KAKO BRZO I LAKO ZARADITI DOBRU DNEVNICU, AKO NISTE ALAVI



- NAPOMENA - računica se odnosi na Niš i čitav jug Srbije, siromašan i siromašniji od ostalih krajeva, kao uostalom jug svake zemlje
- Reč alav podrazumeva da ne želite da zgrnete pare za dva sata angažovanja, već da uložite i malo truda i malo više vremena u postizanje optimalnog rezultata, u ovom slučaju zarade





     Ovaj tekst pišem još pod utiskom niške , takozvane bulevarske pijace ( mada se može odnositi na bilo  koju), s koje sam se upravo vratila. Nije mi namera da kritikujem i popujem, samo me je jedna crtica zaintrigirala i naterala na razmišljanje o tome da neki pokušaji ostvarenja zarade ne uspevaju samo zato što  su očekivanja  nesrazmerna uloženom trudu, vremenu i novcu.

     Mnogo smo alavi, u stvari sve vreme to hoću da kažem.


     Ovu tvrdnju dokumentujem sledećom slikom - na trotoaru ispred pijace stoji čovek s dve gajbice jagoda. Onih, domaćih, ne ovog hibridnog djubreta koje nit je slatko nit miriše, nego je samo zamišljena jagoda. Cena, 150 dinara za kilogram.  Pomislim, mora da su njegove, kad ima samo dve gajbice, kupiću od njega. Sreća, pa sam tek pošla u kupovinu, tojest, nisam poredjala na dno kolica sve ono što ide na dno, tipa, krompir, luk, tikvice itd, kako bih mogla da kupujem osetljivije povrće i voće.


     Na pijačnim tezgama, dakle tamo gde se plaća trošarina, pravi proizvodjači, dakle oni koji su uložili trud da to i proizvedu, da dovezu, da provedu dan na pijaci, dok ih na imanju ko zna još koliko poslova čeka, iste jagode prodaju za - 130 dinara. Pa, naravno, kupim tu. Ajd, 20 dinara i nije neka para, ali ako kažem da sam tu našla i trešnje za 70 dinara, jer ih je čovek doneo mnogo, pa snizio cenu jer je potražnja manja od ponude, to znači da sam uštedela kolko za još jedno kilo trešanja.

    U povratku, čujem onog s dve gajbice jagoda ispred sebe, kako se žali poznaniku - nema ništa, eve, uzeo sam 12 kila jagode i još ne mogu da i' prodam.
    Pomislih da mu kažem, nećeš ni da ih prodaš, kad si toliko alav, pa ućutah.


     Al usput - odlazak na ovu pijacu smatram za rekreaciju, pa idem peške , iako na pet minuta od kuće imam sličnu, s većim procentom nakupaca nego proizvodjača i  gotovo jednako bezobraznim cenama, dakle, usput napravim i računicu.

     Ako vlasnici piljarskih tezgi, oni koji imaju troškove za zakup, plate radnicima itd, prodaju jagode za 130 dinara, a zna se da je njihova zarada jedan na jedan, dakle, nabavna cena kilograma jagoda je 65 dinara. Neka je i 75 i neka neko ko kupuje  samo dve gajbice isto to plaća 80 dinara. To znači da  želi zaradu za kilogram 70 dinara. Dakle, skoro pa više od cene koju dobija proizvodjač koji je te jagode zasadio, negovao, uložio u sva sredstva za zaštitu, možda plaćao radnike za okopavanje i branje.

     Moj "junak" je od troškova imao, eventualno, 100 dinara, koliko koštaju dve autobuske karte. Da ode do prodavca jagoda i da ih donese na pijacu. Osim ako je dibidus lezilebonja, pa je išao kolima, što je već njegov problem.

     Ako uspe da proda svih 12 kila, uzeće 1800 dinara. Minus 960, kolko ih je platio, minus 100 za bus, njemu ostaje zarada od 740 dinara. Za niške prilike, odlična dnevnica. Ni luk jeo, ni luk mirisao, nikakv rad, a - na kraju, pod uslovom da se proda, lepa para.

     Sva je prilika da on neće uspeti da te jagode proda, sve i da više od pola dana čuči uz svoje dve gajbice. I,  pošto je reč o pravim, ne o plastičnim jagodama, dok ih vrati kući, one će postati sok, posle celodnevnog prženja na suncu.

Šta je mogao da uradi, pa da proda sve, da zaista nema nikakvog rizika i da zaradi duplu ili još veću dnevnicu? Dakle, koliko bi zaradio da je i malo vredan i da nije alav?

     Da je te jagode prodao po 120 dinara, prodao bi ih za pola sata, u vr' glave, za sat. Zaradio bi SAMO 380 dinara. Imajući u vidu niške relacije, tokom prepodneva mogao bi, busom, da ode još dva puta za po dve gajbice, dakle, sve bi opet prodao na brzinu i zaradio još dva puta po 380 dinara. Dakle, 1180 dinara zarade, bez ikakvog rizika, s tri odlaska kod proizvodjača jagoda???

     Da ne budem ovoliko rigidna - ako bi prihvatio neki minialni rizik, mogao bi da ode kolima i odjednom kupi sve ove tri količine - ili možda i više, ako pravilno razmišlja i ako nije dibidus u besparici. Za nižu cenu, koju bi dobio kupovinom veće količine, taman bi uštedeo za gorivo. I opet, dnevnica od  oko 1200 dinara.

     Sad mi pade na pamet onaj vic, kako se Rokfeler obogatio. Imao je jednu jabuku, pa je prodao i za te pare kupio dve. Sutradan proda dve, pa kupi četiri. Prekosutra, proda četiri i ... sazna da mu je umrla bogata tetka i ostavila ogromno bogatstvo.

     Naše tetke, i ako ih ima, pa još  ako im se posreći da zgrnu neko bogatstvo, obično zaborave da su, ovde negde, imale nekakvu rodbinu.  E, baš zato, kao u onom drugom vicu, da bi se dobilo na lutriji, valja prvo kupiti loz, a da bi se zaradilo na preprodaji, u mom kraju se to zove matrapazuvanje, potrebna je spremnost da se bar malko pomučiš. Doduše, ne kao onaj ko je proizveo ono na čemu želiš da se obogatiš, njegova muka je nemerljiva i nju nikakva cena ne može realno da plati, ali, bar da uložiš, uz mnogo nade u laku zaradu, i nešto svog truda da bi do nje i došao.

     

Follow by Email