Ljudi kojima je zdravlje narušeno imaju najveću svest o njemu

I za kraj serije tekstova o školi zdravog života, intervju sa mnogo puta pominjanom Aleksandrom Sekulić, koja je napisala i uvodni tekst, kao organizator i autor i voditelj i mentor same školice, a koju je nazvala "Zdravi zajedno"

Svako od nas ima mogućnost da preuzme  odgovornost  za svoje zdravlje- ova tvoja teza jeste činjenica, za normalne uslove i okolnosti. Budući da si do skora živela u Srbiji i da znaš uslove života ovde, kako na ovu tvrdnju gledaš sa socijalnog aspekta? Imam u vidu najpre veliki broj porodica koje se jedva prehranjuju. Mogu li one da se uklope u ovu tezu i na koji način?

Preuzeti odgovornost za svoje zdravlje je manje stvar uslova i okolnosti, a više stvar odluke da se učini nešto konkretno da bi se zdravlje sačuvalo, ili bilo bolje. Činjenica je da je pod takvim uslovima potrebno više truda, jer su mogućnosti ograničene. Gotovo dve decenije sam provela radeći u apoteci i imala sam priliku da za to vreme steknem prilično jasnu sliku o tome kakav odnos prema zdravlju ima veliki broj ljudi.Najveću svest o zdravlju imaju ljudi čije je zdravlje u većoj ili manjoj meri već narušeno. Oni su mnogo spremniji da shvate kako je posao lekara samo jedan deo priče, a da sami treba da urade najveći deo posla. Međutim, bilo je i onih koji će uvek pre posegnuti za tabletom, nego što će napraviti neku promenu u načinu života. Pribegavanje instant rešenjima je jedna od najvećih zamki sa kojima se danas susrećemo i sličan mehanizam se pojavljuje i kada je ishrana u pitanju. Uradimo nešto što je lakše, na uštrb onoga što je bolje. U svim okolnostima imamo mogućnost da izaberemo bolju ili lošiju opciju, samo što to zahteva trud, a u vremenu u kojem živimo toliko je toga što nam već odvlači energiju, da je ostaje malo za nešto novo što treba da uradimo. Ali, to već spada u domen prioriteta.

Da je lako – nije, i ako treba nešto da preduzmemo, to treba da bude ono što je u okvirima trenutnih mogućnosti, koliko god ti okviri bili suženi. Samo se ne treba obeshrabriti i misliti kako ne postoji ništa što može da se uradi. Makar i najmanje promene, na duže staze mogu da znače.

UVEK IMA REŠENJA ZA ZDRAVIJU ISHRANU

Da se zadržimo još malo na ljudima s niskim standardom – gde su i kakve su mogućnosti za njihovo manevrisanje na polju zdravog života? Teretanu  ili bazen mogu da zamene trčanjem ili vežbanjem kod kuće, ali kako da otklone stres, bezizlazje koje im se čini večnim, oskudna sredstva za bolju ishranu...?

Pošto sam do skora živela u Srbiji, na način na koji živi velika većina, mogu da navedem svoje iskustvo. Nastojala sam da uvek kupujem sezonsko povrće i voće koje je obično i najjeftinije. Na pijac sam išla redovno i nije mi bilo teško da kuvam iako sam živela sama. S jeseni bih, kada je ponuda najveća, spremila dosta toga za zimu. Da ne pričam o silom prilika razvijenoj kreativnosti poznatoj velikom broju domaćica: šta da spremim od onog što imam u kući. Ali uvek sam nastojala da to bude što prirodnija hrana, taman to bio i klot pasulj za više dana koji je, raspoređen na porcije, čučao u zamrzivaču. Ako ćemo o stresu: vesti nisam slušala, crne hronike nisam čitala, rizikovala sam da me smatraju neobaveštenom i za to nisam marila. Ali sam se zato potrudila da se dobro obavestim o stvarima koje su neposredno vezane za ono što mi je važno. I uvek sam nastojala da oko sebe imam pozitivne i dobre ljude.

Ako izuzmeno kategoriju ljudi koja jedva preživljava, kako oni drugi, nekog prosečnog materijalnog stanja, koji nemaju mnogo vremena da prate literaturu, nauku, u stalnoj su trci da zarade za iole pristojan život – kako dakle oni da izbegnu zamke svakodnevice koja ih melje i da ono malo vremena iskoriste na najbolji način za svoje zdravlje? Kako da se bore sa stresom, sa džank fudom, sa problemima sa šefom, mužem, decom, gde da nađu oduška i vreme za sebe i kako da ga najbolje iskoriste?

