Briga o starima nije zadatak njihove dece, nego njihov dug prema svim precima i sopstvenom potomstvu

Kada je pre nekoliko meseci baka Verica Krstić imala ozbiljan zdravstveni problem, odmah su za Mali Krčimir, u kojem inače živi, krenuli iz Beča njen sin Zoran i dvojica starijih unuka, Aleksandar i Stefan. Na sreću, baka se brzo vratila kući iz bolnice u Nišu, ali su njena deca nastavila da intenzivno brinu o njoj. Nekoliko nedelja su ocu Stanoju u svakodnevnim obavezama pomagali ćerka i zet, takođe pristigli iz Beča, a zatim su opet došli Stefan i Aleksandar kojima, iako su odrasli u Beču, nije smetalo da obave branje kukuruza, barabar sa dedom, kao i ostale redovne seoske poslove.
Zatim je i snaja Lena uspela da izdejstvuje nekoliko slobodnih dana koje joj je šef u jednom bečkom muzeju odobrio uz konstataciju: Divna ste vi porodica, divna.

Baka Verica i deda Stanoje su ovih dana, hvala Bogu, dobro i nije im potrebna pomoć za svakodnevno normalno funkcionisanje, ali su svesni činjenice da, ustreba li, neko od njihove dece će se stvoriti za nekoliko sati, ma koliko daleko bili. Jer, brigom o svojim roditeljima njihova deca ne odužuju dug njima zato što su im dali život i stavili ih na noge, već prema svojim ostalim precima, kao i prema svojoj deci koju uče tome šta su prave vrednosti, na delu im pokazujući onu vertikalu oko koje se vrti smisao svakog postojanja.

Ovo je, nažalost, jedan od retkih primera divne brige i pažnje koju deca i unuci poklanjaju svojim "starcima", kako imamo običaj da nazivamo ostarele roditelje. Iako nisu samo na pola sata hoda ili dva sata vožnje kolima, Krstićima je u genetski kod ugrađena obaveza da poštuju svoje pretke i za njih ne postoje ni daljina, ni obaveze, ni izmišljena izvoljevanja, kao razlog da bukvalno ne dotrče, ustreba li da su pored najstarijih članova svoje porodice. Tamo, odakle su im geni i kuda se, sva je verovatnoća, nikada neće zauvek vratiti.

            Stefan sa babom i dedom (Aleksandar ne voli da se fotografiše)

Porodicu Krstić poznajem lično i ova njihova briga za majku i babu mi je dobro poznata pa sam je se samo prisetila kada mi je nedavno prijateljica rekla:

- Nikako ne mogu da shvatim zašto ovde o velikom broju starih ljudi njihovi potomci uopšte ne vode računa, prepuštajući ih sudbini kao da su ničiji. Iako sam solidno upoznala ovdašnji mentalitet, ne samo da mi je čudno, već mi je i jako bolno saznanje da je u ovoj sredini ogroman broj starih, nemoćnih i često jako bolesnih ljudi, koji su čitav svoj vek brinuli o svom potomstvu, a preživljavaju svoje pozne godine ostavljeni, zaboravljeni i često lišeni elementarnih uslova za život.

Nemam odgovor na ovo pitanje. Odnosno, univerzalni odgovor i ne postoji. Kao ni univerzalne sudbine, odnosno slučajevi.
Postoje roditelji koji su svojoj deci pružili bukvalno sve i žrtvovali se maksimalno za njih, lišavajući sebe često i osnovnih životnih potrepština. A oni ih i ne pogledaju, kad jednom odu od kuće (ili čak i ostanu u istoj kući, ali nemaju baš vremena za njih). Isto kao što postoje i oni koji su očuvali zdravu i pravu decu, ali se nisu baš mnogo pretrgli da im obezbede solidne uslove za život. A koje ta deca poštuju i vode računa o njima kao da su bili najbolji roditelji na svetu.

Postoje potomci koji nisu uspeli u životu, kao i oni koji su zauzeli jako visoko mesto na društvenoj lestvici. Postoje obrazovani, manje obrazovani i neobrazovani. Oni s titulama, znanjima i zvanjima, oni koji mnogo rade i oni koji ništa ne rade. Lepo vaspitani i nevaspitani. Dobri i loši. Loše i dobro oženjeni i udati. Situirani i nesituirani. Blizu i daleko.
I među svima njima ima onih koji se mnogo trude oko svojih roditelja ili bar vode kakvu-takvu brigu o njima, ali i onih koji se ne sete ni da ih pitaju kako su. Kojima komšije jave da im roditelj danima ne izlazi iz kuće ili da je zaglavio u bolnici.

Nekada smo slušali priče o tome kako na zapadu niko ni o kome ne brine i kako je to zato što roditelj nema nikakvu obavezu prema detetu čim je postalo punoletno pa stoga ni dete nema obavezu prema njemu, kad on ostari. Trebalo je da stasa nova generacija gastarbajtera pa da saznamo da nije sve baš tako kako se priča. I tamo žive oni kojima je stalo do roditelja i oni koji i ne pitaju za njih.
Jedina razlika u odnosu na naše prilike je u tome što tamo niko neće umreti od gladi, što za svakoga ko je nemoćan i nema drugi način da bude udomljen, postoje domovi i stanovi za stare (u kojima borave u skladu sa svojim stanjem, prelazeći na sledeći nivo kada više ne mogu da funkcionišu u postojećem okruženju). I što se ne može desiti da neko ne bude pokriven sistemom socijalne zaštite, ma koliko ne bio imućan i pokretan.

No, da se vratimo na naše (ne)prilike.
Koliko poznajete ljudi kojima su svi okrenuli leđa? Koliko majki i očeva pati što nema priliku da ni jednom godišnje vidi svoju decu (iako žive na drugom kraju grada, u susednom ili - Srbija ipak nije toliko velika zemlja, na drugom kraju zemlje)? Koliko je onih u domovima za stare koji gotovo i nemaju posetu? Koliko njih je željno i lepe reči, kao i jabuke, narandže ili parčeta rođendanske torte nekog svog bližnjeg? Koliko njih su komšije smestile na kliniku? Koliko njih su komšije i sahranile?

Svaka čast onima koje niko neće prepoznati u ovakvim pričama o nebrizi za svoje pretke i koji su bar malo nalik na Krstićeve s početka ovog teksta. Sve i da ih je ogroman broj, a nije, žalosna je činjenica da je jako mnogo i sve više onih s drugog kraja naše stvarnosti. Onih, koji na pitanje o broju dece koju imaju slobodno mogu da kažu: nemam dece.