Knjiga o Ljubinku- Milan Milićević

Knjige se pišu iz milion malih i velikih razloga: iz ljubavi prema pisanju, iz želje za slavom, iz ljubavnih i patriotskih pobuda; kao stručni,  magistarski, doktorski rad; iz tuge i očaja, zbog radosti; zbog želje da se ostavi trag iza sebe...
Ova knjiga koju će pokušati da vam danas približim napisana je iz osećanja duga prema precima, zbog obećanja koju je njen autor Milan Milićević, građevinski inženjer inače, dao svome dedi. Koga je znao satima i danima da sluša. I da upija sve ono što je pričao deda, taj glavni junak romana u koji je stao sav njegov život, tegoban, turoban i pun zamki iz kojih je izlazio  kao pobednik, ponekad, i kao poraženi, tako često i tako nesrećno od života, od ljudi bliskih i dalekih, od vremena i istorije, kažnjen.

- Da se razumemo, ja nisam pisac i nemam nikakve književničke pretenzije- rekao mi je Milan Milićević kad smo početkom juna razmenili naše književničke prvence i utiske povodom istih- Biće da sam jedini imao dovoljno zanimanja i strpljenja za dedine priče i biće da je on meni najradije želeo da ih priča. Pisao sam onako kako je on govorio. Da se ne zaboravi.

Knjiga o Ljubinku je, inače, antiratna priča, iako je u njoj, uz sva ostala ubijanja, i puno rata.





Zamislite porodice, zajedništvom i sukobljenim interesima povezane, koje iz crnogorskog krša dolaze u prokupačka planinska sela, u potrazi za boljim, lagodnijim životom. Sa sve svojim navikama, tradicijom, krvnim i rođačko-bračnim vezama... sa željama da napreduju, ali da pritom ne izdaju ni svoju čast, ni pretke, ni buduće naraštaje od kojih očekuju da nauče da ih pamte, onako kako Njegoša znaju naizust.

I zamislite kako je lako ljudima iz tog miljea, na čast i obraz vazdan opominjanih, potegnuti oružje, kada pomisle, poveruju... kada im možda samo objasne, kako im  je čast tamo nečijom rečju, nečijim delom, ukaljana. I zamislite kako je onome kome se stalno ponavlja kako treba da osveti krv nekog svog... i kako se, u tom galimatijasu prebacivanja, nagovaranja, zbrkanih misli i osećaja dužnosti, lako postane ubica. I progonjeni, i potencijalna žrtva.

Ljubinko je, štiteći porodičnu čast po modelu svoje majke koja nikako nije mogla da se smiri dok im se ne vrati krv, na jedini mogući način, kako je taj dug i nastao- ubistvom,  dospeo u zatvor zahvaljujući upravo njoj. Kada su počeli da joj hapse sinove i zetove i kada je opstanak čitave velike familije došao u pitanje, žrtvovala je tog sina od kojeg je sama napravila ubicu.

Zamislite tog Ljubinka,  žrtvu i osuđenika, kojem zalogaj hleba umočen u ljutu papriku spašava život, sat vremena pre nego što će sve osuđenike iz prokupačkog zatvora, na više od četiri godine robije, Nemci streljati na niškom Bubnju, kako dospeva do partizana "preko" Koste Pećanca, i kako za njega rat  biva završen tek 1947. godine, s proterivanjem poslednjih balista sa Kosova, na koje se ipak  Srbi za vreme rata proterani, ne smeju vratiti.

- E, ja ubih onog vojnika zbog čarapa koje je ukrao zato što mu je bilo hladno, a vidi šta sada ovi rade. Bogami se nisam ja za ovo borio.- govorio je dok je gledao kako se hapse mali i veliki lopovi samopravljanja, pošto je odužio nepostojeći dug i onoj vlasti čiji je bio heroj pre nego što su ga svrstali u otpadnike, na Golom otoku, odakle je otpušten kao nepopravljiv. Bar mu decu nisu oduzeli, možda se tešio, kad su ga otpustili otud, da narednih godina dana ne bi postojao ni na kakvom spisku i ni sa kakvim pravom.

Država koja se prema svojim braniocima odnosi onako kako se  Ljubinkova odnosila prema njemu, i nije mogla da ima bolju budućnost od one koja ju je zadesila.

Čitajući knjigu podvlačila sam neke rečenice i neke pasuse, s namerom da ih pridodam ovom tekstu, kao preporuku za samu knjigu. Sada mi se čine suvišnim, jer ovo nije ni prikaz, ni recenzija, ni bilo šta što bi se moglo okarakterisati kao stručni pogled na jedno književno delo. Ovo je samo pregled viđenja čitaoca onog štiva koje bi svako zainteresovan za neromansirani pogled na našu prošlost, trebalo da pročita.

U mnogim knjigama naći ćete mnogo lepih priča, fabula, epiloga i zapleta, ali ni u jednoj kao u Knjizi o Ljubinku nećete naći tako jednostavno ispričanu priču iz naše dalje i bliže prošlosti koja daje odgovore na mnoga pitanja, pokreće mnogo škakljivih tema i na neki specifičan način, svedoči i o našoj budućnosti. Tu smo gde jesmo zato što smo takvi kakvi jesmo.

 I, izgleda da iz čitave naše istorije tako bogate tragedijom, nismo izvukli nikakve pouke. Nažalost.




Follow by Email