Biljana Stanojević, intervju- Da ne pišem, ne bi mi bilo ovako lepo

Zalud pokušavam da se setim kako, kad i gde sam upoznala Biljanu Stanojević. Valjda nas onaj Gospodin Slučaj koji u stvarnosti ne postoji, spojio, što zbog prezimena koje delimo, što zbog zaljubljenosti u pisanu reč koja nam je zajednička, što zbog grada u kojem obe živimo... ko bi ga znao. Tek, Bilja je trebalo da se nađe davno na ovim stranicama, ali ipak nije i opet- valjda je trebalo da se to desi onda kada se i dešava. Sada.

Ima 48 godina, majka je dvoje divne dece, u braku punih 25 godina. Radi u

Muzičkom centru Niš, zvanično je sekretarica, ali "sam i pravnik i knjigovođa i potrčko"- kaže- "I najlepše od svega je što mi je šef Gale Kerber, jedan od najdivnijih ljudi koje znam.  Volim svoju porodicu, svoje prijatelje. Volim da pišem, čitam, vozim bicikl, plivam. Obožavam muziku, al ii tišinu. Ne volim zimu. Ne volim licemere. Lažove. Sitne duše."


OD SLIKOVNICA DO PISCA

Kako si i kada zavolela književnost i kako si počela da pišeš, koji su tvoji prvi koraci?

Književnost sam zavolela još kao jako mala, kroz slikovnice. Mama mi ih je kupovala ii mala sam ih u izobilju. Prvu pesmicu sam napisala u trećem razredu osnovne škole i otada nisam prestajala sa pisanjem. Kroz osnovno školovanje bila sam jedini učenik svoje škole koji je na priredbama čitao svoje, a ne tuđe pesme. Tako sam počela…

1       Čoveku je svojstveno da stalno preispituje sebe i da sumnja, bar malo, u ono što radi. Kada si shsvatila da si zaista pisac i pesnik, a ne neko iz mora  slučajnih stihotvoraca  koji posle prve nevešte pesme sebe tako nazivaju?

Jako rano sam se opredilila za pisanje i nijednog trena od tada nisam imala dilemu da li je to ono pravo što želim. Sve je počelo sa mojom prvom knjigom poezije “Ne kaje se lutalica” za koju je recenziju pisao legendarni  Ljuba Stanojević koji  je inače jako retko pisao za niške pesnike. Njegov uticaj, njegovi saveti – bili su mi dugo godina vodilja kroz pesnički svet. Tada, te 1993. godine, prorekao je da ću biti veoma čitana i ja  nisam više imala dilemu da radim to što volim. Koliko sve to vredi – pokazaće vreme.

Koliko je tvoj život bogatiji zato što pišeš? Imaš li vremena za druge hobije i aktivnosti?

Ne znam kako bih odgovorila na ovo pitanje a da ne zvuči šablonski. Mnogo je bogatiji. Sa pisanjem i pojavljivanjem u javnost, pre svega u pesničkim krugovima, moj život jeste dobio na kvalitetu. Ali, naravno da postižem da se bavim svojim hobijima, baš kao što postižem i sve drugo. Redovno vozim bicikl i ne bih se toga odrekla ni za šta na svetu. Imam vremena i za “kafenisanje” sa svojim prijateljima. Ma, sve je stvar u dobroj organizaciji.

PRVI ROMAN

 Koji deo  spisateljskog posla ti je najomiljeniji? U čemu najviše uživaš, gde si najuspešnija?

Jednako volim i pisanje za odrasle i pisanje za decu. Poezija je mesto gde sam se najviše iskazala, ali sam pisala i scenarija za pozorišne predstave, bal na vodi, bajku, koja je objavljena i na  engleskom jeziku istovremeno. Nedavno sam završila i pisanje romana i od njega očekujem mnogo. Ipak, najveću radost osetim onda kada pred publikom govorim svoje stihove i vidim da    sam uspela da im prenesem emocije. To ujedno smatram i najvećom nagradom kojujedan pesnik može dobiti.

