ŠTA NAGONI OVU ZEMLJU DA NEGUJE IDIOTIZAM



     Pažnju mi je, juče, privukao ovaj tekst, o incidentu koji se desio u Francuskoj, prilikom polaganja mature. I pored toga što su vlasti najavile oštru borbu protiv varanja na ispitima, jedna mama se odlučila na drastičan korak - prerušila se u svoju ćerku i polagala je ispit umesto nje. Sve dok nije provaljena - doduše, još na početku , pa odvedena u policijsku stanicu - negde na kraju polaganja.
    Osim što će majka, 52 godine, biti kažnjena, njenoj ćerki, 19 godina, preti mogućnost zabrane polaganja maturskog ispita čak i pet godina.

     Pre samo dva dana, i ne znajući za ovaj dogadjaj koji je poslužio kao odličan uvod u ono o čemu zapravo želim da pišem,  preslišavala sam malo jednog profesora na temu studentskih podvala prilikom polaganja ispita. Paralelno s inovacijama na polju tehnike korišćene zarad varanja , tj prepisivanja na ispitima, i profesori sami moraju da budu pravi eksperti. I da stalno iznalaze nove načine za detektovanje studentskih metoda i načina varanja.

    Razno-razne bubice u ušima za dobijanje odgovora poslatog posredstvom specijalne olovke kojom se podcrta pitanje, onome koji sedi kraj knjiga ko zapeta puška, toliko su usavršene i minimizirane, da je profesore naprosto blam da zaviruju u uši studenata koji polažu ispit. Čak i kada čuju to specifično zujanje i šaputanje,  odustanu u startu od detektivskih metoda i nastoje da potpitanjima , ne samo uhvate studenta u neznanju, nego i njemu samom pokažu da - znaju o čemu je reč.


     - Misliš da se neko od njih postidi zbog toga? Ma, siguran sam da mi, dok gundjajući uzima indeks, pominje sve po spisku uz koju kletvu pride, zbog toga što sam mu dao do znanja da to što je pokazao nije znanje i nije naučeno,  i ne pomišljajući na to da radnje kojima se služi nisu ni malo poštene - reče mi moj sagovornik, nehajno odmahujući rukom na moje detaljisanje potpitanjima i upadicama.

     A imao je, čovek, prilike da i u inostranstvu bude ispitivač i tamo stekao sasvim drugačiju sliku o kolegijalnosti studenata, u odnosu na ovdašnje. Veli, dok ovde jedni drugima pomažu pri prepisivanju i varanju, tamo - onaj koji zna sve čini da kolegu kraj sebe spreči u pokušaju da zaviri u njegov rad, bilo da je reč o pismenom, bilo o usmenom polaganju. U stilu, moje znanje je samo moje i ne dam ti da se njime služiš, jer dok sam ja gulio klupu, ti si možda zaradjivao ili si se provodio.

    Studenti koji se ne služe nečasnim metodama, kod nas, jedino štite sopstveni integritet kada polažu u manjim ili većim grupama i kada je, po tom specifičnom zujanju i šaputanju jasno da je medju njima neko sa dodatnom opremom za polaganje. Onda se jako usprave, pogleda uprtog u profesore - tim položajem jasno daju do znanja da oni nisu prepisivači i da nemaju suflere s druge strane bubice, što je inače praćeno povijanjem ledja i glave, kako bi bilo što manje primetno.

     Ustvari, ovog teksta ne bi ni bilo da se nije desio famozni slučaj prijemnog ispita u Srbiji, ovih dana. Da nije pukla onolika bruka s provaljivanjem testova, njihovom cenom na tržištu, pričama o objavljivanju rešenih testova na internetu...

