DUDINJE I TURKINJE

     Posle mnogo, mnogo, mnogo godina, juce sam opet jela dudinje. Nisam ni znala  da dud imamo u vocnjaku, a stvorio se ispred mene dok sam brala visnje sa jednog starog, vec dotrajalog stabla.Otac kaze da ga je posadio ne tako davno, a nekako je bio sakriven medju krosnjama naseg i komsijskog drveca, u cijoj senci je izdzigljao, neprimetno.
     Moja prva asocijacija na dud je detinjstvo. U puno komsijskih dvorista bilo je ovog drveca, ispod cijeg hlada smo  se igrali i u cijim plodovima smo svi redom uzivali .Kada su nasi roditelji poceli da ruse kucice gradjene na ledini po dolasku sa sela, nestajala su i ova stabla. Gradjene su  nove, velike kuce, sa po nekoliko spratova, oko kojih nije bilo mesta za drvo zvano dud.

   Ali je zato dudova bilo u selima, na svakom koraku i u svacijem dvoristu. Ponosno su sirili svoje grane u ogromnim dvoristima oko kuca...crni, sitan, negde oko svinjca ili kokosinjca, beli, takodje sitan i sladji, negde iza kuca, a najkrupniji i nasladji, pored bunara. Ustvari, pojam slatkoce dudinja, tek sada zakljucujem, nije bio generalno prihvacen.Zavisio je od licnog ukusa svakoga od nas. I, mozda, od toga koliko smo visoko uspevali da se popnemo  po njihovim granama. Ili,pak, od toga koliko smo se musavi i prljavi spustali sa njih.

     A poslednja i ne tako slatka asocijacija vezana za dudinje je - Egipatska pijaca u Istanbulu. Sa ne malo ogorcenja pricala sam svojim prijateljima kako sam na ovoj pijaci vedela cak i - susene dudinje. Ogorcena, kazem, ne bez razloga.
     Turska je jedna od zemalja sa izuzetno visokim privrednim rastom, na kojem bi mogle da joj zavide i neke zapadne zemlje.Vazi za zemlju koja ima bukvalno sve od prirodnih bogatstava, pocevsi od rudnih, preko geografskog polozaja na dva kontineta, okruzenja morima, do pogodnih uslova za poljoprivrednu proizvodnju svega i svacega....Da li je tajna njenog privrednog buma bas u tom bogatsvu, kako oni vole da kazu ili,mozda ,u nekim parama koje dobija radi sirenja muslimenske vere i povratka na neke davno osvajane pa izgubljene teritorije, kako tvrde neki obavesteniji , spijunazom i urotom svetskih sila da ovladaju svetom zaokupljenih teoreticara, nije za ovu pricu mnogo vazno.
     Meni je najvaznije da se u jednoj tako brzo razvijajucoj zemlji koja se svrstava u red bogatih, ne baca nista.Pa cak ni dudinje.Dok, s druge strane, nasi seljaci, cak i najsiromasniji, prepustaju svinjama i kokoskama da odluce hoce li iskoristiti ono sto preostane kada se oni zaslade.
     I nije to jedini primer. Sve sto rodi i sto pocne da zri, bar kako sam videla na istanbulskim ulicama, nadje se na prirucnim tezgama , nalik kolicima koje kod nas vuku skupljaci papira koji nemaju konjsku zapregu. Na jednim kolicima je samo krastavac, a od alata jedino sprava za njegovo ljustenje. Na drugim - lubenica, vec isecena i spakovana u male plasticne posude, za poneti ili jesti u hodu. A ne malo sam se iznenadila kada sam , nekako u ovo doba, videla da se prodaju nedozrele, gotovo zelene dzanarike. Mozda nije slucajno sto ih mom rodnom Zaplanju zovu  - turkinje.

fotografija donjoprisjanskih dudinja...Dasha Popović Simić

VIŠE JE MANJE


   Jedan leskovacki hotel tri puta nedeljno je prepun  poljskih turista, koji ovde prenoce na putu za Grcku i iz Grcke. Osim sto potrose jos koji dinar van obaveznog, placenog nocenja sa doruckom, cesto obilaze okolne znamenitosti i time dodatno povecavaju turisticki i tgovinski promet u ovom kraju. I zadovoljni su svi - vlasnik hotela, koji popunjava smestajne kapacitete, putnici - koji dobijaju kvalitetnu i potpunu uslugu na dugom putu ka grckom moru i pri povratku s njega, ali i mnogi trgovci, turisticki radnici...
     Sve to, moglo je da se desi i u Nisu. Pa da neki ovdasnji hotel bude pun tri puta nedeljno, da zadovoljno trljaju ruke i vlasnici restorana, kafica i kafana, butika i ostalih radnji, turisticki vodici ...
   Ali se nije desilo. Razlog - megalomanski apeteti vlasnika nekih ovdasnjnih hotela, koji su mislili da na brzinu maznu veliku lovu za iznajmljivanje prenocista umornim poljskim turistima.
     Da stvar bude jos smesno-tuznija, ono na sta Nislija, posrednik,  nije mogao da ubedi  hotelijere -  da daju razumnu cenu,uspeo je neki turisticki radnik iz Hrvatske , kod Leskovcana.Pa , tako, proviziju od celog ovog posla imaju Hrvati, zaradu Leskovcani, a Nislije imaju - poluprazne hotele sa previsokim cenama smestaja.
     Ispostavlja se, po ko zna koji put, da vise postaje manje, odnosno - sipak.Ne kaze dzabe narod, ko trazi vece, izgubi iz vrece.
    E sad, pokusale su Nislije , naknadno, da popune tu praznu vrecu. Pa ponudili cenu jos nizu od leskovacke. Ali, Poljaci nisu mutavi - nama je u Leskovcu odlicno, kazu,  i sve dok je tako, ne zelimo nista da menjamo.
     Nislijama, tako, ostaje samo jedna dobra lekcija o megalomanskim prohtevima, propracena povecim kajanjem zbog istih. Valjda su dovoljno naucili iz nje. Da ne padnu i na sledecem ispitu ...i da opet vise ne bude samo jedna velika nula u konacnom bilansu.

Follow by Email