Nije se ova država u čitavoj svojoj istoriji proslavila svojim odnosom prema njenim kćerima i sinovima pa i onim najvećim, kojima se danas busa u prsa. Znala je da nagradi pogrešne i zapostavi najzaslužnije, da kazni ili ignoriše nedužne a na pijedestal izdigne mizerne, bezvredne i ljigave, da prećuti vredne i glorofikuje barabe. Znala je da zažmuri kad nije trebalo, da okrene leđa, da bude nezahvalna i još na milion načina nekorektna prema svojim građanima, ali je izgleda najteže, od svih mogućih prevara koje ljudski mozak može da smisli, kada prevari država.
Jer, svi mi koji nemamo rezervnu domovinu, ne zato što nismo mogli već stoga što nismo ni hteli da je steknemo, kunemo se u nju jedinu, valjda zbog te ljubavi prema njoj, koja nam je usađena u kičmenu moždinu i bez koje ni sami ne bismo bili celi.
O primeru državnih prevara u koje se svakodnevno uveravaju žitelji Naselja Stepa Stepanović u Beogradu pisala sam nekoliko puta, a kako stvari stoje i kako se prevare nižu, sva je prilika da ću pisati još. No, "predmet" prevare ovde je na hiljade ljudi, a uz to mahom sve neki mladi, buntovni, sposobni, hrabri i nepotkupljivi i rešeni da se za svoja prava bore do iznemoglosti, a nisu nije ih moguće ni zaplašiti, pa se s velikom izvesnošću može tvrditi da će oni svoju pravdu izgurati. I time pokazati svima da se može sve, pa čak i ono što izgleda nemoguće kada se uhvatite u koštac sa državom.
Šta da radi mali čovek i šta da rade mali ljudi koji nemaju tu snagu, a možda ni volju i energiju da se bore?
Kao, naprimer, ljudi iz ove priče:
Na nekadašnjem parkingu za kamione preko puta nekadašnjeg Motela Medijana, tamo gde je kasnije iznikao kvantaš i još kasnije i benzinska pumpa, ostale su neke montažne barake, vlasništo firmi koje su se bavile špedicijom. Te barake, u proseku 25 kvadrata, u vreme kada je počela da se raspada niška privreda onako kako nam se i država pre nje raspadala, dobili su neki radnici tih firmi u propadanju. Dobro sad, da su ih baš dobili kao većina koja je svoje konforne stanove dobila za nekoliko desetina maraka u to vreme, nisu. Morali su da ulože po nekoliko hiljada evra kako bi sve to legalizovali a zatim i osposobili baraku u kojoj je radilo možda jedno-dvoje ljudi, u iole pristojno mesto za život čitave porodice.
Plaćali su sve dažbine kao i svi ostali vlasnici stanova, po utrošku. Sreća pa parno grejanje nisu imali inače bi, kakve su sreće, njima na teret palo plaćanje sveg onog skoro pa za džabe grejanja koje je zahvaljujući subvencijama iz budžeta imali svi njegovi korisnici od oslobođenja pa sve dok nije uspostavljena relna cena ove usluge. Plaćali su i preseljenje - pomeranje svojih barakica, onda kada je mesto na kojem su one bile ustupljeno za izgradnju benzinske pumpe.
Onda je na red došla voda. Odlukom Vodovoda (JP Naisus), njihovi dotadašnji ugovori su poništeni i ponuđeni su im novi koji uključuju ne samo plaćanje utrošene vode, nego i one koja se računa u rastur - valjda se to stručno zove gubitak na mreži.
A onda je počeo hod po mukama: zamislite baraku od 25 kvadrata u kojoj živi četvoročlana porodica čiji neki njeni članovi više vremena provedu na selu nego kod takve kuće, a koja se duži mesečno sa 6.000 do 7.000 dinara na ime potrošnje vode!!!
Saznali su vlasnici, nažalost neki kažu prekasno, u čemu je bila caka: pored ovih baraka nalazi se pomenuta kvantaška pijaca, u nadležnosti Tržnice, preduzeća u čijoj su nadležnosti sve niške pijace. Pa se neko lepo dosetio: njihove probleme u vezi sa enormno visokim računima za potrošenu vodu, koja se očito nekud gubi kao reka ponornica, da prevali na leđa vlasnika obližnjih baraka.
Obraćali su se stanari ovog malenog naselja svim mogućim instancama. Ne vredi. Potpisali ste ugovor, preuzeli ste obaveze i - ako vam nešto smeta, izvolte na sud.
Treba li uopšte napominjati da barake za stanovanje ne dobijaju moćni, nego sitna boranija? Ona, koja jedva preživljava čekajući zakasnele i neisplaćene lične dohotke, odložene penzije i zaposlenje dece koje možda neće ni doživeti?
Naisus je javno gradsko preduzeće. Okreni-obrni, personifikacija države.
