Negoslava's: Stana Šehalić- Biblija na kesici za supu

Nedavno je objavljena knjiga Stane Šehalić Biblija na kesici za supu, kao "svaštarijum jednog urednika".

-Zabeleške Stane Šehalić su pre svega moralan i herojski čin jednog kulturnog pregaoca i pravog (ne instant) intelektualca (vrsta u izumiranju). Njena borba perom, mudrošću i skalpelom-humorom protiv kiča, prostote, gluposti, popularizacije osrednjosti.., možda jeste donkihotovska, ali njeno NE! ima terapijsku vrednost. Mada često bolno pesimistična, zapažanja Stane Šehalić ipak pružaju utehu i bude nadu (I samom autoru kao i nama "nekolicini" preostalih istomišljenika) da nismo sami i da ne treba bez borbe da pokleknemo pred najezdom novih liberalno-kapitalističkih "vrednosti", zaglupljujućih novotarija i beskrajnih igara i zabave za široke narodne mase.
(Dušan Patić)

Stana Šehalić (da, Ona Stana :)) je urednik u Izdavačkoj kući "Stylos Art" (da, Onoj kući :)) , a Biblija na kesici za supu je skup njenih zanimljivih tekstova nastalih na osnovu razmišljanja i zapažanja jednog intelektualca i urednika, ali pre svega osobe od duha i duše, o onim važnim životnim stvarima iz kulturološkog domena naših života i naše stvarnosti, nad kojima se i sami često zamislimo i mnogo toga zapitamo.

-Ukradeni životni momenti uvek imaju prizvuk večnih istina. Zato što su život, naravno. "Biblija na kesici za supu" krade mnoge momente naše svakodnevnice i pakuje ih u koncentrovane supene kocke za rastvaranje i začinjavanje ćitanjem.
(Lazar Džamić)

Zahvaljujući ljubaznosti moje prijateljice i "moje" urednice Stane Šehalić, na blogu danas donosim odlomak iz "Biblije na kesici za supu".

NE VIŠE OD MOGUĆEG

(Zagledanost u sopstvena ogledala)

„Svakoga dana uspevam da uradim sve više stvari za mnogo manje vremena, ali

kad na trenutak zastanem, proganja me misao šta je sa onim dragocenim odnosima s drugima, s ljudima, onim unutrašnjim mirom i ravnotežom, osećajem i ubeđenjem da je to što radim zaista ono najvažnije i najbitnije u mom životu.“'

Postavljate li i vi sebi, ponekad, u trenucima predaha od sve zahuktalijeg ritma, ovakva i slična, teška i mučna pitanja? Rastržu li vas povremeno slični unutrašnji „dijalozi“, kad sami sebi pokušate odgovoriti ko ste i kuda idete a svaki odgovor se istog časa pretvori u novo pitanje?!

Život se nesporno iz dana u dan ubrzava a okruženje svakom pojedincu nameće sve dinamičniji ritam. Dani, nedelje i godine nižu se u jednoličnu nisku satkanu od obaveza, zadataka, rokova i datuma. Kao na trkačkoj stazi trčimo za njima, menjajući svoje vreme za „njegovo veličanstvo novac“, to novo božanstvo savremenog doba kome se bezuslovno klanjamo, u stalnom strahu da ne smemo da predahnemo jer predah znači ispadanje iz igre, iz trke. Prihvatamo se dobrovoljno novih i novih obaveza, primenjujući usput sve ponuđene metode, tehnike, sredstva i informacije o tome kako da što bolje upravljamo svojim vremenom i da ostvarimo što potpuniju kontrolu nad sopstvenim životom. Stalno nas bombarduju pričama da ćemo ako radimo više i napornije, brže i bolje, biti efikasniji i uspešniji. Specijalizacije, seminari, kursevi, obuke – za jezike, računare, poslovne sekretare, sopstveni biznis, bolju veštinu komunikacije... Rokovnici, kalendari, planeri, priručnici – sve u funkciji povećanja lične

efikasnosti i uspešnosti.

Grabimo panično sve što nam se nudi, u strahu da ne ostanemo uskraćeni za neka preko potrebna znanja i saznanja koja su neophodna za opstanak u životnoj utakmici, u večitoj trci za boljim, lepšim, uspešnijim i komfornijim statusom. Potom šetamo kao hodajuće enciklopedije iz kojih kroz serijal, „kao iz rukava“ izbačenih podataka, povremeno progovori jedan frustriran, umoran, nezadovoljan, često nesrećan čovek. „Nemam vremena, stalno sam u gužvi, porodica mi je zapostavljena, skoro da nemam lični život, u stresu sam, ne viđam se s prijateljima ─ a toliko toga treba da se uradi...!“

Živeti zadate definicije

Nametnuti obrasci ponašanja i korišćenja sopstvenog vremena koje smo tokom godina usvojili kao lične principe življenja, zasigurno nas jesu oblikovali kao efikasne individue koje se, manje ili više, uspešno nose sa obavezama ─ ali koliko smo zaista zadovoljni, ispunjeni, u saglasju sa sopstvenim bićem, koliko smo i da li smo zapravo srećni?

