Lazar Džamić, intervju- Moderni marketing je kao hodanje kroz tornado

Kada čuju ime Lazar Džamić, mlađi poznavaoci oblasti kojom se bavi verovatno prvo pomisle- digitalni marketing, strategija, "Cvećarnica u kući cveća", brendovi, London... Oni stariji imaju druge asocijacije- "Marketing fore i fazoni", "PR fore i fazoni", neki se sete i bubnjeva, prvih lekcija o marketingu iz njegovih knjiga, sa njegovih predavanja i tribina... Ali i jedni i drugi, verovatno, u pojmove koje vezuju za njegovo ime neizostavno uvrste i ono- "naš čovek  šef u Guglu".

Ovo je, kaže Lazar Džamić, najduži intervju koji je ikada dao. Zato je i uvod ovako kratak- da vam ne ponestane daha tokom čitanja.
Ovo je, kaže autor, najodlaganiji intervju, od kako imam blog- i sve mojom krivicom. A opet, čini mi se da je urađen u najbolje vreme. Ima i više od mesec dana kako nisam pročitala taze intervju sa njim.


ONO, KAD SE ČITAV KOSMOS ZAVERI DA TI POMOGNE...

Poznavala sam i sarađivala sa  Lazarom Džamićem,  devedesetih godina
konsultantom i publicistom u oblasti marketing komunikacija,  novinarem, predavačem marketing komunikacija, autorom prvih ozbiljnih tekstova iz marketinga kod nas, čije su knjige bile prava mala marketinška revolucija, bukvar marketinških caka, „fora i fazona“, na kojima su izrastale generacije potonjih poslenika u ovoj oblasti. Koji put je u međuvremenu prešao i koliko se promenio taj Lazar Džamić, ekspert za digitalne medije danas i jedan od najiskusnijih digitalnih stratega u Velikoj Britaniji?

Lazar: Put je bio vrlo zanimljiv, sa mnogo slučajnosti i sreće, i, naravno, čovek se dosta promeni kada promeni sredine koje su toliko različite mentalitetski i profesionalno. Dovoljno je samo da kažem da sada shvatam u kojoj meri sam bio nesvestan svojih nedostataka dok sam živeo u Srbiji. Moj pogled na svet je bio vrlo ograničen, dok sam u isto vreme smatrao da znam sve! Nažalost, realnost je bila drugačija i to je bio moj najveći nauk u Londonu.
Drugo veliko iskustvo je da kada čovek odluči da zaista nešto uradi i u nekoj meri spali mostove za sobom, čitav kosmos se nekako zaveri da mu pomogne... Pa ako mi još pomažemo sebi tako što se neprestano usavršavamo, onda se šanse značajno povećavaju. Ali sve to ništa ne vredi bez unutrašnjeg mira; a to je još jedna od stvari na kojoj treba raditi, možda i najvažnjija.
U svemu ostalom sam, mislim, i dalje taj isti momak iz Smedereva...



      Kreirao si digitalne strategije za vodeće svetske kompanije i brendove, čiji budžeti samo za to verovatno  premašuju godišnje profite naših boljestojećih firmi... Koliko je tvojoj ovako impozantnoj karijeri doprinelo preseljenje u London i za šta bi najviše ostao uskraćen da si ostao u zemlji, gde si već bio uspešan u struci? Pri tome najpre mislim na činjenicu da se, ma koliko neko kvalifikovan, kvalitetan  i uspešan bio, neki poslovi ne mogu obavljati „iz fotelje“ i da se podrazumeva, i pored digitalizacije i kompjuterizacije,  fizičko prisustvo.

