahiren skoro jednako kao i oni.

-Malo je, ne znam smem li samo tolko da mu ponudim- kaže paru koji izgleda kao da očekuje kolektivnu presudu za težak zločin.
- Brateeee, nemam više, sin da mi umre.
- Ne znam kolko će da mi traži, da te pusti breeeee, ne znam oće li za ovolko da te tek tako pusti.
- U dete sam ti se zakleo, nemam više, časan reč ti kažem.

Dok je preduzimljivi autobuski radnik privremeno pretvoren u posrednika između  mađarskih državnih službenika na granici i naših prekršilaca već posredovao na šalteru, kod mađarskog policajca koji je konstatovao još jednog "teškog zločinca"  čiji se boravak u " Evropi" produžio van dozvoljena tri meseca, pomenuti par je prošao kroz neka druga vrata. Strogi, namrgođeni mladi carinik (kad pre uđe u "tajne" svoga posla) samo im je prstom pokazao kuda da idu i udaljio se za njima. Uglavnom, nisam videla da su došli na šalter na kojem policajac udara pečate u pasoš.

Na njihovim licima nije se moglo pročitati da li je onaj svežanj evra bio dovoljan da im se ne lupi taj famozni pečat o prekoračenju dozvoljenog boravka u EU. A možda samo nisu imali dovoljno snage za osmeh, posle ko zna kolike strepnje, pred samu granicu i pred  put.

Kazu upućeni, "posao" se završi za jedno 200 evra. Po osobi, naravno. Verujem da se dete tu ne računa.

Verujem i u to da je socijalna pomoć koju privremeno dobijaju tamo gde bi želeli da ostanu za stalno, dovoljna da  plate kartu za povratak. Kada prođe dovoljno vremena, naravno, i kada će ponovo pokušati da ostvare svoj san. Posle čega će tek početi da pate za svojim krajem, za svojim ljudima, rođacima i prijateljima, za svojom kulturom. Sad za to nemaju vremena.

A sve i da je nedovoljna, ta tamošnja pomoć,   ovde ih verovatno čeka fina svota dinara koje je neko njihov primio u njihovo ime, kao socijalnu pomoć koju im ova država redovno daje. Tako bar kažu novine.


Follow by Email