Naježila sam se, jutros, kada sam na jednom fejsbuk profilu videla ovu fotografiju.
U nekim boljim vremenima ovo bi bio tek jedan običan foto-zapis početka zemlje , jedine koju imamo mi bez rezervnu domovine,koju nikada nismo ni tražili. U nekim vremenima , kada nam se činilo nemogućim ono što se sada dešava . Ono, kada smo kao djaci krišom gledali neke karte na kojima je NEKO mnogo pre iscrtao sadašnje granice na ovim prostorima, pa počeo da ih objavljuje polako, valjda da nam opipa puls radi procene starta svojih stvarnih namera .
- Kada vladari svetom nešto naume, nema te sile koja će im stajati na putu tokoliko dugo da svoju nameru i ne ostvare, kaže moj komšija , čekajući prvi deo penzije, pa da kupi lekove za svoje mnogobrojne boljke. Od onog drugog, valja platiti drva, tek složena pod strehom kućerka naherenog ka kući koju je odavno pojeo požar i koja čeka neka bolja vremena da bude ponovo kuća.
I kaže još, čika Petar, pognutih ramena , s cigaretom koja predugo dogoreva medju prstima požutelim od duvana nespretno uvijenog u previše ovlaženi papir - Imaju oni, ti vladari svetom kojima nikada nije dosta tudje muke i znoja, tudje nesreće i tudjeg novca, plan za svaku tačku na ovoj našoj planeti. Pričao je meni, još dok sam radio u fabrici čiji kraj, na sreću nisam doživeo jer , odoh u penziju, jedan mlad inženjer, da oni planove prave za sto godina unapred. I da im se ne žuri.I da im se do sada nije omaklo, baš ništa.
Ko god da je kriv za to što nam se domovina polako svodi na dugačak mračan tunel u čijoj nedodjiji bauljamo i mi, koji želimo što pre zračak svetlosti na njegovom kraju i sunce koje će nas ponovo obasjati i oni, koji bi da se u tom tunelu pogubimo zanavek, ma koliko da u toj krivici ima i naše pomoći, voljne ili nevoljne, i ma ko da nam zaklanja tu svetlost koju ne možemo da nazremo od previše zlih očiju oko nas, znamo da jedino mi sami možemo da ugasimo mrak.
A ko bi drugi?
Oni, koji svoje uprljane ruke pružaju i znak prijateljstva, lažnim osmehom prikrivajući zle namere ?
Oni, koje smo davno zbacili sa svojih ledja, pa bi sada još malo da se vrate ?
Oni, koji su nam svoja prijateljstva dokumentovali naredbama - sto za jednoga ?
Oni, koji su nas držali za marvu spremnu da gine čim je joj se pomene krst časni i sloboda zlatna, i ne pitajući koja će sila od toga imati koristi?
Oni, čiju decu od prvog razreda uče da su nadljudska rasa i da je ceo svet stvoren zarad njihove blagodeti ?
A ko bi drugi? Do mi sami?
Svaki tunel , na svu sreću, ima dve strane. Onu, na koju se ulazi i onu drugu, na kojoj se izlazi. Te tako, i pored toga što se u svakom tunelu ponekad ugasi svetlo, ono ipak putnike obasja i pre samog njegovog kraja.
U nekim boljim vremenima ovo bi bio tek jedan običan foto-zapis početka zemlje , jedine koju imamo mi bez rezervnu domovine,koju nikada nismo ni tražili. U nekim vremenima , kada nam se činilo nemogućim ono što se sada dešava . Ono, kada smo kao djaci krišom gledali neke karte na kojima je NEKO mnogo pre iscrtao sadašnje granice na ovim prostorima, pa počeo da ih objavljuje polako, valjda da nam opipa puls radi procene starta svojih stvarnih namera .
- Kada vladari svetom nešto naume, nema te sile koja će im stajati na putu tokoliko dugo da svoju nameru i ne ostvare, kaže moj komšija , čekajući prvi deo penzije, pa da kupi lekove za svoje mnogobrojne boljke. Od onog drugog, valja platiti drva, tek složena pod strehom kućerka naherenog ka kući koju je odavno pojeo požar i koja čeka neka bolja vremena da bude ponovo kuća.
I kaže još, čika Petar, pognutih ramena , s cigaretom koja predugo dogoreva medju prstima požutelim od duvana nespretno uvijenog u previše ovlaženi papir - Imaju oni, ti vladari svetom kojima nikada nije dosta tudje muke i znoja, tudje nesreće i tudjeg novca, plan za svaku tačku na ovoj našoj planeti. Pričao je meni, još dok sam radio u fabrici čiji kraj, na sreću nisam doživeo jer , odoh u penziju, jedan mlad inženjer, da oni planove prave za sto godina unapred. I da im se ne žuri.I da im se do sada nije omaklo, baš ništa.
Ko god da je kriv za to što nam se domovina polako svodi na dugačak mračan tunel u čijoj nedodjiji bauljamo i mi, koji želimo što pre zračak svetlosti na njegovom kraju i sunce koje će nas ponovo obasjati i oni, koji bi da se u tom tunelu pogubimo zanavek, ma koliko da u toj krivici ima i naše pomoći, voljne ili nevoljne, i ma ko da nam zaklanja tu svetlost koju ne možemo da nazremo od previše zlih očiju oko nas, znamo da jedino mi sami možemo da ugasimo mrak.
A ko bi drugi?
Oni, koji svoje uprljane ruke pružaju i znak prijateljstva, lažnim osmehom prikrivajući zle namere ?
Oni, koje smo davno zbacili sa svojih ledja, pa bi sada još malo da se vrate ?
Oni, koji su nam svoja prijateljstva dokumentovali naredbama - sto za jednoga ?
Oni, koji su nas držali za marvu spremnu da gine čim je joj se pomene krst časni i sloboda zlatna, i ne pitajući koja će sila od toga imati koristi?
Oni, čiju decu od prvog razreda uče da su nadljudska rasa i da je ceo svet stvoren zarad njihove blagodeti ?
A ko bi drugi? Do mi sami?
Svaki tunel , na svu sreću, ima dve strane. Onu, na koju se ulazi i onu drugu, na kojoj se izlazi. Te tako, i pored toga što se u svakom tunelu ponekad ugasi svetlo, ono ipak putnike obasja i pre samog njegovog kraja.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.