Lazar: Potpuno si u pravu za to fizičko prisustvo. Jedini način da se nauče vodeće svetske prakse u bilo čemu je da se ode u sredinu/zemlju u kojoj su te prakse razvijene i da se tamo uči. Bez mog preseljenja u London se ništa ne bi desilo, jer marketing nije filmska režija, na primer, da se može raditi i usavršiti i bez odlaska u Holivud. Za svetsku karijeru u marketingu je potrebno biti na svetskim tržištima, a to su danas London, Njujork, San Francisko, Pariz… tamo su ljudi koji izmišljaju nove modele, koji usavršavaju postojeće i gde su klijenti koji to primenjuju. Za sve njih, glavni pokretač stvari je samo jedna stvar: konkurencija (važnija od privatizacije, po mom mišljenju); konkurencija ih drži budnim noću i tera da stalno inoviraju. To se jednim delom može naučiti ‘iz fotelje’ (i sam sam bio u toj poziciji kada sam otišao – znao sam mnogo teorije, a malo prakse), ali je za dubinsko znanje i iskustvo potrebno praktično iskustvo. Kako ovde kaže jedna izreka, ‘U teoriji ne postoji razlika izmedju teorije i prakse, ali postoji u praksi.’

Informacija o tome da postaješ šef za planiranje brenda u evropskoj centrali američke kompanije Gugla  odjeknula je  i propraćena je proletos u domaćoj stručnoj  javnosti jednako bombastično kao osvajanje zlatnih medalja vrhunskih sportista, recimo. Šta  su bila očekivanja Gugla od tebe i kakva su tvoja iskustva na tom zadatku za ovih nekoliko meseci?

Lazar: Informacija je i tačna i nije. Ja sam šef (head of) za strategiju u jednom od Gugl timova, sa nadležnošću za deo Evrope (Britanija, Nemačka, Holandija i Skandinavija). Moj team se zove ZOO i u pitanju je jedan deo kreativnih usluga koje Gugl nudi klijentima i agencijama. Mi smo neka vrsta ‘agencije za agencije’ jer se sa njima ne takmičimo, nego im pomažemo da bolje razumeju Gugl eko system, posebno oko You Tube-a. Moja uloga je da u Gugl prenesem to 'staru' marketing praksu i strategiju, znanje koje agencije i klijenti imaju posle decenija integrisanog marketinga i brendinga. Gugl je super za pretragu i 'banere', tu ima dosta iskustva, ali ima malo manje iskustva sa tradicionalnim brendiranjem – i to je jedna od mojih glavnih uloga: da pomognem Gugl timovima koji rade sa velikim klijentima da udju i u taj mentalni okvir. Tako da kada sednemo u istu kancelariju sa globalnim marketing direktorima velikih firmi, mi govorimo njihov jezik.

Da li je prerano da pitam za rezultate tvog angažovanja u Guglu?

Lazar: Jeste, prerano je. Moj plan je da postignem to što treba da postignem u naredne dve godine, a tamo sam tek četiri meseca. Ipak, stvari se polako kreću…

    Ako ne zadirem u poslovne tajne,  možeš li malo da opišeš na čemu se najviše angažuješ, sa kojim problemima se srećeš i na šta si usredsređen, da li si sam formirao tim sa kojim radiš ili si zatekao saradnike, imaš li radno vreme, kakve privilegije podrazumeva tvoja funkcija... ma, znaš, sve ono što nas ovde zanima kada neko naš odskoči tako visoko.

Lazar: Ja sam bio prvi koga je moj tim angažovao, ali sada već imam svoj mali tim od četvoro i polako rastemo. Zanimljivo je i to da je u mom timu odnedavno i Katarina Bečić, naša Beogradjanka, koja je već bila u Guglu pre nego što sam se ja pridružio. Engleze zbunjujemo našim dovikivanjem na srpskom! Problemi na kojima radimo su raznovrsni: od repozicioniranja brenda, preko traženja neke nove smislenije uloge brenda u životu potrošača kroz analizu podataka iz Guglovih orudja, do proverene prakse kreiranja uspešne ‘content’ strategije na You Tube. I sve izmedju… Radno vreme je fleksibilno, u granicama. O ostalome moram da ćutim. 

TAJ NOVI FEJSBUK VEĆ POSTOJI KAO IDEJA U  NEKOJ GARAŽI

Kao blogera, jako me interesuju društvene mreže sa aspekta njihovog primata, a najpre status Gugl plus  u odnosu na Fejsbuk i Tviter, ali i  njihova potencijalna ugroženost od postojećih ili novonastajućih društvenih mreža.