Mnogi svoj osećaj praznine i neispunjenosti prikrivaju definicijama sreće kao

profesionalnog i materijalnog uspeha i blagostanja. Odguruju od sebe spoznaju da ta sreća i zadovoljstvo ne pružaju baš onakav osećaj kakav su očekivali dok su se mukotrpno penjali stepenicama uspeha. Idu dalje, ostavljajući za sobom trag pokidanih veza s drugim ljudskim bićima i odbačenih vrednosti koje se ne mogu meriti niti izraziti novcem.

Drugi se pak osećaju zbunjeno, dezorijentisano, bez ravnoteže. Lutaju mehanički, kao zombiji od posla do posla, od aktivnosti do aktivnosti, bez cilja i smisla, bez jasne predstave šta bi hteli i šta bi za njih bile prave stvari. Nemaju poverenja ni u sebe, ni u moguću promenu, u alternativu. Ili se jednostavno plaše rizika promene.

Treći život provode u stalnoprisutnom osećaju da ne žive kako bi hteli i želeli i da neko drugi živi njihov život. Uvek im se čini kao da su u klopci, da ih kontroliše neko drugi – situacija, okruženje, pretpostavljeni, saradnici... Stalno u problemima i teškoćama, bez inicijative, oni samo reaguju na krize, gaseći požar koji se vrlo brzo zapali na nekom novom mestu. Nikako i nikad ne stižu da urade nešto što bi ih pomerilo iz tog začaranog kruga.

Četvrti se nalaze u hroničnom stanju nedefinisane nelagodnosti. Od toliko toga što znaju i osećaju da moraju da urade, čak i ono u čemu zaista uspeju, ne donosi im radost i zadovoljstvo. Ova osećanja beznadežno su potisnuta dominantnim osećajem krivice zbog onog što nisu uspeli da ostvare i osećajem manje vrednosti koji je logična posledica prethodnog.

Po sopstvenoj meri

Da li bismo, kad bismo ničim uslovljeni mogli da biramo, izabrali to što sad radimo i način na koji to radimo? Da li zaista, duboko u sebi, mislimo da je to što smo izabrali kao svoj životni put i način na koji ga živimo, ono najvažnije i najbitnije za nas? Verujemo li suštinski u sveprisutne, pompezno promovisane i suptilno nametane obrasce kao u načine vredne življenja? Zaista, da li ste ikad razmišljali kako bi izgledao život, čime biste ga osmislili i ispunili, kad ne biste morali da se klanjate „vrhovnom božanstvu novcu“ i kad on ne bi uticao na kvalitet vaše egzistencije? Jedan od arhetipova idealnog života jeste „čarobni štapić“, gde se jednim pokretom situacija apsolutno menja u korist trenutno izmenjenog sveta, kreiranog prema željama „čarobnjaka“. Kako bi izgledao svet i mi u njemu kad bismo konačno dobili priliku da osmislimo sebe samo sobom umesto prilikama i okolnostima?

Sasvim je izvesno da mnogi, inficirani kvaziprincipima modernog drušva baziranog na instant receptima i tehnikama životnih prečica, ne bi preživeli život koji bi morali da osmisle po sopstvenoj meri. Ma kako to zvučalo apsurdno, postali smo u velikom broju zavisnici od trenutaka koje definišemo kao hitne, stresne, napete, pune pritiska. Na nečudan način, godi nam onaj rast adrenalina u rešavanju zamršenih, kriznih situacija. Osećamo se korisnim, uspešnim, samopotvrđenim! Koga još briga kako je došlo do takvih momenata! I da li je uopšte do njih moralo da dođe?! A pogotovo se nikog ne tiče da li je sva ta dramatika uopšte važna da bi joj se pridavao toliki značaj! Sve pada u vodu pred poenima koji se ubiraju u takvoj gužvi. „Rešio sam problem, uspeo sam!“, mislimo u sebi i prijatno nam je. Drugi nam odaju priznanje. Tapšu nas. Čestitaju. Naravno, što pre moramo stvoriti još jednu takvu dramatičnohitnu situaciju. I ponovo je rešiti. To se očekuje od nas. Zato smo stalno u gužvi, uvek prezauzeti. Time se potvrđujemo sebi i drugima.

