TRI ŽELJE ZA ZLATNU RIBICU

     Retko kome od nas nije padala na pamet pomisao na to šta bi poželeo kada bi mu zlatna ribica ponudila ispunjenje želja. A ja se ovih dana sve nešto propitujem , koje bi iz milion malih i velikih zelja rangirala medju prve tri, koje se ne odnose na mene lično, već na svet oko mene.

     Prvu odavno znam - dovodjenje administracije, birokratije, partokratije i svake druge ..kratije u red, i to onaj koji bi značio da ne smeju da pisnu.To jest, da se bune , prigovaraju, gundjaju, zakeraju, zameraju.... dok nam za naše unapred uzete pare obavljaju poslove na udobnom, zagrejanom ili prohladjenom radnom mestu, uz kaficu i čaj, poneki kolač i čašicu kolegijalnog ogovaranja.Da se zna, da je gazda stranka, a ne onaj ko tu sedi i dužan je da toj stranci završi posao za koji je debelo plaćen i preplaćen. I koji bi milion puta bolje, bar to svi znamo, obavljao neko iz armije nezaposlenih, sve ljubeći i sto i stolicu i olovku i kompjuter.... Zamislite, ustanete jednog dana, pa krenete na šalter taj i taj, a ono više nema šaltera, nego sve ovi pultovi koje polako uvode. I niko vam ne kaže, srdito i nabusito, idite tu i tu, treba vam još to i to, dodjite sutra ili nakosutra.... već, izvolite, sedite nekoliko minuta , dok vam pripremimo sve što ste tražili. Hoćete možda kaficu, novine...?
     I da znate samo, i tako nešto u nekim zemljama postoji.

     Druga želja? Dvoumim se, izmedju dve jednako značajne za naše sveopšte rasterećenje od muka, ali neka bude ova - nema više prekidanja prijateljstava, drugarstava, kumstava.... zbog nevraćenog duga. Jednostavno, zakuca vam na vrata neko od koga ste vec digli ruke i kaže, izvinjavam se, jako, oprostite mi, kumim vas, ja malo više okasnio, ali , evo, donosim da vam vratim one pare koje ste mi nekad pozajmili uz moje obećanje da ću ih  vratiti za mesec dana. Pa ne stigoh, znate.....kupi kola, idi na letovanje, zimovanje, ma, znate, kriza navalila, a ovi moji traže, i tako...obrukah se malo. A kolko ono beše, da , dug je dug, a kamata koju biste u banci dobili je tolika, izvolite, a ova flaša vina je umesto izvinjenja. Pa eto, nadam se, ako vama ikada zatreba, znate, tu smo, naši smo, slobodno se javite , trebalo bi da nastavimo da se pomažemo... I da, čujem da vam treba žirant za kredit, dajte ja ću vam overiti u firmi i potpisati menicu, ništa vi ne brinite...
     Misaona imenica, jel da? Al zvuči lepo, mnogo lepo...
     Pa da ne kasnim sa trećom željom - one banke, znate one, koje su lakovernima podmetale one opasne kredite sa tim opasnostima po finansije i po život ,sve napisane nekim sitnim gotovo nevidljivim slovima...e, one, na medjubankarskom sastanku takvih khm.....ko sme da kaže prevaranata, neću ja to, taman posla...mislim, na sastanku tih i takvih, jel... odluče i objave ovako - Drage naše štediše, vi koji ste se prevarili i uzeli one jako nepovoljne kredite, koje otplaćujete već godinama i za koje ste već dali tri puta više para nego što ste pozajmili, a pored svega dugujete još dupli iznos kredita, dodjite sutra da vam vratimo sav višak koji smo vam neovlašćeno uzeli. Vi ste svoje kredite davno već otplaili, a za ovaj višak imate pravo i na kamatu i uz to, da bismo bar nekako i bar malo oprali ljagu sa imena naših banaka koje su vam pri ruci u svako doba, organizovali smo kolektivno letovanje za sve naše ojadjene štediše. Vi se samo dogovorite o terminu, pa lepo oročite sav taj višak vraćenih vam para kod nas, i Bog da vas vidi.
     Ne znam... ništa nisam pila, i inače ne pijem, ali sam se toliko unela u ovaj opis, da sam u jednom trenutku pomislila kako je ovo i moguće.... A sve mi se čini da ću se i ja jednog dana opiti, pre nego da se ovako nešto ikada desi.



GDE JE MOJE PARČE KLUPE


 Pre par godina niška Opština Medijana sredila je dotadašnju ledinu pored Nišave, izmedju Gradske toplane i ušća Gabrovačke reke u Nišavu. Na zadovoljstvo , verujem, svih gradjana Niša. I na korist svih nas.
     Uredjen je prostor sa spravama za vežbanje, izmedju parkova sa drvećem, dovoljno izraslim da se u njegovom hladu može i šetati i predahnuti. Postavljene su tu i klupe, namenjene svim prolaznicima - šetačima, onima koji brzo hodaju i trče, vežbačima na spravama, majkama i babama sa malom decom..