Lazar: Društvene mreže su važne jer ljudi provode vreme na njima. Jednostavno. A onda brendovi i agencija moraju na to da reaguju. Sve ima svoje mesto u marketing planu. Inače, G+ mi ne smatramo za društvenu mrežu, već za društveni ‘sloj’ koji sedi preko svih Gugl platformi i omogućava ukupno bolje rezultate i vizibilnost kada neko traži vaše proizvode ili usluge preko Gugla ili You Tube. G+ profil, koristeći iste sadržaje koje brend koristi i na Fejsbuku ili Tviteru, značajno podiže tu vizibilnost, pa je moja preporuka da se G+ uvek uvede kao deo digitalnog marketing miksa.
Niko ne zna ko ili šta će biti sledeći Fejsbuk ili Tviter. Da znaju, svi bi ulagali u njega. Ovako, ulaže se u jako mnogo potencijalnih ‘zvezda’ po malo, pa ako nešto upali… Jedno je sigurno, taj novi Fejsbuk već postoji kao ideja ili prototip u nekoj garaži.

Koliko digitalni mediji, društvene mreže i sva ostala „pomagala“ IT olakšavaju, a koliko otežavaju posao stratega marketinških aktivnosti u uslovima kada potrošač za kompjuterom ima praktično ceo svet na dlanu?

Lazar: Iskreno, moderni marketing je kao hodanje kroz tornado: vetar šiba sa svih strana, preglednost je mala i svakog trenutka nešto može da vas iznenada lupi! Moj glavni posao je da osluškujem tu buku, napravim razliku izmedju onoga što je ralno opasno i što nije i da pomognem klijentu da nadje pravi put… Danas marketing stručnjak radi sa preko 60 kanala, pre 30 godina je bilo samo 7-8. Ušli smo u ‘omni-channel’ svet, sve je u digitalnom prostoru marketing kanal. Put kojim se moderni potrošač kreće kroz digitalne i analogne kanale je kao teturanje pijane osobe – nema skoro nikakve linearnosti. Deo mog posla je da objasnim taj put i kako ukloniti prepreke na njemu.



      Kome zapravo pripada digitalni prostor? Da li od njega veće koristi imaju potrošači koje samo jedan klik deli od željene robe ili usluge (uz podrazumevajuću platežnu sposobnost), proizvođači koji „samo“ treba da odaberu istinskog stručnjaka koji će ih iz mora sličnih izdvojiti, izdići i nametnuti tom potrošaču u fotelji, ili agencije i marketinški stručnjaci koji kreiraju puteve i tačke njihovog susreta na digitalnom nebu?

Lazar: digitalni prostor pripada svima i nikome. I od njega svi imaju koristi. Kada kažem ‘svima i nikome’, digitalni prostor je prvi ‘meta medij’ koji smo ikada imali, jer u sebi objedinjuje sve izražajne tehnike svih prethodnih medija: film, zvuk, slike, tekst, interakciju, animaciju… Tako da niko ne može da pokrije čitav spektrum, što znači da će i dalje postojati specijalisti. A zašto od njega svi imaju koristi? Zato što potrošačima nudi ogromne prednosti kao što su brže i jeftinije naručivanje roba i usluga, kao i mnoge nove modele usluga za koju su ranije ili morali da mnogo čekaju ili im je izbor bio mali. Brendovima, koji znaju šta rade, nudi nove mogućnosti za inovaciju i gradjenje dubljeg odnosa sa potrošačima. Konačno, agencijama nudi takodje mogućnosti za inovaciju, kao i nove načine da zarade novac. Naravno, ako neko ne želi da se menja i ostaje robovski vezan za to ‘kako su stvari nekada bile’, to je njegov problem, ne i digitalnog prostora. Svaka epoha je imala svoje inovacije i pametne firme su se prilagodjavale: i brendovi i njihove agencije.

