Čemu nas uče godine

Kada si mlad, željan si svega. Čak i kada ih imaš, po nekim kriterijumima i sistemima vrednosti sasvim dovoljno, uvek bi još - lepote u oku i srcu, uživanja, provoda, druženja, putovanja, haljina, cipela, patika, ljubavi i svega ostalog što godi tvom telu, tvojoj duši i tvom srcu. I uvek ti nešto fali, uvek nedostaje taj neki "faktor x" sa kojim bi, da ga imaš, bio uistinu kompletan i zaista zadovoljan životom.

Da ne pominjemo i ono, što ti posebno kada si mlad predstavlja razlog za brigu, tugu, ponekad i očajanje - prekratke noge, predug vrat, nedovoljno tanak struk, dugačak nos, tanke usne, manjak santimetara, višak santimetara, retka kosa... Na svu sreću, na količinu pameti nikada se niko ne žali. Ni star, ni mlad.


Pa se upinješ iz petnih žila ne bi li dostigao sve ono za čim žudiš. Da doživiš, dohvatiš, osetiš, omirišeš, okusiš, vidiš... Pa se tražiš. Pa tražiš.

I onda prođu neke godine i decenije, za sve to vreme ti se čini da traju vekovima, sve dok... dok se ne probudiš jednog dana i shvatiš da ti pola ili čak i više od toga, od svega onoga čije ti je nedostajanje kvarilo ili bar malo narušavalo raspoloženje, dane i godine, u stvari i ne nedostaje. Da je za tvoj život nebitno  ili da si ga oduvek imao, samo ga nisi primećivao.

Povod za ovaj tekst je malopređašnja prepiska sa prijateljicom koja trenutno odmara i dušu i telo u mestu za koje do tog trenutka nisam čula, a ako je suditi po fotografijama koje mi je poslala, pravi je raj u obliku seoskog turizma zemljice Srbije. (Namerno ne navodim lokaciju, šta znam, možda joj se ne bi dopalo da kažem).

- Čudo da si propustila da ranije upoznaš taj kraj - pitam, znajući joj porodično - bračne okolnosti.
- Ih, pa veliki mi bio svet, kaže.
- Da, kao da neke stvari shvatamo s godinama.
- Pa mora da odeš i u Pariz u životu, da ne bi ostao željan.

Kako god bilo, svako u svom životu propusti neki Pariz, neku Veneciju ili egipatske piramide , kineski zid... lenjingradske bele noći,  Auroru Borealis... neke brazilske i kubanske plaže,  Maču Pikču, retka pariska vina, buđave sireve i paštetu od guščje džigerice, tatar biftek, putovanja na prekookeanskim brodovima, let avionom, sidnejsku operu, Rajska ili Prinčevska ostrva, fantastične slatkiše od kestena iz Burse, sladoled kod Tihija u Beču, skijanje u Italiji, ronjenje u Hurgadi, deset upola s lukom na Baščaršiji... Manolo Blahnik sandale, Kardenove kravate i odela...

A onda jednoga dana shvati da je, ma koliko ga video, video sasvim dovoljno sveta o kojem je nekada sanjao. I da bi mu, kako mi nedavno reče jedan moj uspešni drug, bilo daleko draže da ga neko pozove na svrljiško jagnje, nego da ima koncert u Čikagu.

Uostalom, da vam priznam - ni sanjala nisam da ću se starim, razgaženim i udobnim  čizmicama koje su čamile zaboravljene u garaži kada smo nekad krečili, obradovati deset puta više nego da sam naišla u bilo kojoj radnji za nogate, na najlepši model novih. A jesam se obradovala, mada mi neki na Fejsbuku kada sam obelodanila ovu za mene radosnu vest, i nisu baš poverovali.

Naiđe tako u životu svakog čoveka,  pre ili kasnije,  vreme kada su mu ne samo iznošene cipele draže od novih i Ivanjica ili Svilajnac  lepši od Pariza, već uspeva i da neku svoju Auroru Borealis pronađe sa vidikovca rodnog sela, obližnjeg grada... susedove terase. I bude mu svejedno što tamo neki na trpezi imaju najbolji viski i  najukusnije bifteke. Jer on ima svrljiško jagnje, belmuž i šljivovicu. Za sreću, i više nego dovoljno. 

Fotografija Aurore Borealis je odavde