- Hoće li država da nas uveri u to da brine o dobrobiti sopstvenog naroda? Epa, ako hoće, neka domaćim trudbenicima pokloni po 10.000 e , za istinsko otvaranje radnog mesta, od čega bi bilo daleko veće koristi nego kada te pare za, često i fiktivna radna mesta, daruje strancima!
Opet stara priča i naša stara boljka - kad rodi, ne valja, a kad ne rodi - isto ne valja. Kako li je još i kad prerodi, to jedino znaju oni koji su , sadeći, okopavajući, negujući, istovremeno i strahovali od grada i mraza, kiše i suše, roda i neroda... Oni čijim žuljevima zahvaljujući, umnogome, ova zemlja opstaje ovoliko dugo, odolevajući svim pritiscima kriznih, ne više godina, nego decenija. I čijoj naviknutosti na večitu borbu za puki opstanak i preživljavanje, zahvaljujući, u ovoj zemlji nije bilo onoliko socijalnih potresa, koliko ih se podrazumeva kada se dodje do ispražnjenih novčanika, cegera, potrošačkih korpi i kućih budžeta.
Nekada je to bio krompir, pa kupus, ponekad crni luk... Za onih godina kada prerode, proizvodjači ne znaju šta će s njima, raspamećeni izmedju borbe za opstanak i bagatelne cene sopstvenog truda. Pa pune neke zaboravljene jame, uvale i skrivena mesta, očajni zato što njihova celogodišnja muka odlazi u propast.
Ove godine, to se dešava s paradajzom. Od kad je ovogodišnji biznis leskovačkih proizvodjača paradajza s izvozom u Rusiju propao ( živa nisam ima li to neke veze s onim informacijama o velikoj koncentraciji pesticida u voću i povrću iz Srbije, koje je zimus novinarima delio Medvedev), njihove kolege iz okoline Niša ne znaju šta će s rodom paradajza na svojim njivama.
Nesudjeni ruski paradajz iz Leskovca je, naime, snizio cenu ovog povrća na jedva deset dinara, što nije dovoljno ni da pokrije troškove proizvodnje, kamo li da obezbedi neku zaradu dovoljnu za preživljavanje. Pa i novu proizvodnju, dogodine.
.jpg)
Osim da ponovim, u linkovanom tekstu istaknutu činjenicu - potrošači nemaju ništa od ove jeftinoće, budući da sav kajmak od proizvodjačke nesreće ubiru nakupci . Paradajz je, bar na niškim pijacama, oko 40 dinara kilo, a u marketima čak i duplo više.
Ono što mene, kao osobu koja od malih nogu zna šta je to poljoprivreda i koliko je potrebno ulaganja da bi se bilo šta proizvelo, zanima, jesu pitanja - šta nas to sprečava da se odmaknemo od poluekstenzivnog načina proizvodnje i zašto dozvoljavamo da nam tržini viškovi uvek bivaju toliki problem, da im je naprimereniji kraj na deponijama.
Ispod linkovanog teksta, bar do sada, bio je smo jedan komentar - pravite pelat od paradajza, imate tegle u Paraćinu.
I u tom kratkom komentaru sadržani su svi odgovori na naša večna pitanja tipa, dokle ćemo da se vrtimo u besmislenom krugu neznanja, neprihvatanja znanja, nepreduzimljivosti, nebrige države i nečijih gluposti.
Srbija nije neka ultra poznata turistička destinacija, da bi bilo relno očekivati neku preteranu zaradu od turizma. Privrede, sopstvene, davno se odrekla - još onda kada je, po ko zna čijem naredjenju, počela da na čela svojih preduzeća postavlja nesposobne, kako bi ih što pre doveli do nivoa pogodnog za kupovinu, nekog privilegovanog, po bagatelnoj ceni. I onda kada je sve ono što je iole vredelo, pa ni najnesposobniji nisu mogli da ga upropaste, rasprodavala takodje za bagatelu.
