Nova Kevaipo gostuje na mom blogu

Volela bih ja da njene priče čitam i u štampanom izdanju. A dok se to ne desi, neka ih malo i na blogu.

Nova Kevaipo

TVRD ORAH

Ma znam da ti sa mnom nije bilo ni ladno, niti si bila gladna i žedna, imali smo gde da spavamo. A to što sam malo zadrt, pa moraš i ti mene da razumeš, znaš gde sam i rođen i odrastao… slao me otac u školu u grad, ali su pravila bila nekako jednostavna, bez mnogo filozofije. Muškarci zapovedaju, žene slušaju.

Meni k’o za baksuz taj planinski gen proradi baš kad ne treba, a čini mi se da u duši i nisam tako tvrd orah… Valjda mi je nekako prirodno, pošto sam već „glava porodice“, da ne pričam mnogo. Al’kad kažem, da me se sluša. Nema da se čeka ako pozovem. Kad sednem, da bude postavljeno, kad ustanem – da se raskloni.

Vidim ja da se ti štrecneš kad se ja namrštim. Jednom si ispustila tanjir kad sam viknuo. Posle mi je bilo žao, ali nisam umeo da se izvinim. Sve sam mislio, zaboravićeš…

Žao mi bilo i što gasiš televizor kad uđem u sobu, valjda da ne vidim kako gledaš one serije. Posle se okreneš ka sudoperi i briskaš oči, da l’patiš zbog njih ili zbog sebe… Gledao sam ih i ja par puta, krijući. Pomislio bi čovek da taj narod tamo ništa ne radi, samo o ljubavi misli. Nekako mi to ostalo još iz kuće mojih roditelja, ljubav je tabu tema, ima da se zapne, da se radi, ko te pita šta osećaš.

Valjda te zato nisam nikad ni pitao. Video sam ti nekad po očima da si srećna, kad primaknemo lica u polumraku, onako na par minuta. Kao da si živela za te trenutke -očekujući eksploziju, šta li. A ja sam se, opet, pitao da li se te eksplozije dešavaju samo muškarcima, i šta li se tada u ženskoj glavi i telu dešava…

Doduše, ne mogu da kažem da nikad nisam video kako žena uživa… eto, i to sada glasno da ti priznam, mada znam da si sve ove godine znala. To je počelo bar tri godine pre nego što si ono jednom nenajavljeno došla kod mene u kancelariju, i takoreći nas „uhvatila na delu“. I ono proletos, kad si pokušavala da me dobiješ telefonom jer ti je pozlilo, bio sam s njom na Zlatiboru.

Pa eto, sad, hteo sam…

…da ti se zahvalim što se nisi žalila. Što mi nisi ništa prigovarala. Što si se pravila da „nisi videla“.

Da ti kažem da mi je žao što sam bio grub i ćutljiv. Što nisam umeo drugačije, čak i kad sam znao da treba.

Da sam se hiljadu puta zapitao, da li si ti znala kako a nisi smela da mi kažeš.

Da sam hiljadu puta poželeo… da me naučiš da izgovorim „volim te“.

I tako. Idem sada. Nadam se da si me čula. A nadam se i da nisi….

Možda da te poljubim jednom na brzinu? Već ih čujem kako šuškaju ispred, unervozili se…

Ala škripe ova vrata…

Ajd’, deco, idem ja. A vi… veliki ste ljudi. Kad krenete, kažite doktoru… neka je isključe sa aparata.

Valjda je neće boleti…