      Godinama prolazim bedemom, tik uz sam park. I godinama se ponavlja slika- ista lica , tokom cele sezone, ljudi koji su klupe u parku zauzeli kao busije. I ne popuštaju. Zasednu, bez namere da se pomere makar koji korak. Jedino su svake godine sve stariji. Kao da ne znaju za šetnju, mada ceo dan pored njih prolaze šetači. Kao da im niko nije rekao da je i kretanje zdravo, ne samo boravak u    prirodi.

   Ono što je još čudnije, pogotovo za nekoga ko bi seo na koji minut, kolko da odmori noge, jeste strategija starosedelaca, koji drže da su klupe pored njihovih zgrada samo njihovo vlasništvo.   Obično se rasporede tako, da osim njih više  niko ne može da sedne. Najčešće ih je po dvoje na klupi. Jedan na jednoj, drugi na drugoj strani. Izmedju, možda neka kesa ili torba, kolko da se stvori privid da tu stvarno nema mesta za nikog više. Kad neko i uperi pogled u ono malo  praznog prostora na klupi, zagledaju se u daljinu, ko mladi u busu koji nemaju   nameru da ustupe mesto starijima.
     Dok kejom prolaze  razni šetači, na klupama sede ista lica. Šetači šetaju, pa odu.  Samoproklamovani vlasnici sedalnih mesta na klupama kao da imaju nameru da tu ostanu zauvek.


BAKIN TRŽNI VIŠAK I DEBAKL MEKA U BOLIVIJI


 Jedva sam dočekala da počne  sazrevanje povrća na okućnicama baka iz mog naselja. Pa sada mogu da uživam u izvornom mirisu krastavca, paradajza, paprike... , onakvog kakvim ga pamtim iz detinjstva. Poranim , pa krenem na  svoju neomiljenu pijacu u komšiluku, u obilazak  bulevarskog trotoara  ispred nje, po kojem se poredjane krošnje ( tako naše bake nazivaju korpe pletene od vrbovog pruća, u kojima su donele svoje tržne viškove).
       Pa  biram. Ne po savršenstvu oblika, to ostavljam onima iz Evropske Unije, koji bi da nam nametnu genetski modifikovana semena i hranu. Osnovni kriterijum mog odabira je boja,  koja mora da bude jedra i zdrava. Proizvod baš i ne mora - krastavac može da bude i  kriv, paprika iskošena i kvrgava, a paradajz sme da ima i pege i tačke i utisnute tragove pruća od korpe u kojoj je donet. I ne pitam za cenu. Ako mi se svidja boja,  meni pouzdaan svedok da je reč  o zdravoj hrani, samo kažem, daj sve. I gnjilo i trulo, i meko i tvrdo, i zrelo i poluzeleno.  To je moja podrška babi koja je staro, domaće seme, sačuvala, pa sadila, pa kad je niklo, rasadjivala. Pa zalivala, pobadala pritke, vezivala, pestovala... Pa čekala da sazri. Da napuni krošnju , možda i pre nego  što sama okusi tek uzbran plod iz svoga vrta. Gde je , možda, nekada bila lepa Kata, vrbena ili  ruža.

  Ne verujem da je ijedna baka iz mog naselja, koju je besparica naterala da cvećnjaku promeni namenu u povrtnjak, uopšte i čula za nekakve evropske zabrane sejanja vlastitog semena,  kako bi veliki koncerni, proizvodjači semena,  profitirali. Eventualno su na TV čule kako neki upućeni ljudi naprosto preklinju seljake da čuvaju semena biljaka koje se na ovim prostorima vekovima uzgajaju. Kako bismo se , time, nekako oduprli alavim  prodavcima genetski modifikovane hrane, čija  agresivnost i navalentnost podsećaju na nekadašnju ofanzivu multinacionalnih kompanija da svakoj zemlji uvale bar po neku nuklearnu elektranu.
     Znam mnoge ljude koji žive na Zapadu i upravo zahavaljujući ovakvim bakama imaju prilike da svojoj deci pokažu  šta uistinu označava pojam zdrava hrana. Dodju na pijacu, stave im u ruke paradajz i kažu - pomiriši i uživaj. I tako, svakog leta, malo-malo, pa svrate na pijacu, bilo koju,  pa traže bake sa krošnjama.  I mirišu. Zdravlje, koje zaista na usta ulazi. Miris svog detinjstva. Setih se upravo, pre par godina sam upoznala našu ženu koja se sa porodicom upravo doselila u Niš. Kad je prvi put dovela u Srbiju svog muža, Nemca, toliko se oduševio mirisom paaradajza, da je još tada odlučio da se dosele ovde čim ode u penziju.
     Nedavno su novine objavile da su u Boliviji zatvoreni svi  Mekdonalds restorani, koji su  beležili  gubitak  kada su Bolivijci  počeli bojkot fast food hrane. Ništa čudno, rekao bi moj kolega Novica, koji je sa gnušanjem kometarisao informaciju iz davnog epp-a ovog lanca brze hrane, kako oni  na kraju svakog dana uništavaju neprodate hamburgere - pa to je, bre, najveći dokaz toga koliko je kvalitetan taj hamburger. Naša jela mogu da stoje danima, ali  zato što su zgotovljena od kvalitetnih namirnica.
     Te godine, kada je pripremano otvaranje Meka u Nišu,  Maks, niški zet iz Čikaga, čudom se čudio - ljudi, pa šta će vama hamburgeri pored ovakvih pljeskavica. Dok je u slast jeo duplu s lukom isključivo izmedju dva parčeta hleba, kako mu ništa ne bi remetilo ukus niškog roštilja, Maks je sa gadjenjem pogledavao na reklamu lanca brze hrane, u SAD namenjene siromačnijem sloju Amerikanaca. Ko bi rekao da će u Nišu on biti " privilegija" samo dobrostojećih? Oni koji nemaju para, na svu sreću, čekaju u redu u nekoj od niških ćevabdžinica.