1      Da li bi mogla da živiš od pisanja? Da li bi smela da napustiš posao i posvetiš se samo pisanju?

 Nažalost, živimo u teškim vremenima i jedino bi mi moćan izdavač, uz pomoć marketinga omogućio da živim od pisanja. Bez njega, pisanja, ne bih mogla- ali od njega u ovom trenu ne bih mogla da živim. Bez obzira na tu nemogućnost – usudila bih se da napustim posao i posvetim se isključivo pisanju. Druga je stvar što ja to ne želim: meni je moj posao toliko drag, da ni ne pomišljam da ga napuštam.

1      Na čemu si trenutno angažovana- šta pišeš, šta si završila, čime si preokupirana?

Kao što sam već rekla, napisala sam roman, istorijsko-psihološko-biografskog karaktera i očekujem da će biti u javnosti do kraja godine. Radim na jednoj zajedničkoj zbirci pesama, sa našim pesnikom iz dijaspore, iz Nemačke, Zoranom Plavšićem, a knjiga će biti odštampana dvojezično, na srpskom i nemačkom jeziku. Pored ove, pripremam i samostalnu, osmu zbirku pesama koja će izaći pre romana u javnosti. Nakon toga počinjem novi roman.

1      Koliko je tvoja porodica uskraćena a koliko obogaćena zbog tvog književnog rada?

Smatram da moja porodica ne trpi zbog mog pisanja i angažovanosti u tom smislu.  Posvećena sam i kao majka i kao supruga . Postižem da uklopim sve svoje obaveze sa njihovim i jedina koja patio d premorenosti sam zapravo ja. A svakao su bogatiji duhovno upravo zbog mog pisanja. Od malih nogu sam učila decu da vole knjige, da čitaju i tako rade na širenju sopstvenih vidika. Operd toga, u prilici su da upoznaju pisce i pesnike i spoznaju i taj svet, njima nepoznat.

1      Koliko je pisanje obogatilo tvoj život i možeš li sebe da zamisliš bez pisanja? Čime bi onda popunila svoje vreme i obogatila svoj život?

 Pisanje jeste obogatilo i moj život, dalo je jednu posebnu notu koju nemamo u svakodnevnom životu. Tu, pre svega mislim na predivne pesničke susrete, učešća na književnim kolonijama, na pesničkin festivalima. Sve to je propraćeno divnim druženjima, tako sam upoznala i stekla mnogo prijatelja, a to jeste neizmerno bogatstvo. Ne, nakon godina ovakvog življenja- ja ne bih mogla da zamislim  svoj život bez toga. A da moram… toje već nešto drugo i zaista ne znam čime bih se bavila, ali znam da nikada ne bi bilo ovako lepo.

ŠAPUTANJA U PASAŽU

Tvoj projekat pod naslovom Šaputanja u Pasažu naišao je na odličan prijem i kod stvaralaca i kod publike. Kako je došlo do njega i kakva mu je dalje sudbina?

Projekat je od samog početka imao jedan cilj: "pokriti " čitav grad, a kasnije i Srbiju, pa i inostranstvo - jednim urbanim kabareom. Počeli smo u kafeu Pasaž, gde je i održan prvi serijal od 10 "Šaputanja", ali smo nastavili da šetamo gradom. Zamisao je da se održi šaputanje na kaldrmi ( u Kazandžijskom sokačetu), u oblacima, školi, na fakultetu, da bi ciklus završili na Letnjoj pozornici u Tvrđavi, na proleće. Program je zabavnog karaktera, gosti su umetnici iz svih oblasti: glumci, pevači, pesnici, plesači... Naravno, često imamo goste iz drugih gradova,kao  i iz dijaspore. Projekat je zaživeo, na naše iznenađenje, jako brzo i okupio veliki broj zainteresovanih. Održava se svakog drugog četvrtka, ali smo zbog godišnjih odmora za leto planirali jedno mesečno. Nakon Pasaža bili smo u kafeu Haš - Haš, gde će se održati još jedno, za vreme Književne kolonije u Sićevu i kada ćemo ugosti pisce sa Kolonije. Jako je bitno da kažem da ja jesam idejni tvorac , ali da se sve odvija u organizaciji Društva umetnika (u nastajanju) pod nazivom "Šaptači", a da su sa mnom sve vreme vrsni pesnici Katarina Kiković Jović i Miroslav Mitković Nam. Kroz "Šaputanja" je prošlo skoro 40 eminentnih umetnika, na opštu radost publike. Dakle, biće toga još...

