Gost - bloger Stana Šehalić: preporuka za čitanje

Današnji gost - bloger je Stana Šehalić, verujem da će se stalni čitaoci mog bloga setiti nje, kao tadašnje direktorke izdavaštva i urednice izdavačke kuće koja je objavila moju knjigu priča na zaplanjskom dijalektu, Stilos arta.
Zamolila sam da se kratko predstavi sama, pre nego što vam danas predstavi Tatjanu Mijatović Simanić i njen treći roman - Buđenje vuka.

Ko je Stana Šehalić

Bolje od svih formalnih referenci određuju je redovi koje napiše i potpiše – oni su prava mera onoga što jeste. Lajt motiv - Pisanjem protiv kolosalnih banalnosti. Profil karijere: novinarstvo, Izdavaštvo, Public Relations, menadžment, marketing. Glavni i odgovorni urednik u izdavačkim kućama: Privredni pregled, Stylos Art-GK, CFP Apostrof. Stalna autorska rubrika “Biblioterapija” u časopisu Knjižar koja traje 19 godina i istoimeni blog. Konceptualno osmišljavanje i oblikovanje desetina edicija knjiga. Autor i priređivač knjiga: · Biblija na kesici za supu, Partenon, Beograd (2015) · Monografija „Naših dvadeset knjižarskih godina“, UKS, Beograd (2015) · Enciklopedijski rečnik građevinarstva i arhitekture, englesko/srpski, srpsko/engleski, Građevinska knjiga, Beograd, (2006, drugo izdanje 2008) · Sa zrnom soli (Mala enciklopedija velikih misli), Montena, (2003) · Leksikon stranih reči i izraza, JRJ, Zemun (osam izdanja) · Hajde svete budi dete, Montena, (2003). Dobitnik brojnih nagrada i priznanja.


Epska fantastika iz ženskog pera

Tatjana Mijatović Simanić nije nepoznato ime čitalačkoj publici. Sa objavljena dva romana “Čardaci” i “Stakleni zid” koja su mozaična tkanja od snova i sećanja, želja i strahova, usamljenosti i otuđenosti, prijateljstva i ljubavi, moderne ljubavne bajke koje su više od ljubavnih romana, ona je omeđila svoju stvaralačku stazu suptilnom pripvedačkom rečenicom, spretnim fabulisanjem i sposobnošću da prepozna, oseti i prenese ono što je najdublje zapreteno u svakom ljudskom biću.

Trećim romanom “Buđenje vuka” koji je zamišljen kao prvi tom trilogije “Vizdaški letopis” Tatjana Mijatović Simanić hrabro je zaronila u epsku mitologiju koja je raskošan okvir u čijem epicentru, između prošlosti i budućnosti, stalnih sukoba i borbi, sija strasna i odana ljubav koja prkosi i ljudima i bogovima.

Rođena u svetu kojim vladaju muškarci, Tihana od Vis-daha nosi u sebi dva nasleđa: krv Kremana Zmajevitog, silovitog osvajača i prvog kralja Novogorja, i Velime, poslednje gospodarice planinske zemlje koja je pokorena. Odrastajući u stalnoj opasnosti, Tihana usvaja znanja dva sveta: onog muškog kojem pripada njen učeni otac, poslednji gospodar Vis-daha i drevnih mudrosti i tradicija koje su sačuvale sveštenice religije koja je nekada vladala. Spremajući se za sukob sa neprijateljima, Tihana traži način da povrati naklonost kralja, ponovo okupi razjedinjenu zemlju dalekih predaka i odbrani nasledno pravo svojih potomaka. Kada na Vis-dah stigne Ognjen od Mračnih Jezera, veliki vojvoda i prijatelj kralja, u njemu pronalazi saveznika ali i više od toga.

Autorka je kroz nepregledna polja iskonske lepote epske mitologije maštovito spojila arhetipske obrasce sa savremenim, oživela na njoj svojstven način bajkovite predele i likove, ali i vrednosti kojima je posvećena, objedinjujući ih u celovitu kompoziciju, umreženu senzibilno-lirskim detaljima. Pored Ljubavi koja je lajt motiv prvog toma, jasno se deli dobro od zla, slavi se plemenitost i uzvišenost, a posebno se ističe vrednost znanja i verovanje o snazi volje.

Epska mitologija, žanr sve popularniji kod čitalačke publike, “Vizdaškim letopisom” dobija i ženski narativ oličen u Tatjani Mijatović Simanić. Posle Aleksandra Tešića, koji je sa trilogijom „Kosingas” „oživeo” srpsku istorijsku, ali i mitsku prošlost, u periodu od kraja 14. do prve polovine 15. veka, vešto mešajući istorijske ličnosti sa mitološkim, usledila je trilogija Miloša Petkovića, „Perunov hroničar”, koji se okrenuo starijoj srpskoj mitologiji. Stamenković je trilogijom Baš Čelik zaronio još dublje – na same početke raspada kompaktne slovenske populacije, kada su tek kretali iz svoje prapostojbine negde iza Urala, pagani sa specifičnim verovanjima i običajima, ali već izdeljeni na plemena koja su se pokrenula na jug (glavni junak je carević Plamen pripadnik plemena Soraba) i zapad.

Kuda će čitaoca odvesti “Vizdaški letopis” – јоš dublje u prošlost ili možda u daleku budućnost - ostaje da se vidi. Ono što je izvesno je da autorka vredno radi na drugom tomu i da je uveliko među svojim likovima koji su sa njom i kad kuva, i kad ide na posao, i kada tone u san.