SLUČAJNOST IZ PERTA


     Danima sam pod utiskom jednog dogadjaja , za koji sam mislila da se neće naći na blogu, no....ipak hoće. Možda upravo stoga što moja kuma Goga već par sati putuje nazad u Australiju, zemlju koja je njenoj maloj porodici privremena domovina već dvadeset godina. Sa onim kratkim prekidom od godinu dana, kad je došla sa sinom kako bi proverila jesu li se stekli uslovi da ovde ponovo može da se normalno živi.
     Nekako spontano je počelo okupljanje, nas nekoliko drugarica, pa zatim i nekih naših rodjaka, kada sam pre par godina  organizovala prvu našu žensku žurku. Kuma  Gogi u čast. Posle nekoliko takvih kućevnih okupljanja ovog leta, ona nas je sve okupila,  gde drugde nego u kafani, željna pravog veselja .
    Kafana " Verige" u dvoristu Radio Niša, gde je  Biljana, jedna od kuma iz društva, ko domaćin - jedna je od retkih preostalih novinara koji su posle decenija postojanja ove kuće samo dopisnici Radio-Beograda.
Dvoriste, doduše, nije ono što je nekad bilo, kao ni Radio-Niš sam, jer je montažna sala u dvorištu zaklonila  krošnju  oraha ispod koje smo tako rado ispijali kafice i ćaskali. Mislim da za tim najviše žali Daca, koja skoro i ne odlazi tamo- valjda čeka da jednoga dana nestane montažni krov kafanske sale i opet u miru ispija kaficu pod oraj, kako kaže. Ali, to je već neka druga priča.
     Ženska žurka za šest kuma, drugarica, koleginica, prijateljica, sestara i ko zna šta smo još jedna drugoj, odvijala se u prisustvu još samo petoro ljudi za jednim i njih tridesetak za drugim stolom. I budući da smo i došle ne zarad ića i pića, to nam je mnogo lepše kad same pripremimo, sve se takmičeći koja će bolje, poskakale smo već na prve taktove muzike.Posle kraćeg vremena pridružio nam se muškarac iz one veće grupe, ne oklevajući da odmah pita jesmo li sve iz Australije. Kaže, čuo je dok je neka od nas pričala telefonom.
http://www.youtube.com/watch?v=DKYWUTIcSuc&feature=related ili ista pesma na drugi nacin http://www.youtube.com/watch?v=PUJ73LGmMQE&feature=related
     Kada je shvatio da je samo kuma Goga otud, pita je iz kojeg je grada, iz Perta, kaže ona, a on, ne skrivajući iznenadjenje, veli - pa i nas su okupili rodjaci koji su došli baš otud. E, koji je kermes tek onda nastao. posle svake pesme ispostavljalo se da imamo toliko  zajedničkog, od toga da je polovina nas rodjena u Skoplju, odakle je rodom polovina njihove vesele skupine, pa da volimo iste pesme, da zapravo i jedni i drugi slavimo susret, ljubav, prijateljstvo, druženje...

     Proslo je već par dana otad, a mi sve i dalje ne možemo da se načudimo slučajnosti, čudu...šta li je...da u ovu zemlju sa oko sedam milionas stanovnika dodje  dvoje naših  ljudi iz Australije i da baš istog ponedeljka u istoj kafani u istom gradu slave svoj dolazak u zemlju i svoj skori povratak u Pert.
     Usput, mislim da je najmanje začudjena bila Australijanka, supruga slavljenika za susednim stolom, koja je sve vreme vodila kolo sa sve belom maramicom u desnoj ruci, dok joj osmeh nije silazio s lica. Kažu, neki dan pre toga je na svadbi u Vršcu naučila da  igra, i od tada ne staje...