Prezauzetost postaje kao statusni simbol – ako smo stalno zauzeti, onda smo važni, onda vredimo. I obrnuto. Stoga stalno krckamo stvarno vreme svog jedinog života na tu, suštinski nikom potrebnu zauzetost – da bismo postali i ostali ugledni, priznati, važni i bitni. To nam postaje i trajni alibi što se nikad ili skoro nikad ne bavimo pravim stvarima životu, odnosno životom na pravi način. Trudimo se da funkcionišemo i u najtežim situacijama, da odgovorimo

svemu što smatramo svojom obavezom, prosto onako mehanički i rutinski, bez razmišljanja, bez preispitivanja, ne samo o korenima sopstvenih života, već i o očiglednim posledicama postojećeg odnosa, kao što su narušeno zdravlje, vaspitnozapuštena deca, brak koji je samo forma, prijateljstva koja traju koliko i zajednički interes... Ne želimo da se zapitamo, da se preispitujemo. Prosto se plašimo sučeljavanja sa sobom. A trebalo bi! Život koji se ne preispituje,

nije ni vredan življenja – govorio je Platon.

Sklonište u sopstvenom „јa“

Pitanje s početka ovog teksta, prvi put mi se, u svoj svojoj težini i sveobuhvatnosti, nametnulo kad su četrdesete, najpre stidljivo i tiho a potom sve glasnije, kucale na vrata mog života koji sam besomučno trošila jureći iz jedne hitnosti u drugu, gomilajući obaveze u stalnoj gladi za boljim, većim, blistavijim, puneći svoj organizam stresom u ogromnim količinama, i smatrajući pri tom da tako treba, da zapravo jedino tako i može.

Čitajući jednu od knjiga koje sam halapljivo gutala (da mi nešto slučajno ne bi

promaklo!), naišla sam na pitanje koje me je zaustavilo i nateralo da se, možda po prvi put, suočim sa samom sobom. „Koliko ljudi na samrtnoj postelji poželi da su više vremena proveli u kancelariji?“, pitao je autor koji me je najpre iznenadio, zatim izazvao podozrivost, i na kraju očarao svojim pristupom kojim se uzdigao iznad nuđenja gotovih formula uspeha, zamenjujući ih okvirima za razmišljanje o krucijalnim životnim temama, nekad vrlo bolnim, ali neophodnim

da bi se život živeo umesto trošio ili „arčio“. Tu negde počela je i moja lična metamorfoza koja traje i danas, s promenljivom srećom i s manje ili više uspeha. Ali ipak traje! Još uvek uletim u gužvu, u stres, još uvek mi se desi da se preopteretim obavezama i da ih pravdam moranjem. Ali sve češće od tada uspeva mi da se u neminovnosti ograničenja i nametanja, uzdignem iznad situacije, postajući i učesnik i posmatrač u isto vreme. Moja vizija, cilj i smisao života dosežu dalje od trenutnog stresa ili od obaveznog sastanka „petkom u deset“.

U mojoj glavi više nisu posvađane različite uloge: poslovna žena, majka, domaćica, supruga, saradnica... žive pomirene i u međusobnoj ravnoteži, bez optužbi da je jedna žrtvovana zarad druge. Ne skupljam više znanje na gomilu. I ne stidim se da kažem kad nešto ne znam. Prednost dajem mudrosti, detalje podređujem principima a časovnik kompasu. Bitnije mi je da znam kuda idem, nego koliko ću brzo tamo stići. Ne mislim da sam manje vredna od onih koji imaju više para, skuplje cipele, prestižnog frizera, bolje plaćen posao... Moje samopouzdanje oslobođeno je zavisnosti od tih spoljnih trivijalnih momenata. Već odavno se ne poredim niti takmičim s bilo kim. Sem sa samom sobom (što nije tako mali izazov, kako na prvi pogled izgleda).

Naravoučenije koje ne potiče iz basana

Za mene je bilo otkrovenje kad sam shvatila da je tajna u pametnijem a ne napornijem radu. Svaki put kad se okliznem u stare obrasce ponašanja i življenja, setim se jednog zanimljivog, pri tom vrlo poučnog primera o tipologiji ljudi i ishodištima njihovih rezultata u zavisnosti od tipa kom pripadaju. Klasifikacija se pripisuje pruskom generalu Fon Moltkeu, ali ju je sasvim izvesno koristio Montgomeri u II svetskom ratu. Na osnovu pretpostavke da su ljudi mešavina razuma i energije, iskazan je sledeći skup opcija: pametan, glup, vredan, lenj. Na koju biste kombinaciju tipovali kao najuspešniju? Pametan – vredan? Ne, grešite! Pametan – lenj je dobitna kombinacija. Ova intelektualno-karakterna dihotomija daje glavne menadžere, lidere i uopšte one koji su uspešni u životu. Njihova tajna je u tome što pronicljivo traže i nalaze „niskoenergetske“, štedljive načine za realizaciju svojih ciljeva. Oni su usmereni na prioritete, sebe čuvaju a inteligenciju koriste i da bi druge ubedili da rade za njih.

Ovaj primer sam mnogo puta pričala različitim ljudima i prosto je zapanjujuće koliko je svako od njih izvukao različito „naravoučenije“. Zato ni vama, poštovani čitaoci, neću sugerisati motive, pouke i zaključke. Sem jednog: zagledajte se, bar ponekad, ali pažljivo i ozbiljno, u sopstvena ogledala!