Ovde opet dolazimo do pitanja prioriteta. Nedostatak slobodnog vremena se sve češće nameće kao prepeka na putu do kvalitetnijeg života. I zbog toga bi bilo dobro pažljivo analizirati jedan sasvim prosečan dan I jasno sagledati na šta sve trošimo vreme, a onda videti šta je od svega toga stvarno važno i tome dati prednost. U tom slučaju se može naći vremena i za aktivnosti koje su usmerene ka boljem zdravlju. Stresu smo izloženi svi, ali od svakog pojedinačno zavisi kako će na njega reagovati. Mnogo je toga što se ne može izbeći, ali je svakako dosta i onoga što se može zaobići. Od televizije, dnevne štampe do mnogih toksičnih uticaja koji su prisutni i čine da se čovek oseća loše. Mislim da je jedna od osnovnih stvari koje će doprineti boljem zdravlju usmeriti se na dobre stvari u životu, na ono što nas raduje i ispunjava i na tome držati fokus.

 Mnogi pred problemima zaglave u porok – od utehe u čokoladi, prežderavanju, alkoholu, cigareti...pa sve do opijata, onih medicinskih i onih zabranjenih. Da krenemo od utehe u hrani – kako izbeći ovu zamku?

Mislim da je tu jedini pravi put suočavanje sa osnovnim problemom koji je doveo to toga da se traži uteha u hrani. Strategije poput restrikcija u hrani i kontrole apetita retko daju rezultate, samo stvaraju dodatni stres koji ne samo što ima uticaja na apetit i metaboličke procese, već uzrokuje i lošije izbore po pitanju hrane i čini da se reaguje impulsivno, ne razumom.

Gojaznost nije izbor – čini mi se da nema osobe koja s većim empatijama gleda na problem gojaznih. Kako objašnjavaš ovu tezu?

Gojazni ljudi nisu srećni zbog toga što su gojazni. Stalno im se ponavlja kakve zdravstvene posledice mogu da očekuju, često pate zbog svog fizičkog izgleda i trpi njihov društveni život. Posebno su osetljiva deca jer su izložena zadirkivanju, premda i odrasli u svojim komentarima umeju da budu veoma surovi. Smatra se da je njihova odgovornost što su gojazni, da nemaju dovoljno jak karakter, što narušava već poljuljano samopouzdanje. A najgore od svega je što sami sebe vide kao krivce. Sa ovakve pozicije je teško zauzeti pozitivan stav i nešto učiniti. Probajmo da za promenu stvari posmatramo malo drugačije. Hrana koju jedemo sve manje liči na nešto što naš organizam prepoznaje kao hranu. Brašno, šećer, hidrogenizovana ulja, MSG u hiljadu varijanti, fruktozni sirup, veštački zaslađivači samo su deo ekipe koja je učinila da se fini mehanizmi u organizmu poremete, oni koji kažu: ok, to je bilo ukusno, ali sad je dosta. Kada se ti mehanizmi poremete, nemogućnost da se unos hrane kontroliše postaje stvar izmenjene biohemije u organizmu, a ne lične odgovornosti pojedinca. Moja želja je da ovo shvate i osobe koje imaju problem gojaznosti, a i osobe koje su sklone da olako upute osudu na račun slabog karaktera ili nedostatka volje, ne upuštajući se u razmišljanje da možda postoji jak razlog zašto je tako.

Reci neku olakšavajuću okolnost za nas koji  osuđujemo sebe zbog olakog  i čestog posezanja  za slatkišima.

Niste krivi. To je tačka sa koje treba da se krene. A ono što sledi je proces u kome se lagano, ali istrajno treba vraćati prirodnoj hrani. Onoj koja se kupuje na meru i za koju znate šta je čim je vidite, a ne na kutije, kesice, bočice čiji sastav vam je (u manjoj meri) poznat tek kad pročitate šta na ambalaži piše.

JA SVOJE TEORIJE ŽIVIM

O značaju fizičke aktivnosti slušamo stalno, ali previdimo ili zaboravimo. Da ponovimo – šta je dijeta bez kretanja.

