Znam mnogo ljudi koji na svim izborima glasaju za trenutno vladajuću stranku. Obrazloženje im je - ovi su se već nakrali, pa će sada manje krasti . Kao, novima bi tek predstojala slična aktivnost, koja se glasanjem za iste izbegne.
Podseti me na to trenutno aktuelna priča o jahti jednog odlazećeg minista, koji je, kao i većina drugih, u politiku ušao iz skromnog stana na periferiji i jugića starog 15 godina. Sada se ponosno šepuri na jahtici vrednoj, ako je verovati novinama, izmedju 200 i 500 hiljada evra. I koja je, zapravo, vlasništvo njegove žene, kupljena, opet, od njenog rodjenog oca. Da se Vlasi ne dosete, valjda...
Pa me to podseti , opet, na već izlizanu priču o bogatstvu gos-n Predsednikovog sina, stečenom nošenjem gajbica sa višnjama. A stalno sam govorila, čak i kada je to bilo opasno, da je nemoguće obogatiti se na takav način. Pola života, najmanje, sam nosila višnje u gajbicama i brala ih od jutra do večeri, pa se nisam obogatila. Kao ni mnogobrojni radnici, mahom komšije, koji su godinu dana čekali tih nekoliko dana berbe u našim voćnjacima, kako bi bar malo upotpunili svoj kućni budžet. Čak i u godinama najboljih cena višnje, čak i najbolji berači, nisu uspevali da zarade sumu ni približnu bogatstvu.
Opet imamo novu vlast. I opet slušam priče tipa - ovi se nakradoše, pa odoše, šta li da očekujemo od novih.
Svakom vlašću je, oduvek, bio nezadovoljan jedan deo naroda. Sigurna sam da niko ne zna hoće li ova nova uspeti da nadje put iz bezizlazja kojim već podugo vremena koračamo. Da to žele, verujem. I nadam se da makar budu kao prethodne vlasti i da i njima bude nezaovoljan samo deo naroda. Jao si ga nama, ako nezadovoljni budemo svi...
Bože, pomislih na kraju, kako smo naučili da želimo tako malo... niko, čini mi se, i ne sme da želi nešto bolje. Zadovoljavamo se time da nam ne bude još gore.
Podseti me na to trenutno aktuelna priča o jahti jednog odlazećeg minista, koji je, kao i većina drugih, u politiku ušao iz skromnog stana na periferiji i jugića starog 15 godina. Sada se ponosno šepuri na jahtici vrednoj, ako je verovati novinama, izmedju 200 i 500 hiljada evra. I koja je, zapravo, vlasništvo njegove žene, kupljena, opet, od njenog rodjenog oca. Da se Vlasi ne dosete, valjda...
Pa me to podseti , opet, na već izlizanu priču o bogatstvu gos-n Predsednikovog sina, stečenom nošenjem gajbica sa višnjama. A stalno sam govorila, čak i kada je to bilo opasno, da je nemoguće obogatiti se na takav način. Pola života, najmanje, sam nosila višnje u gajbicama i brala ih od jutra do večeri, pa se nisam obogatila. Kao ni mnogobrojni radnici, mahom komšije, koji su godinu dana čekali tih nekoliko dana berbe u našim voćnjacima, kako bi bar malo upotpunili svoj kućni budžet. Čak i u godinama najboljih cena višnje, čak i najbolji berači, nisu uspevali da zarade sumu ni približnu bogatstvu.
Opet imamo novu vlast. I opet slušam priče tipa - ovi se nakradoše, pa odoše, šta li da očekujemo od novih.
Svakom vlašću je, oduvek, bio nezadovoljan jedan deo naroda. Sigurna sam da niko ne zna hoće li ova nova uspeti da nadje put iz bezizlazja kojim već podugo vremena koračamo. Da to žele, verujem. I nadam se da makar budu kao prethodne vlasti i da i njima bude nezaovoljan samo deo naroda. Jao si ga nama, ako nezadovoljni budemo svi...
Bože, pomislih na kraju, kako smo naučili da želimo tako malo... niko, čini mi se, i ne sme da želi nešto bolje. Zadovoljavamo se time da nam ne bude još gore.
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.