Učitelji i(li) biznismeni

Ne pitaj me ništa. Da mi nisi u koži, inače bi bio smrknut duplo više nego ja.
Vraćam se s roditeljskog, one mlađe. Starijoj sam na roditeljski išao sinoć.
Ista priča- knjige, sveske i ostala opreme i, naravno, škola u prirodi. Ove godine samo 15.000 dinara. Samo. I to Kopaonik, kaže učiteljica, a lane je bio... ma ne znam gde je i šta je bilo, al' znam da je koštalo 15.600. Isto na rate.



Ma odmah sam joj rek'o, i njoj i onoj juče- moju odmah brišite sa spiska. Obe smo pustili kad' su bile drugi razred, izjednačili smo ih i- to je to.

Znaju li bre oni kolko je to 15.000 dinara, 15.000 majke da im... A uz njih, koje, pa još najmanje 5.000 treba da spremiš dete za tu školu- u prirodi.

Ja bre ceo mesec treba da rintam za onog punoglavca, za tih 20.000 dinara. I to ako se reši da nas isplati. Nema ni on, jadan- te, inspekcija ga ojadila, te, država traži svoje, te, pokvarila mu se mašina, a popravka košta...


A ti rintaj i ćuti. Moli da ti da bar za karticu za prevoz, da deci od usta ne odvajaš kako bi se dovuk'o do posla.

I onda ona meni kaže, "samo" 15.000 dinara! Lako je tebi, mislim se ja, tebi svaki mesec, tačno na vreme, stigne najmanje 40.000. I to za nekoliko sati. I to bez prevoza i toplog obroka. Za isto toliko i žena i ja rmbačimo svaki dan po osam sati, i to cele godine. Pola sata pauze, i to ti je to. Ako ti se ne sviđa, izvolte, kapija ti je tamo.

Pobiše se za te dnevnice, provizije, šta li je, još se i ljute kad ne pustiš dete. Propadne im džabe odmor i ko zna još kol'ko pride. Dnevnice, pa dnevnice.

A moje ruke, što ne pogleda moje ruke- kad dođem kući šaku ne mogu da savijem, glava mi puca i od mog posla i od briga, noge ne znam čije su. Žena ne zna kud će pre, da l' da kuva, da l' da pere, da l' sa decom da popriča, a čeka je brdo veša za peglanje, zimnica započeta...

Sit gladnome ne veruje, oduvek je tako bilo.
Ono, daleko bilo, nismo bar gladni. Za leba i s' leba imamo, pa bar jedna briga manje. Ali se to sve mojima "na  leđima" rodilo. Njih da nije, ne smem ni da mislim kako bi bilo.

Deci sam rek'o, na školu u prirodi zaboravite, eno vam prirode celo leto kod babe pa je se najgledajte kol'ko vam je volja. Ima da idete na izlete, za to uvek ima da ima, opet ćemo da vas upišemo na folklor, nek' košta kol'ko košta i to je to.

Ono, i folklor nije kao što je nekad bio, sve se to pretvorilo u pare.

Ako ih uče da igraju, ima da platiš. Ako imaju nastup, opet ima da platiš. Ako negde treba da putuju, kao, imaju nastup, naravno da traže da platiš.
Smislili im letos, sedam dana u Bugarskoj. Imaju nastup. Koji crni nastup, jedva ugovorili da odigraju jedno kolo negde na nekom trgu, ali zato- 120 evra za nedelju dana. Nastup. Ma nastup je samo maska, ej, biznis je sve to,samo da se ošure roditelji.
Ako hoće da se bavi turizmom, što ne otvori turističku agenciju? Nego, daj 120 evra, ide ti dete da nastupa.