    Ova zemlja, uz sva ona dna koja smo dotakli, kao da namerno neguje idiotizam kao svoju genetsku bazu. Od najmladjih dana deca se uče snalaženju kao osnovnoj nastavnoj metodi - čast i poštenje onima koji se trude da svojoj deci ukažu na jedini ispravni put sticanja znanja i dobijanja ocena i diploma, odavno se veća pažnja posvećuje ispodprosečnima nego natrposečnima - nemam ništa što je to tako sa prvima, ali se glasno bunim zbog zapostavljanja drugih, a toliko odomaćena reč štreber dovoljna je ilustracija i sama za sebe.

     Sada, odjednom, nastavnici postaju krivi ako neki djak ne može ili ne želi da nauči ni za dvojku, batine koje dobijaju od onih koje su roditelji naučili da se silom postiže sve u životu postale su naša svakodnevica, zahvaljujući Bolonji umesto stručnjaka dobijamo nigde priznate diplome, a većina privatnih fakulteta fabrikuje nikom potrebne akademce kojima su diplome korisne jedino u stranačkom rasporedjivanju funkcija.

      Svetska politika je naš usud i, ma koliko se opirali, volju svetskih moćnika ne možemo preokrenuti u našu korist. Niko me, medjutim, ne može ubediti u to da obrazovni sistem i sve u vezi s njim, moraju da nam kroje oni koji ovoj zemlji misle sve najgore. Ako u jednoj Australiji i Americi, recimo, djak ide u  školu obučen u uniformu , na času može da se čuje let muve, a nastavniku MORAJU  da se obraćaju s družnim poštovanjem, ko je taj ko može ovoj zemlji nametati drugačije modele ponašanja? Sem nas samih.

     Ako se u tom razvijenom, demokratskom, bogatom itd svetu, kojem težmo i tamo gde valja i tamo gde ne valja, prestupnici u školama drastično kažnjavaju, kako se dogodilo, i zašto, da su kod nas najprivilegovanija kategorija djaka? Kome se mi, to, dodvoravamo negujući i podstičući idiotizam, ističući u prvi plan sve ono što je loše, dok talente i dobre, vredne i marljive djake bacamo u treći plan? Spremajući ih, tako, da bez imalo žaljenja i čak i bez ikakvog truda tog inostranstva da ih zavrbuje, odu iz ove zemlje čim se za to steknu uslovi.

 

Negoslava Stanojevic

пре 1 године
 
A onda, ponovo naidjem na ovaj tekst ... http://www.vijesti-online.com/pravoslavlje/cia-mi-cemo-odigrati-grandioznu-tragediju-pogibije-svih-pravoslavnih-slovena/
 
Vaš stav je čitava mala studija na istu temu . Samo da objasnim - nit veličam te Amere, nit mislim da ima-ju uopšte ikakvih razloga za veličanje, nego sam se samo pitala zašto i nešto pozitivno ne primimo od njih, već samo loše. Jeste da kod njih to loše preovladjuje i da je malo toga dobrog, al kako to da se od tog dobrog branimo ko da će nas sve uništiti? Iskreno , i ne poznajem njihov obrazovni sistem, ali takodje znam da naši djaci, kad odu tamo, preskaču razrede - i to je doprinos Vašoj tvrdnji. Samo, ipak mi je žao - što favorizujemo ono što ne valja i u drugi plan bacamo sve što valja. Otpozdrav i hvala.
Прикажи мање
 