I ako ta država ne reši ovu bruku, ako ta država ne kaže svojim uposlenicima koji u JP Naisus samo što ne sede jedni drugi na glavama, koliko ih se nakupilo od kako je zaposlenje u JP "albanska spomenica" moderne "demokratije", da prekinu ovu ujdurmu sa narodom kojem je svega već preko guše, e, onda ta država zaista i ne zaslužuje da se nazove državom. A ni njeni građani, trpeljivi na sve gadosti koje im takva država servira, nisu daleko od toga da potru sve tragove ljudskosti u sebi.
ilustracije su odavde
Jer, svi mi koji nemamo rezervnu domovinu, ne zato što nismo mogli već stoga što nismo ni hteli da je steknemo, kunemo se u nju jedinu, valjda zbog te ljubavi prema njoj, koja nam je usađena u kičmenu moždinu i bez koje ni sami ne bismo bili celi.
O primeru državnih prevara u koje se svakodnevno uveravaju žitelji Naselja Stepa Stepanović u Beogradu pisala sam nekoliko puta, a kako stvari stoje i kako se prevare nižu, sva je prilika da ću pisati još. No, "predmet" prevare ovde je na hiljade ljudi, a uz to mahom sve neki mladi, buntovni, sposobni, hrabri i nepotkupljivi i rešeni da se za svoja prava bore do iznemoglosti, a nisu nije ih moguće ni zaplašiti, pa se s velikom izvesnošću može tvrditi da će oni svoju pravdu izgurati. I time pokazati svima da se može sve, pa čak i ono što izgleda nemoguće kada se uhvatite u koštac sa državom.
Šta da radi mali čovek i šta da rade mali ljudi koji nemaju tu snagu, a možda ni volju i energiju da se bore?
Kao, naprimer, ljudi iz ove priče:
Na nekadašnjem parkingu za kamione preko puta nekadašnjeg Motela Medijana, tamo gde je kasnije iznikao kvantaš i još kasnije i benzinska pumpa, ostale su neke montažne barake, vlasništo firmi koje su se bavile špedicijom. Te barake, u proseku 25 kvadrata, u vreme kada je počela da se raspada niška privreda onako kako nam se i država pre nje raspadala, dobili su neki radnici tih firmi u propadanju. Dobro sad, da su ih baš dobili kao većina koja je svoje konforne stanove dobila za nekoliko desetina maraka u to vreme, nisu. Morali su da ulože po nekoliko hiljada evra kako bi sve to legalizovali a zatim i osposobili baraku u kojoj je radilo možda jedno-dvoje ljudi, u iole pristojno mesto za život čitave porodice.
Plaćali su sve dažbine kao i svi ostali vlasnici stanova, po utrošku. Sreća pa parno grejanje nisu imali inače bi, kakve su sreće, njima na teret palo plaćanje sveg onog skoro pa za džabe grejanja koje je zahvaljujući subvencijama iz budžeta imali svi njegovi korisnici od oslobođenja pa sve dok nije uspostavljena relna cena ove usluge. Plaćali su i preseljenje - pomeranje svojih barakica, onda kada je mesto na kojem su one bile ustupljeno za izgradnju benzinske pumpe.
Onda je na red došla voda. Odlukom Vodovoda (JP Naisus), njihovi dotadašnji ugovori su poništeni i ponuđeni su im novi koji uključuju ne samo plaćanje utrošene vode, nego i one koja se računa u rastur - valjda se to stručno zove gubitak na mreži.
A onda je počeo hod po mukama: zamislite baraku od 25 kvadrata u kojoj živi četvoročlana porodica čiji neki njeni članovi više vremena provedu na selu nego kod takve kuće, a koja se duži mesečno sa 6.000 do 7.000 dinara na ime potrošnje vode!!!
Saznali su vlasnici, nažalost neki kažu prekasno, u čemu je bila caka: pored ovih baraka nalazi se pomenuta kvantaška pijaca, u nadležnosti Tržnice, preduzeća u čijoj su nadležnosti sve niške pijace. Pa se neko lepo dosetio: njihove probleme u vezi sa enormno visokim računima za potrošenu vodu, koja se očito nekud gubi kao reka ponornica, da prevali na leđa vlasnika obližnjih baraka.
Obraćali su se stanari ovog malenog naselja svim mogućim instancama. Ne vredi. Potpisali ste ugovor, preuzeli ste obaveze i - ako vam nešto smeta, izvolte na sud.
Treba li uopšte napominjati da barake za stanovanje ne dobijaju moćni, nego sitna boranija? Ona, koja jedva preživljava čekajući zakasnele i neisplaćene lične dohotke, odložene penzije i zaposlenje dece koje možda neće ni doživeti?
Naisus je javno gradsko preduzeće. Okreni-obrni, personifikacija države.
I ako ta država ne reši ovu bruku, ako ta država ne kaže svojim uposlenicima koji u JP Naisus samo što ne sede jedni drugi na glavama, koliko ih se nakupilo od kako je zaposlenje u JP "albanska spomenica" moderne "demokratije", da prekinu ovu ujdurmu sa narodom kojem je svega već preko guše, e, onda ta država zaista i ne zaslužuje da se nazove državom. A ni njeni građani, trpeljivi na sve gadosti koje im takva država servira, nisu daleko od toga da potru sve tragove ljudskosti u sebi.
ilustracije su odavde
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.