SRPSKA EKONOMIJA NIJE EKONOMIJA ZNANJA NEČEGA, VEĆ POZNAVANJA NEKOGA 

Smatraš da u Srbiji postoje odlični marketinški stručnjaci, koji svoj kvalitet dokazuju time što ih angažuju i brendovi u inostranstvu. Znači li to da  su naši marketing stručnjaci  prevazišli mogućnosti domaćeg tržišta, na kojem em vladaju besparica i nedovoljna uposlenost ono malo proizvodnih kapaciteta, em mnogi domaći klijenti nedovoljno shvataju potencijale adekvatnog brendiranja i svega ostalog što savremena marketinška kampanja podrazumeva?

Lazar: Da, interesantno je to da kod nas i dalje vodeće agencije znaju mnogo više o marketingu nego mnogi klijenti. Razlozi su siromašno i nerazvijeno, nesofistikovano tržište, kao i opšta poslovna kultura ‘znanja svega’. Naša ekonomija je i dalje, nažalost, ekonomija poznavanja nekoga, ne ekonomija znanja nečega – i to se vidi i u našoj komercijalnoj komunikaciji u principu. Ipak, kada se pogode dobar i prosvećen klijent i dobra agencija onda je sve moguće, o čemu govori i sjajan primer kampanje za Jugoslovensko Dramsko Pozorište i njegovim glumcima koji su glumili taksiste.



I nastavak ovog pitanja- kako danas pomoći i ima li pomoći vlasniku male prodavnice na uglu, koji je doveden na ivicu opstanka otvaranjem  mega-marketa  dva ugla od njega?

Lazar: Naravno, neke tržišne sile su tako jake da je protiv njih teško boriti se. Pogledajte samo kako su nestale sve te pržionice kafe i video klubovi sa početka našeg privatnog preduzetništva. Ipak, kreativnost u razmišljanju može da napravi razliku svuda. Ja o tome nisam mnogo pričao, ali pre dvadesetak godina sam bio pozvan da za jednu američku humanitarnu organizaciju u Srbiji uradim seriju treninga za izbeglice iz Hrvatske. Jadni ljudi su dobili neke mikro-kredite od po 500-600 nemačkih maraka da započnu neki mali biznis i tako se makar malo skinu sa pomoći. Mnogi od njih su kupili kokoške i počeli da na pijaci prodaju jaja. Pa sam im ja razvio program oko 10 stvari koje mogu da im pomognu da bolje prodaju jaja. Jer, čim si u biznisu, bez obzira koliko malom, treba ti marketing. Inspiracija mi je bila jedna baka sa pijace na Banovom Brdu koja svoja najkrupnija jaja nije prodavala kao ‘klasu A’, kako su radili svi ostali, već ih je emocionalizovala natpisom ‘za decu’. Ta najskuplja jaja je prva prodala… Marketing principi funkcionišu na svakom nivou, bez obzira na veličinu firme. Mnogi od izbeglica kojima sam predavao su mi posle javljali da su duplirali ili triplirali prodaju, što ima je omogućilo da dobiju veći kredit. To mi je do sada najdraži projekat…
Ono što taj vlasnik male radnje može da uradi je da dobro razmisli zašto ljudi idu u supermarket i šta je to što on može da ponudi što velika radnja ne može: mnogo više dobrih domaćih proizvoda, autentično bolju uslugu, drugu vrstu robe, bolje poznavanje i pamćenje potrošača (šta im deca vole, kada im je rodjendan supruga/e i slično…) Moraju da razmišljaju gerilski, kreativno. Jedno je sigurno, čim ima konkurencije, nema više lenjosti i automatskog pilota. Mora da se razmišlja i inovira.

... DA RADIMO PAMETNIJE

Na nivo nekakve industrije (smešna reč za ovo što nam je od industrije ostalo) primenjeno i  prevedeno  isto pitanje-  misliš li da marketing može pomoći, na primer, podizanju na noge odavno nokautiranog domaćeg proizvođača tekstila koga su (u)gušili i jeftina turska i kineska roba i svakojaki zapadni  brendovi namenjeni tamo siromašnoj i srednjoj evropskoj klasi, koji su kod nas nametnuti, glorifikovani i prihvaćeni kao  elitni?

