Učitelji i(li) biznismeni

Ne pitaj me ništa. Da mi nisi u koži, inače bi bio smrknut duplo više nego ja.
Vraćam se s roditeljskog, one mlađe. Starijoj sam na roditeljski išao sinoć.
Ista priča- knjige, sveske i ostala opreme i, naravno, škola u prirodi. Ove godine samo 15.000 dinara. Samo. I to Kopaonik, kaže učiteljica, a lane je bio... ma ne znam gde je i šta je bilo, al' znam da je koštalo 15.600. Isto na rate.



Ma odmah sam joj rek'o, i njoj i onoj juče- moju odmah brišite sa spiska. Obe smo pustili kad' su bile drugi razred, izjednačili smo ih i- to je to.

Znaju li bre oni kolko je to 15.000 dinara, 15.000 majke da im... A uz njih, koje, pa još najmanje 5.000 treba da spremiš dete za tu školu- u prirodi.

Ja bre ceo mesec treba da rintam za onog punoglavca, za tih 20.000 dinara. I to ako se reši da nas isplati. Nema ni on, jadan- te, inspekcija ga ojadila, te, država traži svoje, te, pokvarila mu se mašina, a popravka košta...


A ti rintaj i ćuti. Moli da ti da bar za karticu za prevoz, da deci od usta ne odvajaš kako bi se dovuk'o do posla.

I onda ona meni kaže, "samo" 15.000 dinara! Lako je tebi, mislim se ja, tebi svaki mesec, tačno na vreme, stigne najmanje 40.000. I to za nekoliko sati. I to bez prevoza i toplog obroka. Za isto toliko i žena i ja rmbačimo svaki dan po osam sati, i to cele godine. Pola sata pauze, i to ti je to. Ako ti se ne sviđa, izvolte, kapija ti je tamo.

Pobiše se za te dnevnice, provizije, šta li je, još se i ljute kad ne pustiš dete. Propadne im džabe odmor i ko zna još kol'ko pride. Dnevnice, pa dnevnice.

A moje ruke, što ne pogleda moje ruke- kad dođem kući šaku ne mogu da savijem, glava mi puca i od mog posla i od briga, noge ne znam čije su. Žena ne zna kud će pre, da l' da kuva, da l' da pere, da l' sa decom da popriča, a čeka je brdo veša za peglanje, zimnica započeta...

Sit gladnome ne veruje, oduvek je tako bilo.
Ono, daleko bilo, nismo bar gladni. Za leba i s' leba imamo, pa bar jedna briga manje. Ali se to sve mojima "na  leđima" rodilo. Njih da nije, ne smem ni da mislim kako bi bilo.

Deci sam rek'o, na školu u prirodi zaboravite, eno vam prirode celo leto kod babe pa je se najgledajte kol'ko vam je volja. Ima da idete na izlete, za to uvek ima da ima, opet ćemo da vas upišemo na folklor, nek' košta kol'ko košta i to je to.

Ono, i folklor nije kao što je nekad bio, sve se to pretvorilo u pare.

Ako ih uče da igraju, ima da platiš. Ako imaju nastup, opet ima da platiš. Ako negde treba da putuju, kao, imaju nastup, naravno da traže da platiš.
Smislili im letos, sedam dana u Bugarskoj. Imaju nastup. Koji crni nastup, jedva ugovorili da odigraju jedno kolo negde na nekom trgu, ali zato- 120 evra za nedelju dana. Nastup. Ma nastup je samo maska, ej, biznis je sve to,samo da se ošure roditelji.
Ako hoće da se bavi turizmom, što ne otvori turističku agenciju? Nego, daj 120 evra, ide ti dete da nastupa.

Ne znam, ponekad se pitam, trude li se ovi učitelji i svi ostali koji, kao, brinu brigu o našoj deci, trude li se svi oni zaista da ih nečemu nauče. Ili su postali biznismeni, pa ih samo zanima na koji način da roditeljima izvuku što više para?


fotografija je odavde


Follow by Email