"Opasni" momci koji haraju po tuđim voćnjacima

Komšija je juče ujutru zatekao poharan svoj voćnjak pod višnjom u obližnjem selu. Po stanju voćnjaka zaključio je da su lopovi najpre tresli drveće- mlad je voćnjak i mlado drveće može lako da se obere i trešenjem, a zatim su lomili one grane koje su ostale neobrane.

Po čitavom voćnjaku- krš i lom.

Prethodne večeri, negde oko 19 sati, kada su izlazili iz višnjara posle celodnevne berbe, sreli su grupu mladića s torbama u rukama. Da je znao da će te torbe napuniti u njegovom voćnjaku, kaže, povratio bi se.

Ovo je fotografija našeg voćnjaka - nekad. Ove godine, ono malo roda nismo ni videli

A i da jeste, šta bi? "Opasni" opasni momci više svoju... opasnost ne dokazuju na viteškom terenu (sećate se, nekada su i kriminalci imali srce i znali šta znači reč čast), nego onako, kukavički, bedno i jadno, pred malim vrednim čovekom koji zna samo za trpljenje i muku.



Da im je rekao reč, pretpostavljate- danas bi, i da je ostao živ, ležao na nekoj hirurgiji.

Milicija je sačinila zapisnik, pitala kolika je šteta i- otišla.

Verujem da će se sve na tome i završiti.(Imali smo sličan slučaj). Ima u ovoj zemlji isuviše krimilaca da bi se narodna milicija bavila odbranom muke malog, vrednog, poštenog mučenika. Kome je ta višnja u stvari način da kupi lekove, da  vrati dugove, da pomogne deci- u najboljem slučaju da ode u banju. Ma, da prehrani celu kuću.

-Da nisam digao ruke od svega, ja bih danas bio u zatvoru. Ne bih ja mogao da ih gledam kako mirno, ko da im je to dedovina, ulaze u moju njivu i beru sve što im dođe pod ruku, kako uništavaju svu onu moju višedecenijsku muku- kaže moj otac, koji je digao ruke od svog voćnjaka u Nišu, pored jednog od najnaseljenijeg naselja, iz kojeg mnogi šetači svrate na "šaku" višanja. Pa kad su već tu, izvade i kesu- gladna čeljad sedi kod kuće. Ili ispija kafu po kafićima, malo dalje.

Tako to ide. Kada ih šetaju dok su mali, oni gledaju kako njihove babe, dede, mame, tate- ulaze u tuđe voćnjake i beru. Za pojesti i, naravno, za poneti. Kad poodrastu dovoljno da mogu da beru i sami, mame ih pošalju da naberu koje kilo višanja, trešanja, malina- za kolače, a i onako, da se zaslade. Neće ih valjda slati na pijacu kad je komšijski voćnjak onoliki?  A i šta će komšiji toliko voća?! Nije valjda baksuz pa da se buni za "jednu šaku"? Pa šta i ako nije samo šaka?

I tako, dođe vreme da se ide u kafiće, pa u kafane, pa usfali možda i  za drogu, a mame i dede nemaju- pa pre nego što krenu da ih prebijaju (socijalni radnici svako malo u domove staraca smeštaju takve koji završe na urgentnom pošto više ne mogu da zadovolje narasle apetite svojih unuka, koje su čitavog života sklanjali od svakog posla "da se bar ono ne muči kad sam ja morao"), oni shvate da je najisplativiji "posao" onaj gde se može mnogo lako zaraditi, samo ako te ne u'vate.

A i da te uhvate, šta ti mogu? Ti si bez posla, roditelji takođe, dedu si prebio pa je sklonjen u dom jer je jedino tamo zaštićen.

A vlasnici malinjaka i višnjara, oni kojima huligani i lopovi, marva nevaspitana i kriminalna, od istih takvih roditelja nastala, dakle,  nisu uništili voćnjake, vape za radnicima. Dnevnica, najmanje 2.000 dinara. Plus prevoz i topli obrok.

Follow by Email