Okreni, obrni, poljoprivreda nam je jedina slamka za koju je realno uhvatiti se prilikom pokušaja vadjenja iz blata, da ne kažem bankrota. Naravno, ne onako kako smo započeli - prodaja svežih namirnica, već kroz što viši stepen obrade i prerade. Dakle, izvoziti hranu, koja će uskoro postati strateška sirovina broj jedan, ali tek posle prerade i , dakle, uz veću zaradu nego kada bi se prodavali svež paradajz, kajsija ili paprika.
I da, naši seljaci - i oni na čijoj je muci opstala ova država zahvaljujući niskoj ceni njihove muke , i ovi koji su počeli poljoprivredom da se bave ne bi li se prehranili, mahom nemaju para za ulaganja u preradjivačke kapacitete.
Ali, ova država ima para. Tako, bar, izgleda i zvuči, kada čujemo da je dala po 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto, strancima koji ovde otvaraju svoje pogone. Čije radnike posle ispunjenja ugovorenih uslova za tih 10.000 e, čast izuzecima, otpuštaju, dovodeći neke nove radnike koji će im u miraz doneti novih 10.000 e.
.jpg)
Naši poljoprivredni proizvodjači su počeli da se organizuju, najviše zarad plasmana, što je odlična polazna osnova za njihovo objedinjavanje zarad pravilnog trošenja tih pretpostavljenih državnih para. Koje su i dalje golub na visokoj grani moje mašte, ali koje mogu biti vrlo realne, u slučaju da nekome iz rashladjenog kabineta u kojem se odlučuje o našim sudbinama, padne na pamet da se ovime pozabavi. Ako sme!?
Ako bi se država smilovala i usudila da i svojim trudbenicima pruži šansu, to bi izgledalo otprilike ovako - nekoliko desetina ( puta xxx , koliko ima para) proizvodjača bi smanjilo pritisak na biro za zapošljavanje, zapošljavajući članove porodica na sopstvenom imanju i u pogonima za preradu voća i povrća. Dakako, istim onim parama koje država neštedimice udeljuje pomenutim strancima, koje baš boli uvo za naš opstanak i izlazak iz bede. Kojima je profit, zarada i to što dobijaju besplatno, osnovni motiv postojanja na našem tlu.
Kada bi država istinski htela da se pozabavi poljoprivredom, kao što neće, toga smo svesni, mogla bi da napravi eksperiment s višestruko manje para nego što ih da strancima za otvaranje nekog pogončića. Pa da ti nesrećni poljoprivredni proizvodjači sami , tim parama, koje možda i ne moraju da dobiju besplatno, nego u ime nekakvog malo povoljnijeg kredita, podignu mali pogon za preradu - paradajza ili višanja ili šljiva ili kropira ...
Pa da vidimo, hoće li više efekata biti od ovakvog pogona - koliko će ljudi zaposliti, koliko će to državu koštati i kolike će prihode ostvariti, uporedjujući ih sa već dovoljno prokuženim stranim pogonima.
I tako, napisah ja još jedan tekst, kolko da mi na duši bude lakše. Jer, znam da , niti će on doći do prozvanih, niti će pa oni, sve i da ovo pročitaju, prihvatiti ili preduzeti bilo šta.
Samo se pitam,ako i dalje s nemarom gledamo na ovakvu našu sadašnjost, kakve li će nam boje biti budućnost.
fotografije su pozajmljene odavde
PS - sasvim slučajno, ako je išta u ovom svetu slučajno, baš ove večeri naidjem na ovaj tekst - sjajna dopuna onome što sam gore rekla, pa ga preporučujem
Ne treba uvek tutor u obliku države da sve organizuje. Seljaci nisu mislili na ovu državu, nego na svoj profit. Rizik ih je dočekao, kao i nas što smo decenije ulagali u nauku, pa nas poslaše na ulicu. Nedostaje nam samoorganizovanje, koje je u Engleskoj od 1780 u raznim zadrugama dalo efikasne rezultate. To što se ovde sve pripisuje socijalizmu (i dobro i loše) je deo opšteg neobrazovanja. A zašto seljaci ne školuju svoju decu da im bolje organizuju i proizvodnju i preradu i prodaju, treba pitati njih, ne državu. I još jedna stvar u raznim poljoprivrednim proizvodima koji se kod nas prodaju po tezgama zaista im mnogo otrova i to ne samo herbicida i pesticida.
ОдговориИзбриши