Ne znam, ponekad se pitam, trude li se ovi učitelji i svi ostali koji, kao, brinu brigu o našoj deci, trude li se svi oni zaista da ih nečemu nauče. Ili su postali biznismeni, pa ih samo zanima na koji način da roditeljima izvuku što više para?


fotografija je odavde


13 коментара

  1. Retko komentarišem na blogovima koje pratim, ali ovu temu ne mogu da prećutim. Dvaput sam prošla kroz sve to. I više. Ako hoćeš da ti se dete bavi sportom, opet plati. Ako ne upišeš dete u školu (košarke, fudbala, rukometa isl.) sporta koju organizuje nastavnik koji mu predaje fizičko, ne može da ima 5 iz fizičkog. Jedno dete, drugo dete, osnovna škola, srednja škola. A onda zaprška na sve to, maturska ekskurzija i matursko veče. Ekskurzija, naravno, u inostranstvo. Nema veze što deca ne poznaju svoju zemlju, važno je da putuju u inostranstvo. Pasoši, vize, aranžman (sa sve uračunatom naknadom nastavniku za čuvanje deteta?! od 19 godina), džeparac. Dve plate. A onda matursko veče. Hajat, naravno! Aman ljudi, zar mora Hajat, zar ne može to malo skromnije, pa ima i u našem gradu kafana i restorana, pa zar nije jedino važno da to proslave svi zajedno? Ne, kaže razredna, znate kod nas je Hajat tradicija. Čija tradicija, vas nastavnika? Pa deci sigurno nije tradicija, njima je to prvi i poslednji put. Od 26 đaka iz odeljenja moga sina svega 11 njih je bilo na maturskoj večeri. Neki nisu imali, a neki su rekli da za novac koji bi potrošili za to jedno veče (konzumacija, garderoba, džeparac) mogu i na letovanje da odu. Nastavnici se ponašaju kao da nisu čuli za ekonomsku krizu. Ni ne pada im na pamet da ima dece kojima roditelji jedva odvoje za mesečnu kartu, da ima dece koja su ceo dan gladna jer nemaju za užinu, da ima dece koja se ne osećaju dobro u svojoj koži pored drugara sa skupim patikama i najnovijim telefonima. I to isti oni nastavnici koji stalno kukaju zbog svojih malih plata i prete štrajkovima. Izvinjavam se zbog opširnosti komentara, ali ova tema me je stvarno dotakla.

    ОдговориИзбриши
  2. Imala sam ozbiljnu bojazan da će se neki prosvetni radnici koji nisu iz ove priče, a za koje znam da postoje, osećati prozvanima. Zato mi je drago što ste se složili s pričom mog komšije, iznoseći sopstvena iskustva na ovu temu.
    Jednostavno, neki, nije važno o kojoj profesiji je reč, se zaborave i previde u kojim uslovima živi većin stanovništva ove zemlje i sve mere po sopstvenim aršinima. Kao i u ovom slučaju.
    Hvala Vam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I da se čuje druga strana- odlična dopuna, Marinin tekst- http://www.ritamdana.com/u-kozi-prosvetnog-radnika-ili-trn-i-suma-iz-ugla-plavuse/

      Избриши
  3. Nigde ne ugledah da se pominju privatni casovi :). Moja mama je godinama svima prepricavala kako joj je profesorka ruskog jezika, na otvorenim vratima u prvoj godini, objasnila da su privatni casovi obavezni (tri puta podvuceno i boldirano) ne bi li se prosla godina. U jednoj od elitnijih beogradskih gimnazija. Pa joj je jos napomenula da može da preporuči odgovarajuce kolege za te svrhe.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A opet, roditelji ne smeju mnogo da se suprotavljaju, tim pre ako im dete nije baš sjajan đak- valjda im je lakše da plate i da budu sigurni. Znam đake koji su na tim privatnim časovima bukvalno blejali, jer su profesorke za to vreme i kuvale, peglale, telefonirale, a najmanje- radile ono za šta su se nametnule kao plaćena pomoć.

      Избриши
  4. Negoslava, priča tvog komšije je realna priča - to je slučaj od onih 5% koji u svemu vide novac (mislim na neke nastavnike). No, razumemo mi i trenutak, naša pravila propisuje Ministarstvo, to sa Hajatom i ostalim stvarima nema opet mnogo veze sa prosvetom - jer o eksurzijama kao i marutrskim večerima poslednju reč imaju roditelji i đački parlament... Ali, treba ljudi da znaju koliko su nama ruke vezane i koliko malo možemo da sami odlučujemo... Hvala ti, Nego, što si pokrenula ovu priču :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, ali zaista mnogo hvala na podršci, posebno stoga što si iz prozvane branše. Rekoh već, bojala sam se reakcije čestitih profesora i baš zato mi je drago da su i oni sami svesni koliko je istinita ova priča. Baš kao što smo svi mi svesni da niste svi isti.