Biljana nam jedozvolila da zavirimo i u njenu knjigu pesama u pripremi:

ANARHIJA SEĆANJA

Ta anarhija sećanja,
od jutros spoznata -
učinila me krhkijom nego što sam...
Nema mi nekih dana
zbog kojih sam, samo tada,
bila i pesma i žena,
rapsodija boja na svili,
gola istina
izletela iz krvotoka,
pa prosuta,
onako, nehotice,
po nečijem telu...

Nema mi parčića sećanja,
onih koje sam nemirno puštala
da se razveju, pa vrate,
zamrse u moju kosu,
zavuku u zenice
(od čega su mi oči jače sjale)
i tu ostanu.

Neko ih je ukrao.
Možda sakrio,
ali nisu tu -
k'o gumicom obrisano
i sad nema tragova
koje sam ostavljala,
ne slučajno;
tragova po kojima bih se vraćala
iznova,
svaki put kada mi duša
zamiriše na jesen,
svaki put kada bih trebala
da se prisetim lekcije o laži,
svaki put kada poželim
da sebi pokažem -
koliko mogu da volim...

Ovakvo mi jutro nije trebalo.


BEZDAN JE BEZDAN

Ako  kreneš prateći znakove sa neba -
možda i nađeš to što ti treba...

Ne obaziri se na to što si stao.
Što si se spotakao, pa pao.
Ti, prosto nisi znao
kakav se ispod travnjaka krije bezdan.
Nisi jedini koji ne zna.
Zalud u njemu čudesna zvona zvone -
i u njega se tone
i ma kako bio zvezdan,
bezdan je bezdan...

Ja te razumem,
o, ja to umem -
da shvatim takve, zalutale:
tvoje su želje velike,
a ruke male
da bi sve u dve šake stale
i ne znaš da je put kojim se krećeš
sve uži što je duži,
a da tu nema sreće...
Ne pitaj kako znam!?
Saznaj sam.
Mnogi su tim putem išli,
ali su znali gde su suštinu zaobišli,
a gde zalutali,
šta su sebi dopustili,
a šta propustili...

Ne obaziri se ni na ove reči moje,
odlučuj sam,
ja sam tek žena krhka, možda grešim;
to što se tako smešim
ne znači da sve znam.
Samo čuvaj jednu istinu:
i najlakše odluke imaju težinu
pa i kad kreneš, ili staješ,
odluči dobro - da se posle ne kaješ.

a evo i jedne njene dečje pesme

MOTOR, BRATE

Priznajem, brate, sve mi dosadilo:
i kuća i škola i - baš sam ljut!
Naravno, brate, da mi se zgadilo
da stalno pešačim taj isti put!

Lepo sam matorcima objasnio:
kad bi mi motor kupili plavi
nikad u školu ne bih kasnio
i još bih bio šmeker pravi!

Oni se, brate, krstili ludi
i rekli da nisam normalan skroz.
A, brate - oni su neki čudni ljudi:
pa nisam im tražio na poklon voz!

Ja sanjam kako ga vozim po gradu
i sa njim obilazim čitav svet,
a oni mi, brate, ubili nadu -
hteli bi da mi kupe trotinet!

Još kažu da se mangupiram, brate,
i da bi trebalo da se stidim!
Moji matorci neće da shvate
da sam ja veći no što se vidi!

Džaba je prića, brate, ne vredi,
džaba da prevrnem ceo svet!
"Dobićeš" - kažu - "sve što poželiš,
ali kad završiš fakultet!"