Lazar: Siguran sam da može pomoći za individualne firme, ne verujem za čitav sektor. To zavisi od strateškog fokusa države i investitora. Iskreno, ako investitori nemaju razloga da u taj sektor ulažu, onda i neće. Takodje, mislim da država ima mnogo bolje i vrednije sektore u koje treba da ulaže (poljoprivreda, turizam, IT) nego tekstil ili čelik. Postoji samo tri načina na koje neko može da bude konkurentan: da radi više, da radi jeftinije ili da radi pametnije – a nisam siguran da mi ni u tekstilu, ni u čeliku, niti u bilo kojoj drugoj sličnoj delatnosti u globalnom svetu možemo da radimo više i jeftinije od Kine, Indije, Vijetnama, Filipina i sličnih zemalja. Ostaje nam, dakle, da radimo pametnije… Engleska je nekada bila tekstilna sila, više nije, ali je postala modna sila. Sve je u fleksibilnosti i kreativnom korišćenju tradicije.

Vreme slogana tipa „kako mama kaže“ daleko je iza nas, a dometi nekih  marketinških službi  nisu se mnogo makli od  njega (čak ga aktuelizuju). Ne znam koliko pratiš srpsku scenu van okvira uspešnih marketing stratega čije su usluge nedostupne proizvođaču (bilo čega) koji startuje ili tavori, ali  znaš koliko bi edukacija takvih potencijalnih klijenata u smislu „Šta bi trebalo da znate  i šta bi trebalo da uradite da biste iskočili iz svoje okoline i ostvarili svoje ambicije“ pomogla da bar budu sigurni da su se obratili na pravu adresu. Previše bi bilo da pitam koju, ali- kakvu domaću agenciju bi preporučio ovdašnjem prijatelju koji bi da “iskoči” iz svoje okoline?


Lazar: Nema potrebe da pominjem imena, ali kod nas ima kvalitetnih agencija koje dobijaju i svetske nagrade. Dakle, klijenti imaju izbor. Nažalost, marketing strategija počinje u samoj firmi, a za to treba edukacije i iskustva koje se stiče vremenom, na konkurentnom tržištu koga kod nas još nema u smislu kako je to u razvijenim zemljama. Kada bude prave konkurencije i kada se smanji sakrivanje pod državne skute, nego se mora na tržište, biće i potrebe za marketingom. Takodje, kada se tržište zakonski i porezno otvori i uskladi sa svetom, jer je trenutno previše barijera za biznis. I ovde im je trebalo 250 godina da dostignu to gde jesu, čak i sa mentalitetom koji je sklon inovacijama… Što se tiče biranja agencije, svaki pametan klijent će birati onu koja se ne plaši merenja rezultata, pod uslovom da klijent to može da radi na robustan način.


 Može li se očekivati, bez  istovremenog postojanja PR i marketing službi, ostvarenje  uspeha  kompanije ili firme koja tek namerava da postane kompanija?

Lazar: Marketing miks treba da bude balansiran i prilagodjen poslovnim ciljevima firme, kao i raspoloživom budžetu. Instrumente za orkestar biramo prema melodiji i parama. Dobra strana digitalnih kanala je da se sa dobrom idejom i malo para može postići mnogo više nego sa prosečnom idejom i prosečnim parama u analognim medijima.

MOJ POSAO NE POSTOJI U SRBIJI

Jednom si rekao da ni svet u kojem živiš nije apsolutno savršen, ali da se nikada ne bi vratio u Srbiju. Šta ti ovde najviše smeta sa te udaljenosti, a šta kada dođeš? A za čime odavde čezneš kada si tamo?