      Избриши
  5. Novac ne možemo pobediti, ali mislim da to nije ni poenta. Po meni je glavni problem u tome šta se dobija za taj novac. Sistem u kome sada živimo je u tom smislu veoma izopačen, i kao da sve institucije ne služe onome što bi trebalo da im je osnovna funkcija, već da bi se u njima uhlebili ljudi koji su tamo zaposleni...

    Primer: postoji kod nas jedan stari profesor "strah i trepet", čija rutina se sastoji u tome da učenke pita nešto banalno, tipa: "Da li je matematika prirodna nauka?" a kad učenik odgovori potvrdno - taj profesor zavrti glavom i kaže: "Stvarno? Jesi siguran(na)? Ja se ne bih baš složio s tobom..." Rastura ih! Naročito ga se užasavaju odlični đaci, jer ih natera da shvate kako im je znanje površno i šuplje. A znate šta je najgore u celoj toj priči? On je jedan od retkih koji se uopšte bave kritičkim mišljenjem (bilo kakvim mišljenjem)...

    Zato je lako ubediti tvog komšiju da mu je glavni neprijatelj u životu gazda koji mu (ne) daje platu. A svi ostali su "devijacija". Od lekara koji te šetaju po šalterima i prodaju ti dijetetske suplemente, do korumpiranih političara, novinara, državnih službenika, lažnih invalidskih penzionera, "zaposlenih" koji decenijama ne primaju platu (i ne rade), pa do njega samog koji je srećan što ima šta da jede... Divota.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Takve profesore volim! Oduvek sam volela te, malo zadrte, ali iznad svega dobronamerne, korektne profesore koji mnogo znaju, koji ti nikada neće zakinuti na oceni i koji će te stvarno nečemu naučiti. U moru površnih, takvi su pravi biseri koje najduže pamtimo.
      A komšija- šta da kažem, toliko je opterećen borbom za opstanak i ostanak u gradu, da na drugo i ne misli. I sve ovo što si nabrojao kao devajacije je jako štur spisak, da ne kažem tek započet- toliko toga nam se nakupilo, da neke stvari već smatramo za normalne. I to je ono što zastrašuje.

      Избриши
  6. Uh, ja iz toga izašla, ali imam druge muke. Nikada se naplaćati, nikada sebi, ali neka deca imaju ono što mi nismo, samo nek su dobri.
    Za današnje prosvetne radnike ne znam, srećom da ne znam.

    ОдговориИзбриши
  7. Zanimljiva tema za sve roditelje, i one koji kubure sa skolskim i vanskolskim aktivnostima, i za one koji su izasli iz te price jer su im deca poodrasla pa razmisljaju svojom glavom, koja samim tim mogu i da se suprotstave tim naletima grabljivaca, jer shvataju pravila borbe za opstanak.
    Pre petnaestak godina dok sam jos bila u ovoj prici, secam se kako se mom detetu cas fizickog sastojao iz pikanja lopte, a na moje pitanje " zar ne preskacete kozlic, zar ne ucite hod po gredi ili vezbe na razboju" on me je zblanuto gledao sa recima"a sta je to ?" Ali su zato postojali treninzi svih sportova koji postoje, naravno u toj istoj skoli, od strane istih nastavnika ili ne, nebitno jer se sve svodilo na to da je roditelj doveden do granice da bira hoce li prepustiti dete totalnom fizickom neobrazovanju, sam se prihvatiti posla ( u moru obaveza i manjku vremena ) ili ce platiti za nesto sto je po zakonu trebalo da bude besplatno osnovno obrazovanje. I tako se godinama nastavljala borba izmedju sile jaceg i moranja, jer dzaba nam zakon kad deca izrastu iz svojih godina srljajuci u teretane ili jos gore ne znajuci ni da potrce zbog nepravilnog disanja.
    Koliko vidim nista se nabolje nije promenilo za sve protekle godine, a mi bi trebalo da zivimo u nekom modernom, naprednom drustvu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve su to anomalije društva u tranziciji i sve to će se valjda jednom iskoreniti. Takvih muvanja ima, inače, svuda i svi to znamo, ali nas najviše bole kada je reč o lekarima i prosvetarima. Valjda od njih najpre očekujemo poštenje.

      Избриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email