Deo o fizičkoj aktivnosti ću prepustiti Zorici, jer će ona to dočarati na najbolji način, ali volela bih da naglasim nešto što mislim da je važno. Često se ponavlja da mršavljenja nema bez vežbanja, a zapravo vežbanje će dati rezultate tek ako se uskladi sa adekvatnim načinom ishrane. Imamo mnoštvo primera ljudi koji su izuzetno aktivni, pa opet imaju teškoću da dostignu željenu telesnu masu. Jedan od osnovnih uslova da se postignu dobri rezultati jeste da se održava optimalan nivo insulina u krvi, što dalje omogućava da leptin (hormon sitosti) radi svoj posao. Zanimljiv je podatak da se kod ljudi kod kojih je ovaj mehanizam ponovo počeo dobro da funkcioniše pojavila želja za kretanjem, što izuzetno olakšava dalji proces mršavljenja. A kako ćemo održavati optimalan nivo insulin u krvi, prilično je poznato štivo – manje ugljenih hidrata, posebno prerađenih.

Da li si uspela da ovu teoriju koju tako lepo prenosiš na slušaoce primeniš na sebi? Koliko si uspela i  na čemu još osećaš da bi trebalo da poradiš?

Ja svoje teorije živim već prilično dugi niz godina. Kada je ishrana u pitanju neumorno istražujem i nastojim da ostanem dovoljno otvorenog uma da prihvatim da sam negde, u nečemu, bila u zabludi. Tačka na kojoj se sada nalazim prilično odgovara onoj slici koju imam o tome kako moja ishrana treba da izgleda. Kažem moja, jer uopšte ne znači da bi takav način ishrane odgovarao i nekom drugom i zato uvek naglašavam da ljudi sami istražuju šta je to što im najviše odgovara. Za mene je najbolji mogući obrok sveža salata koja uključuje dosta povrća, sa nekim dobrim dresingom koji sama pripremim. Mnogo volim zeleniš i koristim ga što u formi soka, smutija ili mikro zeleniša za salatu.Voće jedem svakodnevno, ali vrlo umereno. Hleb ne kupujem, osim što ga sama ponekad spremim od isklijale pšenice i generalno žitarice retko koristim. Jedina stvar koju bih volela da korigujem jeste da smanjim učešće mlečnih proizvoda u ishrani. Nisam ljubitelj mesa, ali mi povremeno prija. Da li nekad zgrešim? O, još kako. I to debelo, i to sa uživanjem. Živ sam čovek. Polazim od toga da sebi ništa ne branim, niti uskraćujem. Moje navike su sad već dovoljno ukorenjene da uopšte nemam problem da u situacijama kada izađem iz rutine, a koje su nam svima poznate – slave i gošćenja, posegnem za onim što je ispred mene, iako se to ne uklapa u gore navedeni opis. Mislim da je ovaj momenat bitan. Isključivost je veoma opasna i insistiranje na savršeno zdravoj ishrani u jednom trenutku može da se pretvori u frustraciju, a onda cela priča potpuno gubi smisao. Bilo bi dobro zauzeti stav: biram ono što je dobro, umesto: odričem se onoga što je loše. U zbiru se računa ono što radimo najveći deo vremena jer to određuje pravac u kome idemo, a povremena istupanja i vraćanje u redovne tokove daje nam osećaj da se ne odričemo ničega i da kontrolišemo situaciju.

 Ima li nade da nastaviš sa Webinarom , koji smo mi imale sreće da pratimo?

Ovo je tema za razmišljanje i vrlo je moguće da napravim jednomesečne vebinare koji će uključiti više aktivnosti učesnika tokom nedelje. Znači da bude domaćih zadataka koji će se raditi, a da na sastancima razmenimo iskustva kako nam je i šta pošlo za rukom. Cilj je da se ljudi aktiviraju i počnu da rade nešto konkretno. Informacija imamo na pretek, svašta smo do sada naučili, čuli, videli, ali kada dođemo do mesta na kome to treba primeniti u svakodnevnom životu, obično se zapne. Ako bismo na zabavan način počeli da se bavimo nekim korisnim stvarima koje kasnije mogu da postanu deo naše svakodnevice, a da pritom imaju povoljan uticaj na zdravlje, odlično. Ovakav vid rada kakav smo imali u našoj školici daje dobar osnov da se jedna takva ideja sprovede u delo.