Mislim da ima vise problema vezanih za nase skolstvo, a najvazniji je veoma los nastavni kadar, cast izuzecima, bez autoriteta. Drustvo je osiromasilo, strajkuje se svaki cas, ucitelji koji sada mahom rade su zavrsavali uciteljske akademije kao po kazni, jer nisu mogli bolje. Nastavnici nemaju vise siroko obrazovanje kao nekada. Otuda toliki dodatni casovi kao proteza. Na medijima se servira nepismenost i to u ogromnim kolicinama. Roditelji su i inace sludjeni svojom borbom za zivot, pa i borbom da kako tako izvedu svoje cedo na put. Nasi prijemni ispiti su bili isto toliko stresni, kao i uvek i svuda. Nekada nije bilo vezbanki i poznatih zadataka. Ali, ranije je za vecinu skola bio odredjen minimum poena koje ucenik mora da osvoji ako zeli u neku od srednjih skola (gimnazija 10 do 12 poena u zavisnosti od smera i predmeta). Drzava je sama srozala sve, pa i obrazovanje. Ali mi smo imali mnogo vise vremena, mnogo vise smo se kretali, skakali, igrali i prirodnije ziveli. A kada je rec o prepisivanju, pa to smo i mi radili, svakojako. Nisu ova deca izmislila bubice i zamenu identiteta. Toga je uvek bilo, samo nekada malo, a sada mnogo. Ponosna sam sto nasa omladina hoce da pomogne kolegi i drugu. Samo neka neko ne tvrdi da Ameri, uopsteno, imaju bolji skolski sistem. Znam mnoge koji strepe da se vrate u Srbiju, jer su deca obrazovana preko bare toliko lose, da sa tim nikakvim znanjem ne mogu da se udenu ni u drustvo, a kamoli na posao. Nemojmo toliko pljuvati po sebi, ceo svet je kliznuo u veliku krizu i postalo je zaista mnogo vaznije umeti se snaci, jer je i to intelektualna kategorija, nego postati mamim mediokritet. Da se razumemo, ne branim neznanje, samo ne dam na nas. A za policiju ima pune ruke posla. Pozdrav!!!
Прикажи мање
 
Kao neko ko je godinama bio okarakterisan kao streber, jer sam vredno ucila, bila Vukovac i osvajala nagrade na takmicenjima, moram da priznam da nisam uvek voljno pomagala drugima da prepisuju od mene. Zapravo, to sam morala da radim pod prisilom, uz pretnju da cu biti pretucena (desavalo mi se da me nestrpljivi "drug" iz klupe iza moje histericno bocka sestarom u ledja, jer ne moze da doceka da zavrsim sa svojim zadacima da bih presla na njegove). Verujte, nije tu bilo ni trunke drugarstva, ni s moje ni sa njegove strane. Iz osnovne skole sam pobegla u najrigorozniju gimnaziju u gradu, da bih izbegla ponovni susret sa "drugovima altruistima" koji su me godinama pre toga maltretirali. Komplekse zbog svoje pameti sam dugo lecila, cak i tokom studija. Srecom, na fakultetu sam srela divne ljude, kojima sam bila voljna da pomognem, jer su to zasluzili, i koji su pomogli meni - zajedno smo ucili i nadopunjavali se znanjem. Danas, kao zrela osoba, zalim sto me roditelji nisu naucili da budem sebicnija, da se borim za svoje pravo i da svoj intelekt stitim od neradnika i huligana s kojima sam se susretala. Ti isti kojima sam pomagala da ne dobiju jedinicu su danas narko dileri, osudjivani lopovi, makroi i siledzije. Kada me sretnu na ulici, neki ne zele ni da mi se jave, kao, ne prepoznaju me. I da ne bude zabune - ja jesam za to da se drugarski ispomazemo medjusbno, ali sve prema zaslugama. Razumem da branite nas integritet, slazem se da nije dobro pljuvati po samom sebi. Ipak, treba biti i realan - ako nastavimo da skolujemo decu po sistemu koji je aktuelan, uskoro cemo imati gomilu "sposobnih" ljudi, koji su na ivici zakona, ili su odavno presli na drugu stranu. Ako ucimo decu da je prepisivanje opravdano, vise nista nece biti sveto, i od prepisivanja, lako ce se ici na kradju, na falsifikovanje i na mnogo ozbiljnija krivicna dela. A to nije drustvo u kom zelim da odgajam svoju decu.
Прикажи мање
Hvala za ovo mišljenje, s kojim se u potpunosti slažem    

Follow by Email