Lazar: Ja baš i nisam dobar sagovornik na tu temu, jer mi malo toga nedostaje iz Srbije. Nekako, uvek sam se osećao kao neko ko taj život tamo živi sa strane; ima dosta aspekata toga i time se bavim u svom novom romanu ‘Protiv svih vas’ koji bi trebalo da izadje sledeće godine, ali ga pišem na engleskom, pa će verovatno proći još godinu dana pre nego što se pojavi na srpskom. Ne nedostaju mi mamine sarme, ni kafenisanje, jer mi to nije prijalo ni dok sam bio tamo. Iskreno, za naše pojmove, ja sam verovatno jedna dosadna, samoživa osoba, na granici sebičnosti. Moja privatnost – i moje porodice – mi je vrlo važna. Ne treba mi drugi da bih se osećao dobro, izuzev moje porodice. Ni ovde, ni tamo. Jedino što je ovde to lakše ostvariti jer te država i okruženje ostavljaju na miru. Medjutim, kada već to kažem, najviše mi nedostaje redovniji kontakt sa mojim bratom i sa nekoliko bliskih prijatelja. Postoji nekoliko ljudi tamo sa kojima vreme dobije čudnu elastičnost i postane manje važno – ali je to samo tih nekoliko ljudi…
Takodje, moj posao ne postoji u Srbiji, a ni u većem ostatku sveta; ja tamo ne bih imao šta da radim (malo se šalim, bilo bi, ali ima malo istine u tome… to bi zahtevalo odgovarajuće partnere koje trenutno tamo ne vidim). I na kraju, opšti red i mir – to mi je najveća prepreka. Naš mentalni murdarluk, intelektualna lenjost i kulturna zaslepljenost me dovode do ludila. Tako da ćemo u budućnosti verovatno biti jednom nogom malo više u Srbiji, ali ne potpuno. Najbolje je imati mešavinu Beograda i Londona, onda to liči na jedan interesantan život…

Je li prevedena „Cvjećarnicu u kući cveća“ na engleski jezik?  I kako ocenjuješ njen prijem na jugo-prostorima-  u stvari, je li ovdašnja prosečna  čitalačka publika uistinu razumela njenu poruku? (pitam to jer sam videla i neke...khm… komentare).

Lazar: "Cvjećarnica" je prevedena na engleski, ali nikada nije objavljena u Engleskoj. Prevod je uradila Persida Bošković za GIZ – nemačku vladinu organizaciju koja je glavni organizator i koordinator priprema srpske vlade za pridruživanje Evropskoj Uniji. Vodja GIZ tima, dr. Andrej Horvat, je pročitao Cvjećarnicu u Beogradu i kontaktirao me neočekivano, jer se pre toga nismo znali. Njegova je bila ideja da GIZ objavi prevod, kako bi se knjiga podelila stranim diplomatama i poslovnim ljudima kao svojevrsni vodič za razumevanje nekih kulturnih i mentaliteskih odlika kod nas. I da na taj način malo olakša strancima da nas razumeju… Odštampano je samo 150 komada i razdeljeno diplomatskom koru na predavanju baziranom na knjizi koje sam tim povodom održao u Klubu poslanika. Posebno zadovoljstvo mi je bilo to što je promociju otvorila Tanja Miščević, koja je šef našeg pregovaračkog tima oko pridruživanja. Vrlo pametna žena koja ima težak zadatak, u korist svih nas.
Što se tiče prihvatanja "Cvjećarnice" kod nas, vrlo sam zadovoljan. Knjiga je imala dva izdanja, treće je u pripremi, a prevodi se (upravo dok ovo pišem) i na slovenački. Dobila je dosta publiciteta, što sam očekivao obzirom na i dalje veliku popularnost Alana Forda u našoj kolektivnoj memoriji. I u Srbiji i u Hrvatskoj je bila medju Top 10 knjiga prošle godine, što mi je posebno drago jer je u pitanju prvi projekat koji sam uradio na našem jeziku posle jedanaest godina pauze. Toliko mi je trebalo da ponovo počnem da pišem na našem jeziku od kada sam otišao.
Očekivao sam svakakve komentare, iskreno, posebno dve vrste koje sam i sam malo video, ali srećom ne mnogo: prvi, da je u pitanju jugonostalgija (nije, jer sam u knjizi dosta kritičan prema mitu bivše YU) i drugi, da zagovaram tezu da je Zapad uvek mnogo bolji od nas. Kritičan sam i prema Zapadu, kao što svako ko čita moju kolumnu za Novi Magazin, ‘Čaj od šljiva’ zna, ali je svakome ko živi na tom ‘Zapadu’ jasno da od njih imamo mnogo da naučimo i da je a priori odbacivanje tog iskustva isto kao i kada bi niskoligaški fudbalski tim koji stalno gubi odbijao da istraži i primeni iskustva boljih timova. Naš najveći neprijatelj, kao što je to i Arčibald Rajs primetio, smo mi sami.



    Da li te je neko iz ove zemlje, od kada si svetsko ime,  kontaktirao zarad nekakve saradnje? Srbija nije Vels, ali- da li bi se, recimo, uključio u turističko brendiranje naše zemlje, čiji se svaki dosadašnji, mada skupo plaćeni pokušaj, neslavno završio?

Lazar: Nije bilo kontakata, ali ih nisam ni očekivao. Naše tržište funkcioniše drugačije i razlozi da se nešto uradi ili ne često nemaju vezu sa čisto komercijalnim aspektima… Pomažem jednom ili dvoje prijatelja koji imaju svoje agencije u Beogradu malo savetima i povremenim seminarom koji uradim za njihove klijente, ali ne više od toga. Možda u budućnosti, trenutno je vreme najveći problem.

DA NAS DECA VIDE KAO PRIJATELJE

Neću da pitam da li si srećan, ne samo zato što već verujem da jesi, već stoga što se u poslednje vreme malo više polemiše oko   pojma sreća i  samog  njenog postojanja. Pitaću te- šta te raduje u svakodnevnom životu, kada zaboraviš na „marketing , PR i ostale fore i fazone“, kako funkcioniše tvoja porodica sa tako prezauzetim tatom, jesi li neke obaveze pater familiasa preneo na suprugu i ako jesi kako ih ona prihvata, iz kojih struka su tvoji prijatelji, gde volite da putujete i provodite odmore, šta čitaš kad to nije stručna literature…

Lazar: Iskreno, kao i uvek, srećnim me čine najjednostavnije stvari: da su nam deca, pa onda mi, živa i zdrava; da provodimo vreme zajedno; da se trudimo da nam svaka sledeća godina bude makar malo bolja od prethodne, u stvarima koje su bitne: škola, muzika, veštine, radoznalost, znanje…
Da nas deca vide kao prijatelje, pre svega, od kojih ne treba mnogo šta kriti jer neće biti grdnje, ali će biti savetovanja. Život u Londonu je vrlo, vrlo zahtevan, i materijalno i intelektualno, dan je prekratak za sve što treba da se uradi. Pri tome, ja od kuće odlazim i dolazim u neko pristojno vreme, tako da često vodim decu ujutro u školu i vraćam se za zajedničku večeru. Nemam utisak da sam mnogo odsutan. Dana  ima svoj posao tokom sati dok su deca u školi, ona radi sa autističnom decom kroz jedan metod koji je u Srbiji tek u povoju. Njena je želja da to prenese mnogo više kod nas. Kod kuće, zbog stukture dana, Dana je glavni kuvar, mada sam ja ‘vlasnik’ doručaka, posebno vikendom, kada pravim neke svoje specijalne američke palačinke bez glutena, sa bademovim brašnom…
Konačno, čitamo svašta, posebno sociologiju i psihologiju, nije sve povezano sa marketingom, ali i jeste, pošto su te dve oblasti u suštini svega. Takodje, i romane, kada stignemo. Ja sam trenutno na sredini ‘Tušta i tma’ prepiske izmedju Basare i Jergovića – vrlo, vrlo važna knjiga…


Bibliografija
Uhvati Ritam, 1989
Proroci mudro ćute,1991
Marketing  fore i fazoni, 1992
PR fore i fazoni, 1996
Advertizing (p)Age,  2000
No-Copy advertizing,  2001
Cvjećarnica u kući cvijeća, 2012)







Follow by Email